Храбре жене Меченчана

Преостале становнице банијског села у којем су се након потреса отвориле гигантске рупе настоје покрпати своје животе: Бисерка Боројевић нада се да ће вртача крај њене куће ускоро бити затрпана, Мара Жилић да ће јој држава наставити обнову, Драгана Тот да ће добити обећану донацију, а Јованка Љубојевић да ће зиму дочекати у новом објекту.

Све до разорног потреса, који је прије десет мјесеци затресао Банију, становници Меченчана ни у најлуђим сновима нису могли замислити да ће се за њихово мјесто прочути и изван граница Хрватске. Срећа у несрећи, пажњу иноземних и домаћих медија нису заокупиле људске жртве, којих у Меченчанима правим чудом није било, већ необичан феномен који се у том селу надомак Хрватске Костајнице појавио у првим данима након природне катастрофе. Тада су се у земљи почеле отварати огромне рупе, тзв. вртаче, чији је број од почетних 30-ак у међувремену нарастао на 143. Она највећа дословно је прогутала врт и дио воћњака обитељи Боројевић и тако постала атракција коју обилазе мјештани и њихови гости.

– Морат ћемо почети наплаћивати улазнице – у шали нам каже Бисерка Боројевић, која од 5. сијечња ове године, када се рупа отворила, свакодневно биљежи њене промјене.

– Обиђем је сваког јутра. Отпочетка је била велика, али далеко мања него сада. Непрестано се шири – додаје Бисерка док кроз блато корачамо до најпосјећеније локације у Меченчанима, смјештене на ливади преко пута њене куће.

Стотињак метара од главне сеоске цесте пред нама се указала импозантна грдосија правилног облика. Допола је испуњена замућеном водом. Тренутно је дубока преко 14 и широка 32 метра, а Бисерки, која је зналачки мјерка, чини се да се у посљедња 24 сата мало проширила у смјеру запада.

– Донедавно је била јако лијепа, пуна свијетлозелене, чисте воде. Замутиле су је кише – говори наша домаћица с неком врстом необичне симпатије коју гаји према рупи због које је ове године остала без зимнице.

Ипак, признаје нам Бисерка, једва чека да је затрпају. Откако је прије 12 година отишла у мировину и из Загреба се са супругом Николом преселила на његову дједовину, врт јој је био главна занимација. У плану јој је да онај нови засади нешто ниже од старе локације, док на мјесту рупе намјерава узгајати аронију. На пољопривредне радове морат ће причекати још неко вријеме, јер је санација сеоских вртача започела тек прије неколико дана. Прве су на реду оне које директно угрожавају махом напуштене стамбене објекте. Једну такву, смјештену недалеко од куће Боројевићевих, радници су, уз надзор грађевинских техничара, почели затрпавати за вријеме нашег посјета.

– Кажу да ће за нашу требати преко тисућу кубика земље. Наводно се боје започети с радовима да не загаде питку воду јер је рупа дошла близу нивоа подземне водене жиле – објашњава умировљеница, коју је најјачи потрес затекао у кући.

Осим поразбијаних предмета, код Боројевићевих нису забиљежена већа оштећења. Тиме се не може похвалити већина преосталих становника Меченчана, којих је у селу тренутно мање него вртача на њиховим имањима. Највише страхују од надолазеће зиме, коју ће због тромости државне бирокрације и одуговлачења процеса обнове већина њих дочекати у контејнерима. Или, попут Маре Жилић, у донекле очуваним објектима које су им на кориштење уступили њихови расељени сусједи.

Седамдесетогодишњој Мара више ни не зна која јој је то селидба у животу. Откако се 1996. вратила из избјеглиштва, промијенила је на десетке адреса. Због спора око имовине с дијелом фамилије, тада није успјела остварити право на обнову једног ката куће која је некоћ припадала њеним родитељима, па се сналазила на различите начине. Неко вријеме живјела је у Загребу и Петрињи, а у родним Меченчанима су јој привремени кров над главом у више наврата пружили најближи сумјештани. У међувремену јој је припала парцела насупрот куће у којој је живјела до „Олује“, па је 2009. поднијела захтјев за стамбено збрињавање. Одлуку, која укључује додјелу грађевинског материјала и организирану градњу куће од 45 квадрата, добила је тек почетком ове године.

– Први радови започели су недуго након најјачег потреса, а онда је на дијелу градилишта почела извирати вода. Бојали су се да се и овдје не отвори рупа, па су на терен послали професоре с геофизике – говори нам Мара Жилић, још једна протагонисткиња приче из рубрике „вјеровали или не“.

Након удара новог јаког потреса у свибњу, вода се стала повлачити. Отад су на њеном ранчу, како земљиште зове од миља, никли темељи једнокатнице. Међутим, због додатних испитивања структуре тла сви радови морали су бити обустављени до даљњега.

– Таман сам била добила мало наде. Када је градња престала, поновно сам клонула и помислила камо бих се окренула – каже умировљеница, којој је ових дана стигла потврда да се изградња ипак може наставити.

Мару Жилић живот није нимало мазио. Некадашња радница у школској кухињи до рата се бринула и за земљу и животиње, а данас преживљава од 1045 куна мировине. Како би заборавила на све што је прошла, каже, тренутно се забавља узгојем малог воћњака и врта које је засадила око темеља свог будућег дома.

– На животу ме држи кћи Сабина која је у Копенхагену запослена на једном институту. Пошто је и она одрасла у Меченчанима, вољела бих да једног дана има гдје доћи. Да отвори своја врата, да у својој бајти попије каву, а онда сједне на авион и отпутује у Данску – искрено ће Мара, која већину времена проводи код своје 37-годишње пријатељице Драгане Тот.

