Из штампе изашла књига „Видимо се сутра – сјећања на догађаје у Пакрацу 1990-1991“, Чедомира Бојчића

(Бојчић Чедомир, Видимо се сутра... Ваљево, 2024.)

Након четврт вијека, један од кључних носилаца општинске власти у Пакрацу, председник извршног вијећа Чедомир Бојчић, одлучио је да подијели са читаоцима своје виђење догађаја. И настала је књига Видимо се сутра – сјећања на догађаје у Пакрацу 1990-1991. године, чији је издавач сам аутор.

Ова књига се издваја између већине до сада објављених јер описује поглед и сјећања из визуре једног од најодговорнијих лица у општинској власти – председника општинског извршног вијећа. Управо то даје специфичан поглед на догађаје и предузимане мјере да се избјегне сукоб у вишенационалној заједници као што је Пакрац био вјековима раније. У Пакрацу су Срби били у већини (46%), док су Хрвати чинили 36% становништва. Устаљена пракса је била да председници извршног вијећа и скупштине не буду исте националне припадности. То је испоштовано и након првих вишестраначких избора у Хрватској 1990. На изборима су учествовали Странка демократских промјена (настала од СКХ), Странка социјалиста Хрватске (настала од ССРН), Југославенска самостална демократска странка и већи број независних кандидата. Структура скупштине и извршног вијећа је одговарала националној структури становништва.

Након избора, подручје Пакраца су почели обилазити разни спољњи „емисари“ и формиране су Хрватска демократска заједница и Српска демократска странка. Убрзо су почели притисци на одборнике, виђеније људе, органе и институције. Власт се нашла на вјетрометини, између супротстављених страна, које су имале своје „црвене линије”, а власт је била између њих. За сваку страну су власти већ превагнуле „оним другима”. Уложен је велики труд носилаца власти да се изборе за „трећу опцију“ – да се сачува мир и људско достојанство, добри комшијски односи и обезбеди развој средине. То се није уклапало у виђења и планове виших власти и политичара, што је довело до првих оружаних сукоба на територији Хрватске и укључивања ЈНА и Председништва СФРЈ да се ситуација смири.

Присјећајући се, аутор управо пише о предузимању различитих мјера и активности да се, па чак и након првог оружаног сукоба, смири ситуација и врати мир међу становнике општине Пакрац. Нажалост, рушилачке снаге увек имају већи избор аргумената и акција него они који се боре против уништавања. Ни у ширем окружењу, а ни у Пакрацу „трећа опција“ није успјела да надвлада сукобљене опције. За Чедомира Бојчића и даље остаје недоумица и запитаност „… да ли је могло проћи без рата?“

Документарност и аутентичност овог записа се не може доводити у сумњу. Значајан је недостатак што нема копија докумената, закључака и адекватних фотографија што би дало још већу тежину запису.

У сваком случају, вриједно је прочитати овај аутентични поглед на догађаје у Пакрацу током 1990-1991. године из пера једног од актера из перспективе легално изабране општинске власти, о чему се ријетко шта може чути, а још мање прочитати.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун