Годишњица страдања припадника ЈНА у Бјеловару (29.09.1991.)
Ујутро 29. септембра 1991, припадници Збора народне гарде (ЗНГ) Републике Хрватске отпочео је општи напад на све војне објекте ЈНА у гарнизону Бјеловар, који су већ 15 дана били под тоталном блокадом. На измаку дана, командант 265. механизоване бригаде, стациониране у касарни на Војновићу, пуковник Рајко Ковачевић, наредио је обуставу даље одбране, одлагање оружја, предају војника и старјешина и њихово постројавање у кругу касарне, након чега су око 19 часова припадници ЗНГ ушли у касарну из које се више није пружао никакав отпор.
Поуласку ЗНГ у касарну, Јуре Шимић је, у својству предсједника Кризног штаба Бјеловара, наредио да се стрељају командант Ковачевић и његови помоћници, потпуковник Миљко Васић и капетан прве класе Драгиша Јовановић. Сутрадан су, по Шимићевој наредби, грађани Бјеловара обилазили заузету касарну, у којој су били изложени лешеви убијених официра, које су у мимоходу скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.
Док је трајала борба за касарну на Војновићу, мајор ЈНА Милан Тепић (34), командант складишта борбених средстава „Барутана” у селу Беденик, недалеко од Бјеловара, с циљем спречавања његове предаје припадницима ЗНГ, минирао га је са 170 тона експлозивних средстава, којом приликом су страдали и он и војник Стојадин Мирковић (19), који, упркос Тепићевој наредби, није хтио да се преда. Хрватска страна је потврдила губитак 11 својих војника, због чега су, послије предаје, из освете, стрељали командира страже на том објекту, старијег водника Ранка Стевановића из Прокупља.
У касарни на Војновићу, поред поменутих официра, погинула су још шесторица припадника ЈНА (Зоран Крстић, Шукри Кељани, Љубиша Лазић, Недељко Јоветић, Бердоли Ејуп и Горан Радовановић), а заробљено је 59 официра, подофицира и грађанских лица на служби у ЈНА и око 250 војника, који су, након физичких и психичких злостављања у логорима у Бјеловару, размјењени 9. новембра исте године у Босанском Шамцу.
Шесторица заробљених резервиста ЈНА са подручја Бјеловара (Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и Милорад Ђорђевић), издвојени су и затворени у полицијску станицу, одакле су их, четири дана касније, извела униформисана лица са фантомкама на главама и стрељали их исте ноћи у шуми Чесма, недалеко од мјеста Мало Кореново. Са њима је био и цивил Саво Ковач из Бјеловара, који је, игром случаја, иако је задобио три прострелне ране, преживио стријељање.
За описане злочине над припадницим ЈНА, тада једине легитимне и регуларне војске у држави СФРЈ, у чијем саставу је у то вријеме формално-правно била и Хрватска, иако је било и пријава пред Хашким трибуналом и оптужница пред Војним судом у Београду и суђења пред хрватским судовима, још нико није осуђен.
Жупанијски суд у Ријеци је 2. октобра 2019. неправоснажно ослободио Јуру Шимића, којег је оптужница из 2010. теретила да је наредио непознатој групи наоружаних припадника хрватско–редарствених снага, да издвојену тројицу поменутих официра ЈНА одведу на страну и затим убију, што су ови и учинили пуцањем из ватреног оружја.
Предсједница вијећа, суткиња Јесенка Ковачић у образложењу пресуде је, међу осталим, навела да је оптужница измијењена у кључном дијелу – на који су начин убијени оштећени, односно да је у оптужници изостављен битан елемент о начину страдавања оштећеника, као и да је седмеро вјештака утврдило да су узрок њихове смрти експлозивне повреде, односно дјеловање минско-експлозивних средстава за што се Шимић не терети. Навела је да суд није утврдио да би Шимић, у ситуацији када се пуцало по граду, због неких изговорених или неизговорених ријечи, починио кривично дјело те да свједоци тврде да је цијели дан провео у кризном штабу. Казала је да постоји право жалбе на пресуду. Веритас не располаже информацијом да је жалба и изјављена.
Предсједништво СФРЈ је 19. новембра 1991. прогласило мајора Милана Тепића, родом из Комленца код Босанске Дубице, народним херојем, посљедњим и јединим у протеклом рату, док је Предсједник СРЈ 31. децембра 1999. одликовао војника Стојадина Мирковића, из Горње Лесковице код Ваљева, “Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена”.
И Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве постхумно је (2014) одликовао Стојадина Мирковића Орденон Светог Саве трећег степена “за врлински живот, пожртвованост и посведочену љубав према Богу и ближњем свом”.
