Именима глинских улица и тргова негира се антифашистичка борба

Бројне Глињанке и Глињани сматрају да поновно именовање Улице Жртава фашизма не би била само геста добре воље, већ исправљање бар једне погрешне одлуке из 1995. године. Развијањем културе сјећања одало би се признање хуманистичкој и антифашистичкој традицији града који памти и боље дане.

Данашња Глина свој урбани развој дугује некадашњој глинској војној утврди, чија је градња почела 1735. с циљем да онемогући све чешће турске нападе на териториј Аустрије. До 1745. завршени су радови на уређењу обрамбених зидова и бедема, а исте године у Глини је устројена и Прва банска пуковнија. Међутим, успоредо с војним, развија се и цивилни живот у насељу, које се формирало изван утврде. Тако нам план Глине из 1821. открива имена првих глинских улица: то су биле Кроатисцхе Гассен (Хрватска улица) и Wаллацхисцхе Гассен (Влашка улица).

У раздобљу од 1824. до 1827. у самом средишту Глине граде се, готово истовремено, двије импресивне грађевине: католичка црква св. Ивана Непомука и православна црква Рођења Пресвете Богородице. Био је то поуздан знак да се Глина почела све више развијати, не само као војно, него и као политичко, господарско и духовно средиште Банске крајине. Па ипак, план Глине из 1860. открива нам да се некадашња Кроатисцхе Гассен сада зове Зировацер Гассен, што би одговарало називу Жировачка улица, обзиром да води према мјесту Жировац, јужно од Глине. С друге стране, некадашња Wаллацхисцхе Гассен названа је Гриецхисцхе Гассен, што би одговарало називу Грчка улица, обзиром на вјерски састав становништва. Но план Глине из 1860. доноси и назив једне нове улице, која се развила дуж некадашњег вањског бедема: њено име је Царлстадтер Гассен или Карловачка улица, обзиром да води према Карловцу.У раздобљу од развојачења Војне крајине 1871. до њеног припојења цивилној Банској Хрватској 1881., појављује се још неколико нових имена, углавном за већ постојеће улице. Тако се у повијесним изворима некадашња Влашка улица сада зове Српска улица, да би наредних година понијела назив Пелешева улица, јер се у њој налази кућа познатог глинског трговца Петра Пелеша. С друге стране, за некадашњу Хрватску улицу, удомаћио се назив Жировачка улица, премда се понегдје јавља и назив Господска улица, по свему судећи због неколико зиданих катница, које су својим изгледом одударале од осталих кућа. У повијесним изворима такођер се спомиње Зелена улица, која се налазила у близини рјечице Маје.

Након потпуног одласка војске из града 1892., стара глинска утврда, њезина вјежбалишта, војни вртови и парк постају дио градског подручја. Тада је уређен Јелачићев трг, назван по бану Јосипу Јелачићу, некадашњем заповједнику Прве банске пуковније. Тада је уређена и дотад запуштена стара улица у којој се сади дрворед и уређује шеталиште, јавља петрињски лист ‘Бановац’ у рујну 1893. Ова улица носи име Филиповићева, по аустроугарском генералу Фрањи Филиповићу, који је имао значајне заслуге за уређење канала за одвод рјечице Маје која је честим поплавама плавила Глину, као и због заслуга што је преостали новац употријебио за надоградњу другог ката школске зграде.

Филиповићева улица, у којој се налази православна црква те низ једнокатних кућа и важних државних установа, с временом преузима улогу главне градске улице. Она добива додатну проточност када је у њеном продужетку пробијена Колодворска улица, која је отворена након изградње жељезничке пруге Сисак-Карловац 1903. Према повијесним разгледницама тог времена, у Глини такођер постоје Ватрогасна и Петрињска улица, док се Жировачка подијелила на два дијела: доњи дио, који се поновно зове Хрватска улица, и горњи дио, који је задржао име Жировачка. Уз већ постојећу Карловачку улицу, тако је остало све до краја 1918. и слома Аустро-Угарске монархије.

План Глине из 1821. открива имена првих глинских улица: то су биле Кроатисцхе Гассен (Хрватска улица) и Wаллацхисцхе Гассен (Влашка улица)

Прво службено и организирано именовање глинских улица у Краљевини СХС догодило се најраније 1919., а најкасније 1924., како нам открива Катастарска мапа порезне опћине Глине. Ријеч је о вриједном картографском извору, који је незаобилазан у ишчитавању имена глинских улица у новој, заједничкој држави. Тако су некадашња Филиповићева улица и Јелачићев трг преименовани у Трг краља Александра. Некадашња Карловачка постала је улица Краља Петра Карађорђевића. Бивша Колодворска постала је Зрињскога улица, а Пелешева Франкопанска улица. Петрињска и Хрватска улица задржале су свој назив, док је Жировачка постала Улица Краља Петра Свачића. На мапи су уцртане и три нове улице: Мајска, Клаоничка и Виноградска. Све улице добиле су и двописмене, латинично-ћириличне табле. Нема сумње да је ово именовање улица било начин да се памти, али и начин да се формирају и прикажу вриједности новог друштва, које је почивало на глорификацији садашњости и слављењу прошлости.

