Jанусове ливаде на Банији: Највеће стратиште Срба у „Олуји“

Убијено 500 српских цивила

Недељу дана након злочина над српским цивилима у „Олуји“ у оближњим кућама сам пронашао крваву ћебад, мадраце, јастуке, дечја колица, каже Ђуро Остојић, човек који је сам истраживао ову трагедију

Светозар Ливада, предсједник Заједнице Срба у Хрватској, универзитетски професор и научник, неколико пута је, у периоду 2001-2006. године, тражио од хрватске државе да покрене истрагу о „ликвидацији 500 Срба за време ”Олује„ на Јанусовим ливадама”, на Банији, у близини Доњег Жировца непосредно поред пута Глина – Двор. Професор Ливада сматра да је то највећи злочин који се у једном дану догодио за вријеме посљедњег рата у Хрватској, а као упориште користи чланак недељника Српског демократског форума из Загреба под називом „Идентитет”, објављен 2001. године. У њему двојица новинара Борис Павић и Иван Клобучар, доказујући тезу о том злочину, користе сведочење једног официра хрватске војске који се зове Тихомир Мандарић. Према исказу Тихомира Мандарића 1. и 3. бојна 2. бригаде хрватске војске „Громови”, пресрела је велику групу од око 500 српских цивила док се од засеока Јануси, и потом преко Јанусових ливада, спуштала према магистралном путу који је требало да их одведе до Босне.

Свједочење Ђуре Остојића о масовом злочину над српским цивилима

Крвави пир 2. гардијске бригаде „Громови”

Браћа Драган и Милан Утјешиновић из засеока Дангубе, које се налази неколико стотина метара на брду изнад Јанусових ливада, заробљени су други дан „Олује”, негдје код Двора на Уни, и касније враћени у своје село.
– Рекли су ми да су прву ноћ, кад су се вратили, чули брујање багера. То брујање је долазило, како су тврдили, из правца локације близу Јанусових ливада, са које се некад вадио камен. То је било у ноћи 8. на 9. август, 1995. године, а тај се злочин догодио 6. августа. Пошто свједок Тихомир Мандарић у „Идентитету” тврди да је на мјесту покоља видио око 90 мртвих цивила, а да их је 400 одвезено хладњачама, које је, како је изјавио, такође видио, онда се логично може закључити да је тих 90 цивила тамо и закопано. Свједок помиње и 2. гардијску бригаду „Громови”, за злочин оптужује њену 1. и 3. бојну, а да би тако стварно могло и да буде свједоче и графити на кућама у самим Јанусима. На кући Стеве Бирача се јасно види да је ту била управо 3. бојна – каже Ђуро Остојић.

Били су то Кордунаши који нису могли да прођу глинским правцем јер га је хрватска војска већ пресјекла, па су кренули од Топуског преко Врановине, Обљаја, Бојне, Кобиљака и шуме Пролом, до села Брубањ које се налази изнад саобраћајнице Глина – Двор. Обје јединице су отвориле ватру на прогнане Србе и, како наводи „Идентитет”, све их побиле. Ђуро Остојић, чија је жена Хрватица из Петриње, одмах након „Олује” је отишао са њом у тај град гдје су до њега допрле прве информације о злочинима. Недјељу дана након што се догодила већина тих злочина, Остојић је стигао и до Доњег Жировца. Најприје је обишао засеок Остојићи у којем је рођен, и онда, крећући се неколико километара даље према Двору, примјетио велику црну ливаду. Све је око ње било зелено, осим ње саме која је изгледала као да је спржена. Сагнувши се до траве Остојић је примјетио да ливада није горјела већ да је крвава.

– Следио сам се кад сам то видио. Одмах ми је било јасно да се ту догодио покољ. Кренуо сам неколико стотина метара даље до кућа поред којих се улази у село Брубањ и у њима наишао на гомиле разних предмета – било је ту крваве ћебади, мадраца, јастука, посуђа, дјечјих колица… Одмах ми је било јасно да је то од убијених Срба. Али гдје су ти људи? Гомиле њихових предмета свједочиле су и о њиховом броју. Поготово уз претпоставку да је дио њихове имовине и однесен – сјећа се Ђуро свог првог доласка у родни крај послије рата.

