Манастир Гомирје

Српске насеобине у таддашњи Гомирски Диштрикт врло су важне и по томе, што је овде поникао први манастир у Ћесаревини, који ево и данас једини постоји у овоме владичанству. Са првом гомирском насеобином, што је изведе са војницима Жумберчанима, ђенерал Ленковић, дошло је и неколико калуђера из далматинског манастира Крке. Ови калуђери подигну мали, дрвени манастир, заједно са црквом Светога Јована Крститеља, (Ивањдан) године 1602. Поименце се спомињу као оснивачи ова три калуђера: Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић.

Манастир је подигнут у прекрасној долини, а на утоци потока Рибњака у речицу Добру. Около су врло висока брда и вршине: Стражник, Смолник, Горица и Цетин. Испод самог манастира пролази карловачко-ријечка жељезница, те просеца манастирску ливаду Луку, по сред среде. Из Карловца се у Гомирје дође жељезницом за два сата; а из Гомирја у Огулин дође се на колима опет за два сата, јер се иде преко великих брдешина и провалија. На истом месту, где је данас манастир, била је још 1486. год. хрватско-католичка плованија, која је добила на дар 22 рали земље од кнезова Франкопана. Због честих, турских упада опусти ово место са целом околином на далеко и на широко, и било је пусто до сто година пре него се туда Срби населе. А звало се ово место и пре Срба „Гојемерје и Гојемирје“, које би српски било „Гојимирје“, а то је без сумње потекло од каквог Гојимира. По томе се и манастир, све до половине прошлога века, чешће звао „Гојемирје“ него ли „Гомирје“. С тога је погрешна она тврдња, као да је овај манастир добио име од манастира „Гомеље“, у цазинском котару у Босни. [Шематизам Дијецезе Горњо-карловачке 1880. стр. 55. и Шематизам Дабро-босанске Митрополије за 1884-1880. стр. 17. ]

Кад су Срби од манастира Гомеље преселили у Гомирје, већ је овај манастир постојао и звао се Гојемирје. [Види у 1. делу ове књиге четврти раздео.] Даровницом од 28. септембра 1619. год. поклони Вук, гроф Франкопан, гомирској цркви риболов од врела Рибњака до Добре, па да ту не смије нико рибарити осим калуђера, „под изгубљењем главе“. А када су оно Гомирци купили сав поседнути котар од грофа Франкопана 1657. год. онда је и манастир добио, што шуме, а што остале земље 419 и ⅓ рали. Уза манастир, подигнута је 1621. год. у четврт зидана кула-мотрионица, где је стража стала, да чува манастир; а друга је таква кула била на високом Стражнику, одакле се унаоколо далеко види. Кула, што је била уз манастир, претворена је 1719. год. у црквени звоник, пошто је уза њу призидана, на свод и с једним трулом, доста мала манастирска црква, која је уједно и парохијална црква црквене гомирске општине.

Цркву је освештао владика Љуботина на Ивањдан 1730. год. Одмах више манастира до Горице, било је гробље, и ту је подигнута за владике Ненадовића капелица Великој Госпојини, коју је исти владика освештао на Велику Госпојину 1747. год. Ова се капелица срушила, али се народ састаје увелико на зборове, и на Ивањдан и на Велику Госпојину.

