Ин Мемориам Васа Данчуа – Трагедија од Сјеничака до Норвешке

Сећање кроз очи преживелог дечака – прича редитеља, новинара, књижевника, продуцента Бранка Димовића Димеског
Присуствовао сам многим сведочењима преживелих сведока и потомака из Другог светског рата. Та сведочења често ми пролазе кроз мисли, подсећајући ме на страхоте које су доживели и на снагу коју су показали.

Решио сам да их забележим како би се њихове приче отргле од заборава и остале сведочанство будућим генерацијама. Једно од најупечатљивијих сведочења које сам чуо јесте прича чика Васа Данчуа.

Његове речи, испуњене болом и тугом, дубоко су ме потресле и оставиле неизбрисив траг. Његова прича није само сведочанство о страдању једног дечака и његове породице , већ о свим невиним жртвама које су страдале током рата.

Нажалост, недавно нас је чика Васо напустио.

Његова храброст и одлучност да подели своја сећања сведоче о непоколебљивом духу који га је пратио током целог живота. Нека му је вечна слава и хвала за све што је учинио да се сећања на страдања невиних никада не забораве. Почивај у миру, чика Васо.

Трагедија од Сјеничака до Норвешке: Сећање кроз очи преживелог дечака

За време Другог светског рата, дечак Васо имао је само девет година. Његове дечачке снове и безбрижно детињство одузео је крвави рат.

У свом сведочењу које је дао мени, говорио је о злим временима и о свему што су усташе учиниле у његовом селу. Своје сведочење започео је потресном реченицом:

„Село је наједанпут зацрнело од црних униформи”

„Усташе су ушле у село и позвали људе да изађу из својих кућа. Ја сам оца држао за руку и одећу када смо изишли”, причао је Васо са сузама у очима, „а они су мене покушавали да одвоје од оца, али сам га чврсто држао за руку”.

Отац му је тада рекао: „Иди, Васо, вратиће се тата“. Али Васо га више никада није видео. Та реченица и даље одјекује у његовом сећању, обавијена тугом и чежњом. Док је говорио, сузе су му се сливале низ лице, одајући бол и патњу које је носио у себи све ове године.

Наставио је своје сведочење описом страхота које је гледао. Усташе су клале и убијале људе по селу. „Доводили су и људе из других села и ту их убијали ”, рекао је. Сећа се како су код једне куће заклали двоје стараца. Мало даље, видео је човека закланог тако да му је песница могла проћи кроз отвор на врату од ножа. Све те страхоте гледао је заједно са осталом децом из села.

„Кад смо схватили да нема спаса, отишли смо у Петрову гору да се склонимо од смрти”, наставио је Васо. „Хране није било. Сећам се да је моја мајка пекла кромпир под љупном, а затим га жвакала и давала мом брату, који је тада био беба, да једе”. Ти тренуци преживљавања оставили су неизбрисив траг у његовом сећању. Затим су авиони почели да бацају летке којима су позивали људе да се врате кући, тврдећи да је сванула слобода. Многи су поверовали и вратили се својим домовима, али то је била обмана. „Многи су настрадали због те лажи”, рекао је Васо, дубоко уздахнући.

Сведочења која сам забележио од преживелих из Другог светског рата, укључујући старину Васа, доказују да су највећи број Срба одведених у логоре у НДХ били цивили. „Убијани су и слати у логоре широм Европе само зато што су били Срби.

У Сјеничаку су усташе у једном дану одвеле 365 људи. Породица Данчуо изгубила је шесторо својих чланова. Отац Васа Данчуа, Марко, као и његови најближи рођаци, одведени су од својих кућа у селу Сјеничак од стране усташа, а затим послати у смрт у Норвешку.

Сви су мучки страдали и сахрањени су на ратном гробљу Ботн. Међу њима су били: Никола, Стеван, Раде, Стојан и Миле Данчуо.

Васо је завршио своје сведочење са болом у гласу, сећајући се свих страхота које су задесиле његово село и његову породицу.

„Никада не смемо заборавити”, рекао је на крају, „јер су њихови животи и наше успомене оно што нас држи заједно, чак и у најтежим временима”.

За портал Расејање.инфо Бранко Димовић Димески