Продужио је даље узбрдо, све до засеока Јануси, гдје је поред бунара куће Стеве Бирача наишао на изгорјели аутобус. Око њега су били разбацани разни предмети, као и по пољском путу који је до тог засеока водио управо према друму спаса. Примјетио је да је и по њему било којекаквог смећа и разних предмета које су људи оставили за собом.
Ђуро је касније дознао од браће Стеве и Милана Карапанџе, чија је кућа одмах поред бунара, да је хрватска полиција у том бунару пронашла 23 леша. А низ саобраћајницу према Двору, у Доњем Жировцу, живе Симо Арбутина и Даница Љиљак, која у вријеме „Олује” није напустила своју кућу. Хрватски војници су је нашли код куће и одвезли у логор за избјеглице у Липовљане. Сомо и Даница испричали су Ђури да су, вративши се кући, наишли на тако темељито прекопану Даничину башту да је тако нешто – каже Симо – само багером могло да се уради.
– Вратила сам се кући мјесец и по дана касније. Након извјесног времена примјетила сам на једном месту у башти велико улегнуће земље. А, пошто сам исти дан, кад сам се вратила, примјетила и велике мрље крви на друму близу баште одмах ми је било јасно шта се ту догодило. Још веће улегнуће је на Вратнику, ближе Јанусовим ливадама – испричала је Даница „Вестима”. Иначе од тада више не копа башту на мјесту гдје се то улегнуће налази.

Из исказа официра хрватске војске Тихомира Мандарића

Непосредно након изласка из Јануса, око 12 сати, наишли смо на велику групу српских цивила који су нам зашли иза леђа. Били су на 150 до 200 метара од нас и лагано су се кретали према нама. У групи је било најмање 500 људи. Вјероватно их је било и више, али у сваком случају није их било мање од 500. Међу њима је било доста жена, а могли смо јасно да видимо старце и дјецу. Наша је колона мало успорила, али нас је у тај час сустигао жути камиончић и зауставио цијелу колону. Из њега је изашао мени непознати часник у одори Хрватске војске и избацио на честу мртво тијело сатника Хрге из 1. бојне… Почео је над његовим тијелом викати како су Хргу прије неколико минута убили ови исти српски цивили у близини, те да је коначно дошло вријеме да им се можемо осветити и за сатника Хргу, али и за све оне које смо изгубили током рата…

» Кад сам пришао ближе, видио сам да је Хргино тело већ укочено, да му је кожа посивела и да је готово црна, из чега ми је било сасвим јасно како је мртав већ дуже вријеме, вјероватно од претходног дана и да је ријеч о вештој инсценацији. Цивили су нам се почели приближавати… Видио сам да им се спрема ликвидација, а нисам могао ништа учинити. Између 1. и 3. бојне „Громова” био је размак од неколико стотина метара, а цивили су у недоумици стајали на ливади покрај цесте, 100 до 150 метара удаљени од нас. Неко је јаким гласом наредио „Пуцај”! Тада су обе бојне отвориле унакрсну ватру из свих расположивих оруђа и оружја по окупљеној групи цивила. Не знам ко је издао наређење… Видио сам да су пуцала сва четири тенка 1. и сва четири тенка 3. бојне, пуцало се из пушака, отварана је рафална паљба из пушкомитраљеза… »

» Лешеви цивила били су разбацани по пољу, неки су се мицали, други јаукали. Неколико њих је успјело побјећи у шуму, па су се за њима сјурили војници. Не знам да ли је на крају неко од те групе успио побјећи и преживјети. Цијла та стравична сцена трајала је 20 минута…

» Предвече тог дана, између 19 и 20 сати, позвали су ме да са својом групом дођем у заповједништво. Бригада је већ прошла Радановиће и кретала се према шуми Маји. Кад смо наишли цестом до мјеста масакра, видјели смо на цести поређано око деведесетак лешева цивила. Посебно ме је потресло кад сам међу побијенима уочио четверо-петеро дјеце. Остало су углавном биле жене и старци. Покрај лешева је стајао заповједник сатније Јосип Јанчић. Он нам је објашњавао како су то наше, хрватске цивилне жртве. Ваљда није знао да смо све то гледали, да смо присуствовали покољу? Међутим, сви остали лешеви, а било их је још најмање четири стотине, нестали су. Напросто, нигдје их није било. У широком кругу 100 до 150 метара око мјеста ликвидације, па до цесте све је било препуно крви. Трава је била крвава. Урезала ми се та сцена дубоко у свијест. Али гдје су нестали лешеви? Послије смо дошли до закључка да су их морали одвести камиони хладњаче, који су дан раније изашли с нама у колони из војарне… „У нашој моторизованој колони било је и 35-40 камиона хладњача за које смо касније сазнали чему су служиле“
На глинском је подручју једино позната заједничка гробница жртава „Олује“ у Доњем Селишту гдје је 55 гробова, као и још једна заједничка гробница понад локалног гробља. Колико је сахрањених у Доњем Селишту, точно се не зна, али се претпоставља да је ријеч о страдалим Кордунашима који до Жировца и Двора нису ишли преко Глине и Маје, него заобилазним шумским рутама.
Прва страдања Срба десила у Глини 6. августа, а затим су у глинским селима Ровишка, Равно Рашће, Маја и Брубањ када су избјегличку колону пресјекли припадници хрватске војске који су се иживљавали над заробљеним Србима.