Уочи Светог Николе 1789. год. сустиже овај манастир велика несрећа. Некако се с вечера запали, те изгори сав кров и цео горњи спрат до свода, изнад доњих ћелија. Тада изгори кров и на цркви; звоник попуца од силне јаре, а звона се стропоштају на најдоњи, сведени строп. Већина црквених књига чувана је са осталим црквеним стварима у звонику, под чврстим сводом, те с тога и нису изгореле. Али су изгорела сва стара писма, протоколи и разне листине са доста књига, које су биле по ћелијама код калуђера. Калуђери прсну по свим владичанствима, да просе милостињу за погорели манастир, а код куће се заузме тадашњи архимандрит, Јанићије Милојевић, коме је знатно помогла огулинска регимента, па се и манастир и црква брзо оправе и подигну. Горње ћелије срежу од брвана, па то облепе и покрију, те тако остане до управе архимандрита, Севастијана Илића. Овај обнови, рашири и украси манастир баш лепо, а радио је на томе од год. 1842-1846, као што то сведочи и овај запис на каменој плочи, која је намештена у прочеље, на улазу у манастир: „Во славу превјечнаго Бога, чест свјатаго претечи Јоана, и душевнују ползу рода человјеча, преиначи, возобнови и наполни монастир сеј братство Гомирское от г. 1842. до 1846. настојатељством Севастијана Илича, архимандрита, помошчију властеј и сосједних православних обшчеств, имже буди слава, чест и мир 1850.“ Архимандрит Гервасије Петровић, нашљедник Илићев, хтео је ову плочу да извади из стене, и да је уништи само зато, што се на њој спомиње име Илићево. Али се томе одупру најодлучније тадашњи калуђери, а понајвећма отац Данило Вукелић.

Овај је манастир врло сиромашан. Истина, има земље доста на рачуну, али је та земља сасвим рђава, каменита и неплодна. То су саме пролисине, на којим је некада била тиморна планина, па кад су шуме сасечене, остале су оне голе врлети и оне долине, које су људи нешто истребили од камена, па их претворили у оранице и у кошанице. Али је ту слаб род и танко руно, кад је већ за подланицу оздо сами, студени камен или дебеле и непробојне литице! Па ипак је ту живело до 30 калуђера, а у седамнаестом веку сигурно и више. Још 1771. године било их је 25 на броју. Гомирски калуђери нису никада сви живели у самом манастиру. Већина их је била понамештана по парохијама, а други су опет непрестано путовали по свим владичанствима, просећи милостињу за свој манастир, док та просјачења нису, под крај прошлога века, сасвим забрањена од државних власти. Међу гомирским калуђерима било је врло ваљаних и примјерних богослова, добрих и побожних свештеника, ревних настојатеља и марљивих економа. Било их је, који су прекрасно писали црквене књиге. Има још и данас 18 комада писаних србуља, и те су већином писане у Гомирју, а неке су ванредно лепо писане. По списку од 1771. било је у манастиру 50 писаних србуља. Бог зна, камо је то развучено! Највише их је пропало по манастирским парохијама, пошто их не умеде нико сачувати, кад су замењене штампаним, руско-словенским књигама.

Гомирски калуђери морали су често одлазити у Русију, јер су назбијали пуну библиотеку црквених књига, и обредних и богословских, од којих и данас има доста у манастиру, а било их је куд и камо више, али су развучене. А много се црквених књига налази по Карловцу, по Плашком и по Ријеци, на којима стоји прибележено, да су биле манастира Гомирја. А по себи се разумије, да је манастир своје парохије снабдевао обилно са нужнијим књигама. Па управ све цркве овога владичанства снабдевали су црквеним књигама гомирски калуђери. Све су то калуђери свукли у манастир из Русије, одлазећи тамо сваки час, докле то није сувише пало у очи домаћим властима. О томе имамо и писаних доказа. Тако је гомирски игуман, Теофил Алексић, био у Русији 1754. год. У оригиналном путном листу, што је издат у име царице Јелисавете, у Москви 28. фебруара речене године, стоји од речи до речи овако: „Овим јављамо свим и свакоме, ко треба да зна, како су носиоци овога листа, а то православнога манастира Гомирја, који је у Хрватској, игуман Теофил, и с њиме истога манастира јеромонах Георгије (звао се Бракус, а био је родом из Вилића) и онда монах Стефан и слуга Јован Врљинић, Срби отпуштени из Наше руске царевине, враћајући се кроз Москву и кроз Кијев, у горе споменути свој манастир, и послано је по њима за тамошње православне цркве неколико црквених књига“. Даље се већ препоручује властима, да их мирно свуда пропусте. Исти иман Теофил био је у Русији опет. 1761. год. Тада је био с њим јеромонах Спиридон Тркуља, родом из Мекињара, а слуга им је био „сербенин“ (натионе Сербенсем) Никола Иванов. И тада је „послато с њима на тамошње православне цркве неколико црковних књига и владичанске одежде“.

