Газиместан: логор и слобода

„Помолите се за мене”, каже Кајоко Јамасаки, јапанско-српска песникиња, на административном прелазу Мердаре, дан уочи Видовдана. Зове је Косовска полиција, има проблема са документима. Нису је пустили. „Моја душа је с вама! Срећан нам Видовдан! Свима, целом свету, жели много мира, доброте и лепоте! Анастасија Кајоко Јамасаки”, стиже порука песникиње православне светлости и мира Далеког истока. Све се утапа у општи списак инцидената, провокација, заустављања, враћања и тензија. Неће проћи ни Марко Ковачевић, градоначелник Никшића и песник, остаће их стотине пред страховима и препрекама. Отуд онда хиљаде људи од ране зоре у Грачаници, откуд догађаји и песник из Бијелог Брда из Славоније који је добио награду „Златни крст кнеза Лазара”. Његова празнична беседа говори о канону који надилази хаос света. „Лазарев избор нас увек обавезује. То је дан кад се видовчицом умивају очи наше и душе да бисмо кроз све маглине и искушења историје јасно видели ко смо, шта смо, одакле долазимо и куда идемо. Нека овај Златни крст буде подсетник на победу духа над материјом. Хвала на овом пресветом дару који примам са заветом да ћу га носити као одбрану српске душе, српског имена и језика, тако ми Бог помогао.”

„Имате ли један божур за Симону”, тражи Чеда Јовановић из Призрена. Гура дете у колицима и смеје се. „Добио сам ћерку”, јавља Бобан Јевтић, уредник филмских и биоскопских програма Дома културе „Грачаница”, институције која је у јуну организовала 33 догађаја, трибине, концерте. Након те вести сви шаљу предлоге за име које је на различите начине у вези са Видовданом. Синиша Ђукарић из Теслића стигао је на приштински аеродром „Адем Јашари” из Штутгарта. Он је део групе од двадесет пет људи која је долетела у Приштину: „Идем да купим деци поклоне.” Овај Видовдан је у знаку деце, додељују се и Медаље „Мајка девет Југовића” – свештеник Саша Митровић дуго чита имена мајки са шесторо, петоро, четворо деце…

Изван манастирске порте и зида са бодљикавом жицом – полиција у цивилу, словеначки Кфор и понеко возило Еулекса.

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије пред Грачаницом изговара да је тајна личности кнеза Лазара у вери, правди, доброти и љубави Божијој. „Косово има силу да нас подиже” је основна мисао његове беседе пред Грачаницом. Хиљаде људи се после литургије у Грачаници, на чијим зидовима се налази бодљикава жица, сели на Газиместан, простор ограђен бодљикавом жицом. Улаз у њега је ограничен гвозденим препрекама у неколико редова. Ове посетиоце одводе до места где полицајци прегледају торбе, задижу кошуље да виде шта пише на мајицама, проверавају и пипају. Парастос испред споменика косовским јунацима служе митрополит црногорско-приморски Јоаникије, митрополит милешевски Атанасије, митрополит рашко-призренски Теодосије, епископ западно-амерички Максим, епископ славонски Јован и викарни епископ новобрдски Иларион. Епископ Иларион говори о томе да „Ништа не може на силу да се отме”, да се не може забранити завет јер „ми чувамо своје достојанство и желимо некада и на страшном месту да постојимо”. Парастос на Газиместану изгледа као сусрет свих Срба света. Никола Милошевић је стигао из Нице, из Француске, са сином да му покаже место где су сахрањени његови прадедови. Ово је први Видовдан без српских застава, а после парастоса на бину излази неколико десетина младих људи и пева „Ој Косово, Косово”, „Хиљаду видовдана”, а последња песма која се чула је „На Ловћену Његош спава, најумнија српска глава”.

Званичници одлазе, а код излаза са споменичког комплекса ствара се велика гужва. Полиција у цивилу, редовна полиција и на крају специјалци у дугом реду гледају кога ће да одведу. Пролази се кроз шпалир, где вас готово грудима додирују његове две стране, а онда вас гурају рукама у леђа да пожурите. Чекају жртве које угуравају у прљави контејнер. Одатле их одводе у полицијске комбије и даље према полицијским станицама. Један млађи човек држи девојчицу у рукама и њега одводе. Стоји испред комбија док дете плаче на сав глас. Лице оца је залеђено. Једна тинејџерка се потпуно погубила, за њом се затварају врата контејнера. „Боже, колико може да их стане унутра”, каже један новинар, а онда на њега насрће и виче неки специјалац. Хоће да га отера, да га склони, сметају му његове речи. Један младић у народној ношњи косовских Срба бива угуран међу гомилу стиснутих младића. Недуго потом, с друге стране овог чистилишта, видимо га са свезаним рукама. Нема довољно места у комбијима, долазе и џипови полиције. Не зна се коме је теже, овима који излазе кроз шпалир и које гурају руке полиције или овима које узимају и одводе са стране. Из простора ограђеног жицом, на Газиместану, све што певате и говорите чујете само ви, и може бити упућено само вама, али дронови и полицајци у цивилу неселективно идентификују људе и настоје да пониште сваки облик његовог обележавања. Репресија, сила, мржња и страхови на Газиместану доживљавају свој врхунац. Логорска слика ће отићи у свет, а косовски Србин – рецимо онај младић у народној ношњи – из гета ограђеног жицом пролази кроз репресију полиције и биће уз казну пуштен да се врати у свој сеоски, српски, косовски гето без жице. Њему је све јасно, а хиљаде његових вршњака прошле су јуче школу слободе на Газиместану. Прошле су понижење и платиле цену за своје песме и речи. Прошле су најтежи пут који је оличен у речима једног младића из Требиња, који на крају Газиместанског логора и косовског шпалира, кратко каже: „Догодине ћу овде све своје да доведем!”