Горан Киковић: Имају ли Срби данас права у Црној Гори?

Од Црне Горе као српске државе и народа, свега је остало око 28,73% становништва који се изјашњавају као Срби. На попису становништва у Црној Гори 1909. године од укупно 317.856 грађана огромну већину становника чинили су православни Срби  (94,38%), док су остали углавном били Арнаути и  муслимани. Српским језиком је говорило 95% становништва, а у малом проценту је било и становништва са албанским језиком као матерњим.

Међутим перфидним уцјенама и политичком индокринацијом, уз заглушујућу пропаганду, одузима се национално биће већини Срба и они су по основу државности преводе у нову нацију – Црногорце, мијења им се властити језик и писмо, некритичким и насилничким односом власти према њима. Тако нијесу радили ни Турци за вријеме вишевјековног ропства.

Зато, захваљујући промјени идентитета, Српској заједници у Црној Гори пријети асимилација и нестајање, што представници власти, а и један дио опозиције, нескривено и желе. Мисле да ће се преумљењем односно стварањем нове вјештачке нације отргнути од суштине српског националног бића и да ће тако лакше спроводити самовољу, што ионако ударнички чине свакодневно са осветничким сладострашћем.

Ипак, највећи непријатељи овом науму су многобројни историјски извори и пописи становништва који указују да је српско национално одређење у Црној Гори било апсолутно већинско до 1945. године и да црногорске нације до те године није било. Социјалистичка власт је то народно опредјељење фактички ставила ван снаге и прокламовала црногорску нацију. Све је то урађено плански, ради разбијања српског утицаја и карактера Црне Горе у будућности.

Црногорски Срби данас траже статус конститутивног народа, јер у оваквој држави немају никаква прâва. Распадом бивше ”велике” Југославије и стварање нових држава поново је отворено на драматичан начин ионако полуразријешено и наопако постављено ”српско питање”. Са отцјепљењем Црне Горе, уз истовремено држање Републике Српске у оквиру Босне и Херцеговине и дрско западно дјеловање у подршци независности лажне државе Косово, спроводи се маргинализација значаја српског народа на Балкану.

Зато Срби у Црној Гори морају тражити своја прâва, прије свих прâво на националне, културне и просвјетне институције и своје уџбенике историје и Српског  језика и књижевности, макар их увозили из Србије и Републике Српске. А ако се ствари буду и даље развијале неповољно, у будућности треба тражити и српске разреде у заједничким школама или своје националне школе на српском језику. По српски народ је дугорочно најопасније поистовјећивање са новом црногорском измишљеном нацијом и лажни говор како у Црној Гори сви имају иста прâва по Уставу. Јер, након референдума, положај Срба у Црној Гори постаје неподношљив, пошто су Срби маргинализовани у сваком погледу: без својих медија, без адекватног политичког представљања, економски угрожени и без икаквог утицаја на креирање државне политике, у држави у којој су увијек били аутохтони народ, а данас одједном – нијесу више! Сасвим је могуће да ће и Срби у Црној Гори морати да схвате оно што су многи народи прије њих већ научили, а то је да им ни слободу ни прâва нико неће дати само зато што та прâва формално постоје на папиру, већ ће морати своја колективна права да коначно упорно траже, све док их не буду добили и могли да их користе у реалном животу.

 Срби у Црној Гори треба да спријече дукљанизацију Црне Горе, да се у томе држе Његошеве мисли и дјела и да непоколебљиво буду уз све што припада Србима у Србији, Републици Српској и расијању.

Познато је да је, послије референдума (за који постоје бројни докази да није био израз воље народа), процес удаљавања Срба и нове нације Црногораца, постао жестоко интензивиран и данас је непремостив јаз између та два табора. Превазилажење тог канцерогеног стања мора почети одмах, јер Црна Гора, у супротном, може запасти у још дубље подјеле и грађанске сукобе. Да би се то избјегло, односи између Црногораца и Срба у Црној Гори треба да буду уставно-правно регулисани на демократски начин. Одласком режима Мила Ђукановића можда би се већи дио Црногораца вратио ”вјери прађедовској”. Јер, наопаким дјеловањем власти Мила Ђукановића у дужем периоду, Срби и Црногорци се већ разликују по језику, култури и приступу садржају историје. Зато у школама у Црној Гори треба да постоје одјељења на српском језику. Боље би било да се пониште садање проусташке реформе, које дио по дио српског националног бића насилно измјештају из баштине српског народа – у културолошком, етничком, политичком па и безбједносном смислу.

Кроз историју и вјекове Црногорци нијесу постојали, као народ. Од настанка Зете, а потом Црне Горе као српске државе, па све до комунизма – Црногорци су били Срби.

Црногорски режим не обезбјеђује елементарне прâва за српску заједницу ни на нивоу националних мањина, тако да је недопустиво проказан и прогнан српски језик, затим застава тробојка а све жешће и Српска Православна Црква, на коју се режим окомио последњих мјесеци. Српски народ је јединствен у осуди увођења црногорског језика и изричит је у одбрани и одржању српског језика и ћирилице. Иако, по сумњивом попису актуелне власти, у Црној Гори има око 28,73% националних (етничких) Срба, погледајте табелу броја и процента запошљених грађана српске националности у најзначајнијим црногорским институцијама по посљедњем државном истраживању.

Погледајте табелу актуелне државне власти и сâми закључите у каквом је положају српски народ!

Пише Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори и потпредсједник СО Беране

Коментари
  • Avatar

    Kao Irci,Baski,Korzikanci i Apisovci Srbi će se izboriti za ravnopravnost u Crnoj Gori. Niko od Srba u Crnoj Gori ne raspoznaje razloge progona koji ih je snašao.

    петак, 18. октобар 2019.
  • Avatar

    Srbi više nisu nigdje dobrodošli, ponajviše zahvaljujući Amfilohiju i sličnima.

    субота, 19. октобар 2019.

Напишите коментар