Она јој је, говори нам Мара на путу до њене куће, као десна рука, друга кћи. Њихове обитељи тијесно су сурађивале и у годинама прије рата. Данас су једна другој својеврсна утјеха, јер је и Драгану, самохрану мајку, у свега неколико мјесеци задесио низ несретних догађаја. Прво је у потресу остала без обитељске куће, а потом јој је љетос преминула тешко болесна мајка која јој је помагала око бриге за 12-годишњег сина Данијела. Због тога је Драгана морала одустати од сезонских послова које је обављала годинама, па данас живи од социјалне помоћи. Сада се боји да ће још једном остати без крова на главом.

Наиме, дан након потреса један пријатељ из села уступио је јој је на привремено кориштење своју малу једнокатницу с поткровљем која је иначе на продају. На почетном валу солидарности, од којег данас није остало готово ништа осим покоје фотографије на друштвеним мрежама, Драгани се посредством другог пријатеља јавио Ивица Погорилић, тадашњи ХДЗ-ов начелник Опћине Повљана с Пага. Ускоро ју је посјетио у друштву независног доначелника Предрага Рукавине.

– Прегледали су моју стару кућу и увјерили се да се она не може обновити. Обишли су и кућу у којој сам сад и када су чули да се продаје за свега 100.000 куна, рекли су да су ми спремни помоћи, односно да ће ми Опћина донирати тај износ. Била сам пресретна, мислила сам да ће све супер проћи – присјећа се Драгана Тот, која нас је у прохладно јутро угостила у добро загријаној кухињи.

Делегација из Повљане је Меченчане посјетила и у травњу, када се упознала с власником куће у којој Драгана тренутно живи. Наредног дана сви су се упутили у Сисак, гдје су склопили и овјерили два уговора, онај о донацији и купопродаји, уз обећање да ће новац одмах сјести на рачун. И отад ништа. У међувремену су одржани локални избори, на којима се, након шест узастопно освојених мандата, Погорилић није кандидирао. На мјесну начелника замијенио га је дотадашњи замјеник Рукавина.

– Више нисам знала што да радим па сам звала бившег начелника. Није одговорио ни на један позив ни поруку, док ми је нови љетос преко телефона, што су забиљежиле камаре РТЛ-а, рекао да Опћина нема новца за донацију и нека не рачунам на обећано – каже Драгана.

Предраг Рукавина напосљетку је новинарима поручио да ће Опћина испунити своју обавезу након ребаланса прорачуна, без навођења конкретног датума. Иако донација још није сјела, Драгани је у међувремену на наплату стигао порез на некретнину.

– Ја тих 3000 куна немам одакле платити. Власник куће све разумије, допустио је да још ову зиму останемо ту, а што ће бити касније, не знам. Ако нађе купца, сутра ми може рећи: „Еј, извини, али мораш ван.“ А камо ћу онда? – забринуто ће наша суговорница.

– Онда ћемо се обратити Пленковићу, па ћемо му се доселити у Банске дворе – доскочицом суморну атмосферу разбија Мара.

Нови начелник Повљане је у телефонском разговору Новостима потврдио да је у међувремену направљен ребаланс опћинског прорачуна у којем су ипак пронађена средства за донацију. Кашњење правда промјенама које су услиједиле након избора и несређеном финанцијском ситуацијом. Сада јој се, према његовим ријечима, назире крај.

– Што смо обећали, то ћемо и испунити. Надам се да би госпођи Тот до краја овог мјесеца средства могла сјести на рачун. Ако не тада, онда до 31. просинца, што се, уосталом, у уговору о донацији наводи као крајњи рок за исплату – рекао нам је Предраг Рукавина.

Политичарима, али и свима другима укљученима у процес обнове разрушене Баније више ни ријечи не вјерује 78-годишња Јованка Љубојевић. Њу ни њену пет година старију сестру Станку од потреса није обишао нитко изузев новинара и два студента грађевине који су им на разрушену кућу залијепили жуту наљепницу.

– Рекли су да је то привремено и да се њима заправо чини да је то за црвену ознаку. Обећали су да ће нас ускоро посјетити њихов професор који ће дати финалну оцјену. Међутим, девет мјесеци касније професору нема ни трага ни гласа – говори Јованка, која у једном даху набраја насталу штету.

Настрадале су двије велике собе, купаоница, шпајза, оштећени су и готово сви кутови куће која је напукла по средини. Захтјев за обнову предала је у ожујку, а пошто се ближи још једна зима, Јованка је недавно преломила и одлучила да на своју руку ангажира мајстора.

– Сами сте купили грађевински материјал? – надгласавамо са се звуком мијешалице за бетон.

– А шта друго да радим? Бојим се да снијег до краја не уруши кров. Од мировине и једнократних помоћи накупила сам око 10.000 куна и с тиме кренула. Неки дан сам картицу до темеља задужила како бих купила цемент. Проблем је што се због велике потражње тешко може доћи до материјала. На пијесак сам чекала више од три тједна – жали се она.

Простор, који им је некада служио као свињац, мајстор је већ пренамијенио у овећу спаваћу собу. У гаражи до назиру се и обриси будуће кухиње. Сви радови требали би готови кроз два-три тједна. У међувремену је Јованка одустала и од узалудног зивкања државних институција.

– Телефони звоне, али нитко се не јавља. Само обећавају неког бога по медијима, а уопће не иду на терен. Уствари, можда негдје и буду, али до мене никако да стигну. Мука, ништа друго него мука – резигнирано домеће Јованка.

– Чувајте се. И ви и Станка – поручујемо јој на растанку.

– Хоћемо. Али знате и сами да се од чувања не живи – одговара она.

Аутор и фото: Тамара Опачић; Портал Новости

Преузето са: banija.rs