Главно да је глава на раменима

Иако времешна и сиромашна, Драгица Хајдиновић живи сама у Вргинмосту, недалеко родног Подгорја, у трошном и у потресу попуцалом кућерку. Никада се не жали на тежак живот што је већ годинама стеже

Обилазећи повратнике на Банији и Кордуну, дружећи се и разговарајући с њима, нисмо наишли на никога коме бар нешто није потребно: већина се жали да с цркавицама од социјалних и мировинских примања једва натеже крај с крајем, некима је „рана“ траљава или никад остварена обнова након повратка, другима пак недостатак питке воде или струје у кући, лоши прилазни путови… Репортаже у Новостима многима су бар донекле ублажиле невоље, јер би након њих реагирале одређене институције, али и бројни читатељи – сватко, наравно, на свој начин и у мјери у којој се могло помоћи.

У Вргинмосту упознасмо Драгицу Хајдиновић, ведру и вазда добро расположену жену која не само да се на ништа не жали него о проблемима уопће не жели разговарати, а камоли од других тражити помоћ или суосјећање. И то унаточ томе што њезина ионако скромна кућица вапи за поправком након што је попуцала у банијском потресу! Драгицу чак не забрињавају ни минимална социјална примања од којих је немогуће преживјети, него на све каже „Ма, добро је!“ Изговара једнако и кад је се запита за добрано нарушено здравље, с дугом повијести болести. А и с потресом се суочила на ријетко виђен начин.

Најгоре ми је некако што од потреса немам струје, па живим у мраку: никако да ми нетко дође и то поправи, објашњава Драгица

– Кад је ономад затресло, лежала сам у кревету: луљало је на све стране, али нисам устајала, чекала сам да видим што ће бити. И видите, све је добро испало, бар за мене. Кућа није срушена, а ја с кревета нисам пала. Додуше, дошли ускоро неки људи, прегледали кућу, налијепили жуту наљепницу и рекли да није за становање. Па како није за становање, гдје ћу онда спавати, питала сам се кад су отишли. Нисам их послушала и ево, још спавам у свом кућерку и ништа ми није! Знаде који пут мало зашкрипати, али све тише и све рјеђе. Најгоре ми је некако што од потреса немам струје, па живим у мраку: никако да ми нетко дође и то поправи – објашњава нам Драгица.

Рођена је у недалеком Подгорју, а након бројних путешествија и мијењања адреса прије и за вријеме туробних 1990-их, скрасила се прије двије године у омањој кући чија је власница умрла. У њој се и данас, каже нам, најбоље осјећа. Но цркавицу коју прима мора пажљиво растезати да би из мјесеца у мјесец спојила крај с крајем.

Нема коментара

Напишите коментар