Ово „архијерејскоје облаченије“ послала је царица Јелисавета владици Јакшићу. Међу гомирским калуђерима било је књиговежа, било је сликара, било их је, који су љуто страдали за своју православну веру; а било их је, који су се у самоме своме манастиру толико спремили, да су постали владике, па су то високо достојанство са образом и достојно обнашали.И овај незнатни, мали и сиромашни манастир, постао је одмах од свога постанка црквено средиште за ондашњи Карловачки Ђенералат, а касније и за цело Карловачко Владичанство. Гомирски калуђери опслужавали су кроз сав седамнаести век скоро све српске насеобине: по Жумберку, по Гомирју, по Плашком, као и оне по Приморју, преко Капеле. Чим је која насеобина прешла овамо из Турске, одмах су је нашли гомирски калуђери, и били су јој на свакој духовној услузи.

Карловачки ђенерали као да им нису ништа сметали у први мах, јер су били непрестани ратови, па нису имали када мешати се у верске послове. За ђенерала Вука Франкопана морало је бити неког прогањања, због којега су се морали тужити самоме цару, јер године 1638. препоручује цар Фердинанд 3. реченоме ђенералу, да не прогони домаће свештенике из Крајине, него нека тера туђе попове и калуђере из своје Крајине. Ово се тицало хрмањских калуђера, који су тада прешли у Ћесаревину А да су гомирски калуђери и по Приморју поповали, сведочи писмо игумана Макарија од год. 1670, којим допушта Ђури Вукчићу, да сме уживати „калуђерску луку“ у Сењској Дрази. Тако је Гомирје имало по Приморју и неких поседа! [Нештампане листине у збирци г. Р. Лопашића.] Осим свега реченога Гомирје је важно и с тога, што су тамо свраћале и ту остајале, кад краће а кад дуже време, православне владике, које су српски патријарси, или босански митрополити слали на ове стране, да облазе народ, и да га одвраћају од уније.

Нису српски патријарси, од патрјарха Макарија, заборављали ни ове крајеве, и ако нису спадали под њихову власт. Српска патријаршија у Пећи пазила је, као оно вредни и опрезни челар, камо и на коју ли страну одлећу српски ројеви, потерани турским беснилом из заједничке кошнице, па је за тим ројевима слала своје искусне челаре, да ове изројене ројеве и паројке прате и слећу, те их и опет садену у православне кошнице, пречећи им уједно, да се како не сроје у туђинске, несродне кошнице и челињаке. Да што, да и најпажљивијем пчелару многи рој пропане, кад се изроји, па залута далеко у врлети и у планине! Тако је и Пећка Патријаршија изгубила доста својих, православних ројева, штоно се сројише у далеке вршине: крањске, штајерске и сењско-приморске, или у пустаре барањске и северо-угарске, који се просуше и одројише од своје заједничке матице, па их туђи пчелари нађоше и сагнаше у своје кошнице и у своје пчељњаке, те данас не познају више ни имена ни места своје старе матице!! Важност овог манастира за српско-православни народ у Карловачком Владичанству је велика.

Пуну дакле стотину година био је овај манастир једино, црквено, православно средиште, за све српско-православне насеобине у ондашњем Карловачком Ђенералату. И пуну стотину година бранили су и подржавали су гомирски калуђери свету нашу, православну веру, све док нису настале повољније прилике по нашу народну Цркву.

[Све ово по биљешкама из манастирске и из конзисторијалне архиве.]

(Из “Карловачког Владичанства”, Манојла Грбића, штампаног 1891.године)

Приредио:Војислав Ананић

Извор: Банија Онлине