Исповијест мајора у пензији Босиљке Салапура Ђумић борца Треће крајишке бригаде

Посјетили смо мајора у пензији борца славне Треће крајишке пролетерске бригаде Босиљку Ђумић, дјевојачко Салапура у њеном дому у Земуну. Ова  времешна жена приближавајући се стотој години (94) није изгубила вољу за живото, штавише изузетно је срећна. Да јој је било лако, није, али сва та борба у НОР-у само је јачала њен дух.

Рођена је у селу код Босанског Петровца – Бјелај. Када се заратило 1941. имала је свега 15 година. Отац је млад умро и њих петоро сирочића остало је са мајком. Мајка се послије удала за једног удовца, и отишла код њега да живи и његових седморо дјеце. Још су добили двоје заједничке дјеце.

Села око Петровца насељавали  су у главном Срби, којима је већ у априлу 1941. године запријетило усташко клање и поробљавање. Да би то избјегли Срби су се организовали, најприје у герилске, а послије јулског устанка у сусједном  Дрвару, партизанске јединице у водове и чете, па у Петровачки партизански одред.

– Већ почетком 1942. године почињем организовано  да дјелујем у Петровачком одреду који 22. августа  1942. године, заједно са Дрварским партизанским одредом  улази у састав Треће крајишке пролетерске бригаде. Трећа крајишка бригада и Прва пролетерска бригада 1. новембра 1942. улазе у састав Прве пролетерске дивизије. У њеном саставу остала сам до краја НОР-а. Прешла сам све страхоте многих борби, бојева и битака, поред осталих и Неретву, Сутјеску, Црну Гору, Далмацију и Шумадију.

На свом борбеном путу бригада је прошла 23.500 километара све пјешке самостално и у саставу Прве пролетерске дивизије. Учествовала је у 375 најзначајнијих битака, као и у ослобађању 33 града.

– Отишла сам са 15 година у босанским опташима (опанци, од свињске коже)и у боснаском џемперу и кикљи. Дисциплина је била велика, борци су били гладни, уморни, прежалосни, али нико није смио украсти јаје, јабуку или иде на стријељање. Тако је било у мојој бригади под командом Николе Карановића.

На Неретви се Босиљка разбољела, добила је тифус.

– Сјећам се скинули су са нас сву одјећу, женске су биле у једној, мушки у другој соби. Па, су нам парили одијела како бих их дезинфиковали. Нисмо имали другу одјећу, били смо прљави, пуни вашки. Тада су ми одсјекли косу, моје двије плетенице. Ја сам их закопала поред једног дрвета са намјером да се вратим по њих и пошаљем их мајци, ако страдам да има нешто што ће је подсјећати на мене.

У борбама никада није рањена, али се страдало на све стране. Јауци и крв су били њена свакодневица.

– У борбама на Сутјесци и Неретви погинуло нам је преко 40 другарица само из моје бригаде, а 180 нас је кренуло из општине Босански Петровац.  Била је страшна борба, имали су псе, ја сам се у једном тренутку на дрво морала попети да ме пси не растргају. Када се само сјетим сиротих рањеника које су нам побили.

Ђумићева  је са Сутјеске и Неретве донијела љешник и камен за успомену, и данас их чува.

Четири године није преспавала на кревету. Ако није била у шуми, онда је то била штала, или под у кухињи. За храну су се свакако сналазили. Понекада би им сељаци дали нешто хране.

– Спасили су нас коњи, који су носили оружје. Када би нас ухватила велика глад, заклали бисмо коња, па смо то јели. Ни ватру нисмо смјели да запалимо, да не бисмо открили положај. Када смо пошли за Црну Гору три мјесеца нисмо видјели парче хлеба. Цремуша нам је спашавала, сирову смо је јели.Толика је глад била да сам кожу са својих опанака жвакала.

Сјећа се и ослобођења Београда. Како су на Савском тргу вјежбали за борбу, навикнути на брдске крајеве и шуму, требало се прилагодити градској борби.

– Ми смо са Бановог брда нападали, и са Авале све до Калемегдана. Моја бригада је била на Савском тргу, код Жељезничке станице. Била сам убијеђена да ћу ту погинути, страховито смо се борили.  Храброст и одлучност нам нису недостајали јер су нас носили  примјери бројних погинулих другова, али и подвизи учесника ове операције Момчила Срдића, Ђурана Ковачњевића, Милана Даљевића и многих других – носио  нас је осећај  скоре побједе и краја крвавог  рата.

Послије ослобођења Београда отишла је на Сремски фронт, док њена јединица није пошла за Загреб и Италију, све до Трста.

– Нас десет дјевојака, а двије из моје бригаде одреде да иду на школовање у Украјину. Школовале смо се од 1945. до 1947. године. Када смо завршили вратиле смо се у Београд. Сјећам се први мај, дошла сам на Теразије. Весеље, коло – Слобода. Играли смо руски козачок, када ме будући супруг опазио и коментарише како игра ова рускиња. Сва поносна му се обраћам: „Нисам ја Рускиња, него Босанка.” Испоставило се да је и он Босанац.

Убрзо након тог судбоносног сусрета су се вјенчали. Прво запослење Босиљке Ђумић је било у Санитетском слагалишту у Земуну, а послије у апотеци на ВМА одакле је отишла у пензију. Међутим, умјесто да Босиљка ужива у слободи и младости, мужа као информбировца шаљу на Голи оток.

– Остала сам сама са старијим сином Жарком, имао је свега три мјесеца. Из куће су нам све конфисковали. Чак су ватру у пећи угасили и пећ испред наших очију однијели. Остала сам са малом бебом само на једној сламарици.

Није имала времена да очајава. Имала је посао, морала је да ради да прехрани мало дијете. У њеној улици у Земуну како каже живјела је Титова гарда. Углавном Личани. Била је једина од жена која није код куће чувала дјецу већ ишла на посао.

– Увијек су ме гледали подозриво, муж на Голом отоку, ја се школовала у Русији, морала сам да пазим на сваки мој корак. Спасило ме то што сам била вриједна и способна, и на тај начин стекла углед код колега, и некадашњих сабораца.

Супруг када се вратио кући са Голог отока је био друга личност, изгубљен, а вратио се у биједу. Након његовог повратка добила је још једног сина.

– У Београд сам довела оба брата и двије сестре. Млађи брат Милан Салапура био је дугогодишњи директор једне школе у Бањалуци. Сада сам пресрећна жена, имам два сина и четири унуке. Знам за шта сам се борила и за шта сам живјела. Стекла сам углед међу борцима, мојим друговима и другарицама, који нажалост нису више међу нама.

Босиљка Салапура Ђумић је чак 12 пута одликована и са поносом нам је показала одликовања.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун

ФОТО: приватна архива

Нема коментара

Напишите коментар