Већих, систематских промјена имена улица у Глини није више било, све до смрти краља Александра 1934. Тада је на сједници Опћинског одбора од 29. просинца 1934. ‘…одлучено да се Трг Краља Александра у Глини назове: Улица Краља Александра, досадашње Шеталиште (оп. а. – парк) назове: Шеталиштем Краља Петра ИИ., а Трг у Глини (оп. а. – дотад без имена) да се назове: Трг Краља Петра И. Ослободиоца. Како су улица, шеталиште и трг о којима је реч на најлепшем месту у Глини и по свом спољашњем изгледу достојни да носе овако висока имена, Министарство се слаже са извјештајем подручних власти и мишљења је, да се ово одобрење може дати’, стоји у одговору Управног одјељења Министарства унутрашњих послова Краљевине Југославије од 11. рујна 1935. На овај допис стигло је одобрење из Канцеларије Његовог Величанства Краља, да би недуго затим, 5. листопада 1935., такођер била потврђена ‘измјена досадашњег назива Хрватска улица у новоодређени назив Строссмаyерова улица.’ Да ли је тих година било још неких промјена имена улица, показат ће даљња истраживања.

Други свјетски рат и сплет повијесних околности довели су до слома Краљевине Југославије и стварања усташке НДХ, која је идеолошки и политички била дио ‘Новог европског поретка’ под доминацијом нацистичке Њемачке. Недуго затим, усташка држава почиње с провођењем политике уништења непожељних националних, вјерских и ‘расних’ дијелова становништва, односно Срба, Жидова и Рома, као и непоћудних Хрвата. Нема за сада података о томе како се ова политика одразила на имена глинских улица у раздобљу од 1941. до почетка 1944., када је Глина ослобођена од усташко-домобранског и њемачког окупатора.

По доласку ослобођења и консолидацији нове власти, нова градска управа измијенила је претежан дио имена улица у духу антифашистичке борбе и лијеве и југославенске идеје. Записник са сједнице Градског Народног одбора од 30. ожујка 1948. документира прво послијератно именовање улица у Глини, које гласи: ‘1. Трг – Трг Братства и јединства; 2. Филиповићева – улица Жртава фашизма; 3. Жировачка – улица Гаћеша Васиља Народног хероја; 4. Карловачка – улица Марјановић Јосе; 5. Хрватска – улица Седме ударне дивизије; 6. Мајска – улица Првомајска; 7. Колодворска – улица Омладинска; 8. Франкопанска – улица Савеза бораца; 9. Клаоничка – улица Радничка; 10. Парк – Парк Народног хероја Николе Демоње; 11. од болнице преко моста – Топличка улица. Присутни бирачи једногласно су прихватили овај приједлог у погледу измјене назива улица у мјесту Глина’, стоји у записнику сједнице.

Почетком 1950-их Глина добива још неколико улица, чија су имена била укоријењена у локалној и националној традицији, као што су Руњанинова и Михановићева, којима је придодана и улица Анте Ковачића. Затим је 1964., поводом 20. годишњице ослобођења Глине, Скупштина опћине донијела одлуку о промјени имена Радничке улице, која ће се убудуће звати Улица 11. сијечња 1944. Иако важна, била су то појединачна именовања, све до 27. студеног 1969., када је Скупштина опћине донијела одлуку о именовању нових 16 улица у граду Глини. Ова одлука била је уско везана уз просторни развитак града, који се све више ширио и развијао. Тако је новоотворена улица од болнице до памучне и дрвне индустрије добила име Улица 29. новембра, у част државног празника, Дана Републике. Преостале улице добили су познати комунисти и народни хероји, док су у близини нове основне и средње школе имена улица добили заслужни књижевници и пјесници.

Промјена уличног називља догодила се и након смрти предсједника Републике. Тада је Градско вијеће Глине донијело одлуку да се Трг хрватских бранитеља преименује у Трг др. Фрање Туђмана

Наредно именовање улица услиједило је 27. вељаче 1981., када је одлуком Скупштине опћине именовано још 36 улица у Глини и један трг. Најзначајнија промјена била је свакако одлука да се након смрти предсједника Југославије дотадашњи Трг Братства и јединства преименује у Трг маршала Тита. Међу бројним улицама које су тада добиле нова имена, углавном су превладавали истакнути револуционари те познати друштвено-политички радници. Улицу је добио и југославенски нобеловац Иво Андрић, као и познати карикатурист и рођени Глињанин Пјер Крижанић. По први пут Глина је добила Улицу 8. марта. Иако идућих година више није било нових именовања, треба споменути да је крајем 1980-их Глина била развијенија него икада.

