Глушци – најјужније српско село у Хрватској

Од дубровачко-црногорске границе на југу, од Конавала па све до Скрадина на северу Хрватске, једино преостало српско село, најјужнија православна заједница како за њих често кажу, село је Глушци у саставу града Метковића.

Ратови у прошлости заувек су оставили трага на мало и питомо село Глушци у близини Метковића, трајне ожиљке на генерације његових мештана, али понос и инат да опстану и остану и у најтежим временима никада нису изостали. До Другог светског рата у Глушцима је живело више од две стотине православних Срба. У јесен 1944. године усташе су из овог места у логор Јасеновац одвеле више од 90 душа, углавном жена и деце узраста до седам година, и тиме у једном дану преполовили број становника. Од тих рана Глушци су се споро и тешко опорављали, јер су мученички пострадали они који су тек требали продужити лозу и живот у овом крају у долини Неретве.

– Побијене су жене и нејач, од тек рођеног детета до оног које је требало кренути у школу. Сви они убијени су у Јасеновцу. Тада је почело највеће страдање овог села. Сведок том злочину, симбол сећања на све пострадале, данас је споменик свих жртава из тог периода који имамо у селу и на којем се јасно могу видети како њихова имена, тако и године рођења и смрти. Једна жена са својим једногодишњим сином успела је побећи и то су били једини преживели из тог масовног покоља – показујући на споменик у Глушцима прича нам Станко Арнаут, председник Месне заједнице Глушци и један од малобројних, млађих људи који данас са породицом, мајком, супругом и малолетном децом живи у Глушцима.

Ни пола века од тада није прошло, а нови ратни вихор надвио се и над Глушце. На самом почетку рата деведесетих, хрватска војска и полиција одвеле су готово сву мушку чељад из села у логор „Лора“ у Сплиту, а потом у затвор у Шибеник, под оптужницом да су спремали „оружану побуну против РХ“. Тешко је замислити како дведесетак мушких глава једног маленог и изопштеног села може напасти државу, рекли би мештани, али то више и није за анализирање. У селу су остале жене и деца, одолевајући свим притисцима и тешким ситуацијама кроз које су пролазили, уздајући се у Божју правду због невиности својих најмилијих. Након неколико месеци затвореништва мушкарци су у размени заробљеника пуштени живи својим кућама. Многи од њих покупили су своје породице и живот потражили далеко од родних кућа, они најистрајнији и најодлучнији нису желели отићи и напустити оно једино што су могли назвати својим – парче прадедовске земље.
Без посла, сигурности, без првих комшија и рођака, међу минираним кућама својих сународника, онима који су остали није било лако, али су их заједничке муке и невоље још више ујединиле и оснажиле, учврстиле у жељи да својим Глушцима не ускрате дашак преосталог живота.

 

– И данас у селу живе људи који су неколико месеци провели у заробљеништву. Да су било шта лоше учинили, да су било коме зло нанели или се не би живи вратили, или не би смели да се врате. Наше село, ту мислим на његово становништво, ни пре рата ни данас није имало ни једну кривичну пријаву, а не да смо некоме нешто направили – каже Станко.

Станко Арнаут

У Глушцима данас живи око честрдесетак становника у 14 домаћинстава, од чега је седморо деце школског узраста. Живи се махом од пољопривреде и сточарства, налик ономе како су живели и њихови преци. Највише се узгајају краве, овце, козе и свиње, док је од пољопривредних култура највише заступљена махуна, тиквица и лубеница. О вредним рукама мештана сувишно је говорити, види се то на сваком педљу земље коју обрађују. Како и сами кажу, највише живога блага у читавој Дубравачко-неретванској жупанији узгаја се управо у Глушцима. Чак и у позним јесењим данима плодови њиховог рада видљиви су на све стране, од башти препуних тиквица, махуна, купуса, нара, паприка, лука, зелениша као да ће ускоро лето, а не зима. Могли би од свега тога пристојно живети, кажу, да није поплава које им, бар два пута годишње, потопе и поље и усеве.

 

– Готово три до четири пута годишње већина поља заврши под водом. Тамо где су усеви вода дође и до четири-пет метара. Вода нам потопи пут, одсече нас од града. Тада зовемо градске власти у Метковићу и они нам пошаљу помоћ, чамце и Горску службу да нам олакшају функционисање. Читав овај крај, као и долина Неретве, мочварно су и поплавно подручје па нам вода дође и као благослов и као највећа опасност – појашњава Станко.

 

За време бивше државе направљен је широк одводни канал којим је вишак воде са поља отицао у реку Мисину. Но протеклих је година у Глушцима изграђен каменолом „Обшивач“, одводни канали који су кроз исти пролазили затрпани су, док се кривица за то тражи у градилишту које је ту претходно постојало. Решење постојећег проблема се не назире, иако готово 30 година мештани Глушаца само траже помоћ у заштити од поплава њихове приватне имовине.

