Гордана Мартиновић Вујановић: Страдали смо кроз вјекове и опет се дизали из пепела

Профeсор и пјесник Гордана Мартиновић Вујановић рођена је 9. јануара 1973. год у Глини, а одрасла у селу Мартиновићи. У Глини  је  завршила гимназију, а Филолошки факултет у Приштини.

Сада је њен дом у Старој Пазови гдје већ пуних двадесет година ради у Економско-трговинској школи „Вук Караџић“. Мајка је двоје дјеце, петнаестогодишње Ане и тринаестогодишњег Драгана.

Записе своје душе почела је да исписује још у првом разреду гимназије, али је њених преко триста пјесама остало у родној кући тужне 1995.

– У избјеглиштву сам покушавала да пишем, али сам брзо схватила да трагедија која је задесила мене и мој народ  сваку потенцијалну тему ставља у оквире те трагедије и сваки написани стих би био попраћен буром емоција, сузама, сјећањима и жалом…

Након завршене математичко-информатичке гимназије у Глини у јуну 1991. године, почео је рат и оно што нико није очекивао, а најмање Горданина генерација која је тек упознала живот.

–  Филолошки факултет из Београда 1992. године отвара свој одсјек у Петрињи, градићу у ком је Вук Караџић хтио да упише граничарску гимназију. Уписала сам тада у Петрињи смјер српски језик и књижевност и 1995. године када је требало да упишем 4. годину, десио се погром  и пад Крајине. Наравно,окупили смо се у Београду и покушавали да наставимо на свом матичном факултету тамо гдје смо стали, али нисмо успјели. Слали су нас у Приштину. На крају сам тамо и отишла уписала исти смијер, али с обзиром да је то сасвим други факултет који припада Универзитету у Приштини, добила сам још осам предмета разлике које је требало да положим из прве и друге године.

Међутим, како Вујановићева наглашава није било времена за јадиковања и плач. Драго јој је да је видјела српско Косово. Живот је морао да крене испочетка. Да је било тешко — било је.

– Мисао о одласку и напуштање кућног прага је био луксуз којем нисам дала да егзистира у мени. Такве мисли би ме растужиле до те мјере да би сузе саме навирале и текле сатима. Морала сам да  сузбијем то у себи и да наставим живот у неком прагматичнијем духу. У тим првим годинама избјеглиштва, просто није било надхнућа или је оно било спутано неким реалнијим стварима. Како су године промицале, а ја сазријевала и сва сјећања која никад нису престала да навиру постајала су дио мене. Све сам их храбрије подносила и све се јаче носила са њима, те ми је то дало снагу да се поново ухватим у коштац са стиховима.

Пише родољубиву, љубавну и мисаону поезију. Пише и прозу, али она је за сада у облику краћих прозних форми и чека опет неки повољан период у Горданином животу који би из неког разлога био посвећен прози.

– Тада би од свих тих краћих прозних фрагмената могао да настане један роман, ако нисам нескромна у својим плановима.

Ужива у послу са младим људима који имају између петнаест и деветнаест година иако како каже у раној младости није себе замишљала као наставника, док сада мисли да ради посао који воли највише на свијету.

– Они уче од мене, али и ја учим од њих. То је једна симбиоза која ме заиста обузима и испуњава. У прилог тој мојој љубави говоре и моја рођена дјеца која су као мали мислили да су сва та дјеца која мене срећу на улици и са којима ја радим у школи заправо моја дјеца и да сам и све њих родила. Жао ми је тих младих људи које су оскрнавили ови нови трендови, друштво, економска криза или ко ће га знати. Немају више мјерила вриједности. Одрастају без појма о томе шта су приоритети човјека, без појма шта је добро, а шта не. И донекле су свјесни тога и нису задовољни.

Зато Гордана Мартиновић Вујановић користи сваку прилику да на својим часовима колико је то могуће, приближи појам правих вриједности, а то јој омогућује и предмет који предаје српски језик и књижевност.

– Дјеца су дивна и умију да слушају ако им приђете на прави начин. Интересује их судбина и историја нашег народа више него што ми то мислимо. Наиђем и на њихова интересовања за национална питања, заинтересујем их  причом о врло извјесном нестанку нашег језика уколико не промијенимо свој однос према њему. Импонује им када из њих ипак извучем раније стечена знања о културној заоставштини нашег народа или када их натерам да уз све информације са инстаграма, тик-тока и сл. ипак усвоје и неке из области културе и књижевности.

Наш народ, страдао је кроз вјекове, и опет се дизао из пепела. Данас жртве логора свједоче о страдањима заробљеника, о свом искуству са таквом снагом, и психичком стабилношћу.

– Наши родитељи су дјеца тих робијаша. Од својих родитеља су слушали њихове страшне приче не само о Јасеновцу, већ о збјеговима, спаљеним кућама, болестима које су им морили дјецу, а онда и сами морали у тракторе и приколице покупити ситну дјецу и нешто најбитнијих ствари, оставити све оно за шта су цијели живот радили и кренули у непознато. Али водила их је мисао о новом животу, о будућности своје дјеце. Снажан и јак ум никада не посустаје , већ засуче рукаве и креће изнова. То су наше мајке и очеви, то смо и ми добрим дијелом јер нас води та њихова снага коју су нам оставили у аманет. Ми смо свјесни да их не смијемо изневјерити, али у исто вријеме смо дужни исто то пренијети и на нашу дјецу.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун

ФОТО: приватна архива