Распад Југославије и ратови који су услиједили потакнули су 1990-их потребу стварања нових службених политика сјећања (и заборава) те редефинирања прошлости, којима су као оквир послужили антикомунизам и ново националистичко тумачење партизанског покрета. Након трагичних збивања 1991. и након смиривања ратних окршаја 1992. године, тадашње власти у Глини приступиле су формирању ‘Комисије за промјену назива улица и тргова града Глине’. Ова комисија ускоро је израдила приједлог у којем пише: ‘Већина улица којима се мијењао назив носиле су имена личности или институција које су били протагонисти или гласноговорници комунистичког режима, а суштински ништа значајно нису учинили за овај крај или српски народ уопште’, стоји у извјештају Комисије од 19. ожујка 1992.

У документу се даље каже: ‘Додјељујући нове називе улица, Комисија је остала на становишту да то буду позната и провјерена имена из српске историје и културе, као и географски појмови везани уз српску историју’. Приједлог комисије прихваћен је већином гласова, након чега су тадашње власти 30. рујна 1992. донијеле ‘Одлуку о промјени имена улица и тргова града Глине’. Тако је Трг маршала Тита постао Трг Краља Петра И. Карађорђевића, Улица Васиља Гаћеше – Вука Караџића, Улица Јосе Марјановића – Николе Тесле, Улица Савеза бораца – Михаила Пупина, Улица 29. новембра – Стефана Немање, Улица 11. сијечња 1944. – Браће Југовића, итд…. У документу такођер пише: ‘Стара имена остају сљедећим улицама: Омладинска, Јосифа Руњанина, Народног устанка, Иве Андрића, Анте Ковачића, Виноградска, Топличка, Седме ударне дивизије и Жртава фашизма’.

Завршетак војне акције Олуја, којој је примарни циљ био реинтеграција територија, али не и људи, означио је и почетак намјерног спречавања повратка припадника српске мањине, који су жељели да се врате и наставе живјети у Хрватској. У чланку под насловом ‘Одбјегли се Срби не могу враћати’, којег је 11. рујна 1995. објавио ‘Глински гласник: гласило Опћине Глина’, такођер су најављени нови називи улица и тргова на подручју Глине. Тако је већ 24. рујна 1995. Опћинско вијеће донијело ‘Одлуку о одређивању имена улицама и трговима у Граду Глини’, према којој се називи 22 улице мијењају и гласе: Трг маршала Тита у Трг хрватских бранитеља, Улица Жртава фашизма у Улица Стјепана и Антуна Радића, Улица ВИИ. банијске ударне дивизије у Хрватска улица, Улица Васиља Гаћеше у улица Жртава домовинског рата, Улица 29. новембра у Вуковарска улица, Улица Јосе Марјановића у Улица Краља Томислава, Улица Савеза бораца у Улица Кнеза Бранимира, Омладинска у Франкопанска улица, Улица 11. сијечња 1944. у Радничка улица, итд…. Истом одлуком простор око градског парка назван је Трг бана Јосипа Јелачића, док је некадашњи Спомен дом жртава фашизма, подигнут на мјесту усташког покоља и порушене православне цркве, преименован у Хрватски дом.

Преостале улице, укупно њих 120, преименоване су одлукама Опћинског вијећа Глине од 19. просинца 1995. и 14. листопада 1996. године. У већини назива, углавном превладавају имена и догађаји из хрватске повијести. Даљња промјена уличног називља догодила се након смрти предсједника Републике, након чега је Градско вијеће Града Глине 5. просинца 2000. донијело одлуку да се Трг хрватских бранитеља преименује у Трг др. Фрање Туђмана. У међувремену, до 2019. године, Глина је добила још неколико нових улица, чиме је укупни број имена додатно порастао.

Међутим, највећи проблем с таквом, актуалном ситуацијом с именима улица и тргова јест у томе што потпуно негира херојску антифашистичку борбу, којој би дигнитет морао бити враћен, барем поновним враћањем Улице 11. сијечња 1944. као спомена на ослобођења града. С друге стране, насилно докидање сјећања на жртве фашизма представља пријетњу демокрацији, поготово ако имамо у виду огромне људске губитке које су Глина и глински крај претрпјели у Другом свјетском рату.

Исказивање пијетета према жртвама фашизма, прије свега је цивилизацијски чин. Бројне Глињанке и Глињани (укључујући и потписника ових редова) сматрају да поновно именовање Улице Жртава фашизма није геста добре воље, већ исправљање бар једне погрешне одлуке из 1995., а развијање културе сјећања признање хуманистичке и антифашистичке традиције у граду који свакако памти и боље дане.

Игор Мркаљ, “Именима глинских улица и тргова негира се антифашистичка борба”,
Новости, Самостални српски тједник, Загреб, број 1019,
петак, 28. липња 2019., прилог Кроника, стр. 4 – 5

Преузето са: banija.rs

Нема коментара

Напишите коментар