– Ми се и даље уздамо у Хрватске воде да ће нам решити питање тих одводних канала како нам земља више не би тонула. Некадашњи канал од 300 метара ширине за одвод воде сада је мањи од 50 метара, а нико се не бави тим проблемом. Без пумпи и проширења канала ништа се неће направити. Нама је пре месец дана све што смо имали од пољопривреде било поплављено, а ови људи живе од тога, од свог рада и од своје земље, онога што својим рукама произведу – искрено ће Станко.

Тамо где су сами могли нешто учинити, нису се мештани Глушаца превише ослањали на туђу помоћ. Парохијиски дом, игралиште за децу, терен за аутобуску станицу, уређење гробља, све су иницирали сами и у сваком послу заједно учествовали.

 

 

– Мала смо ми заједница и не можемо баш све сами. Не смем изоставити ни подршку градских власти града Метковића и нашег мањинског Већа који су нас подржали и помогли кад год је то било могуће. Најбитније нам је да имамо своју цркву Светог Петра и Павла која је изграђена 1929. године на темељима старе цркве, која је најстарији храм у Доњем Понеретвљу и која нас је и у најтежим временима, баш као и данас, окупљала под својим сводовима у добру и злу што се каже. Поред ње изградили смо у новије време и парохијски дом који нам служи за сва наша окупљања, дружења, прославе. Још да нам се мало прошири сеоски пут и аутобуско стајалиште уреди, па да људи могу лакше да нам долазе, јер их овде увек има ко дочекати и угостити – каже Станко.

 

 

Проводећи нас кроз село, од куће до куће и до сваке њиве и штале, и сами смо се могли уверити какви су људи, домаћини и радници малобројни мештани села Глушци. Иако вазда у послу и трци са временом, руку од земље или са жуљевима који од нових не стижу ни да зацеле, и времена и простора ће наћи да вас угосте, понуде не само кафом, већ свиме оним што у кући имају.

Један од таквих је и Милан Бојбаша којег на путу кроз село срећемо. Метлу из руку не испушта док разговор водимо, јер козе и краве тим путем прођоше па да њиховим траговима нико не гази, вели нам. Кратак је дан, а посла пуно. Деведесетогодишњој мајци је ручак спремио, око 150 оваца на испашу пустио, стотинак коза намирио и помузао, три краве обишао, уз то још и четрдесетак свиња и нешто кока нахранио, како он то од миља, тепајући наброји. Има и башту, кромпира и лука, и домаћих јаја и пилића, али и сира из мјешине који износи да нас почасти. Жена и ћерка су му у Србији, а он без својих Глушаца, каже, није дуго могао.

Милан Бојбаша

– Седам година сам био одсутан па се вратили брат и ја. Оца сам до краја гледао, мајка је жива и о њој бринем. Ето нешто блага имам, па сам од јутра до мрака на све стране. Некад и ноћу, ако за дана не стигнем, па лампу на главу ако треба нешто у башти направити, или ако која коза остане са јаретом у брду па је треба потражити. Радити се мора, јер се другачије не може ни живети. Ако ходаш и по мору се возаш, тешко да можеш шта створити и за собом оставити. Немам ја кад дубровачке зидине обилазити кад ми козе у тору леже – све кроз шалу Милан прича, иако све то више има везе са истином него са шалом.

На пијацу, каже Милан, не носи ништа што није произвео сам, без икаквих адитива.

– Само им здравље доносим на тезгу, свеже млеко од мојих козица, млади сир, сурутка, јаја, поврће из моје баште. Како је мој прадеда радио, који се родио 1860, тако и ја данас са својих 60 година. Ја то највише тако волим, онда знам да сам све сам стекао са ових десет прстију, без дугмета и печата, па нека кажу да сам старомодан – кроз осмех ће Милан, и још би нам он приповедао, али муштерија на вратима чека, па корак пружи до подрума са домаћим сиром и свежим јајима.

Тек пар метара даље шездесетчетворогодишњи Јово Вуковић у башти је чупао траву. Направи паузу тек да нас поздрави и на каву да позове. Радни век је провео у Метковићу, али се родио, породицу стекао и кућу изградио у његовим Глушцима.

– Само пет месеци сам био одсутан, колико сам провео у затвору на почетку рата. Чим су ме пустили ја опет назад кући. Страх ме није било ничега, јер никоме ништа нажао учинио нисам, а снага човеку у прсима лежи. Данас су ми ту жена и син, ћерке се удале, а ја мало дрва пилам, земљу радим и тако, имам пензију и мени добро. Имам овај апарат на срцу и шећераш сам, али радим пуно и трошим ово што произведем па гурам дан за даном, свој сам на своме и то ме држи. Недостаје нам само младости у селу, ово што је остало све је старије. Живи се добро, немамо белих пчела, али смо задовољни оним што имамо – каже Јово.

И с тим речима у мислима одлазимо из Глушаца. Нису тамо више сви Арнаути, Бојбаше, Вуковићи, Ликићи, Пуцари и Станићи, као некада, али јесу сви они који су имали воље, снаге и љубави да наставе живот у свом родном крају, на својој дедовини старој више од 400 година, тамо где је све, како кажу, њихово, њихов живот и место под сунцем које ни за једно друго на свету мењали не би.

Преузето са: СРБИ.хр