Јован Пиплица четврт века у ранама сећања на бомбардовање Петровачке цесте

Живот је понекад страшнији од смрти. А то је кад те она поштеди, да у ранама живиш, да се сећаш. Да имаш кошмарне снове.

Да те буде и не дају ти мира. Ни дању, ни ноћу. Да патњу коју носиш пате и деца рођена. Они јесу моја утеха. Утеха су и њихови малени голубови који су се излегли овде у Србији, далеко од наше трагедије. Али се ја од тих слика никада ослободити нећу.

Апатин, на северу Бачке, садашња адреса Јовице Пиплице из Брезовца, општина Доњи Лапац, северна Лика. У срцу овог човека север је… смисао леда који стеже крв у жилама док пролазимо пут прогнаног српског народа из Хрватске, у лето 1995. године. Тада је беснела “Олуја” и 250.000 Срба одувала са вековних огњишта.

А он, Јовица Пиплица, док живи, путоваће у тој страшној колони. У колони преко Петровачке цесте, коју је преживео, пуким случајем, у тренуцима када су под бомбама хрватске авијације уморена деца Рајића, Вуковића, Дрча. Ником живом, каже нам, не би пожелео да буде сведок такве несреће.


– Био сам у том камиону који је погођен – прича Пиплица. – Експлозија ме је избацила двадесетак метара и готово уписала међу мртве. Сатима сам био без свести. У петровачкој болници, др Милован Керкез и његова екипа вратили су ме у живот… Долазе инспектори, патолози. Питају ме чега се сећам… Идем тако како сам могао с њима на лице места. А тамо, све још гори. Све спржено. Боже мили, ниједно тело читаво. Никог да препознаш. А до пре овог ужаса били смо заједно. Крстан Вуковић, његов тринаестогодишњи син Дарко, Крстанов отац. Деца Славице и Спаса Рајића, Невенка и Жарко… Освестио сам се у болници, а све мислим да ћу видети оне са којима се више никад видео нисам. Ни слутио чак нисам стравичне размере тог бомбардовања. Милка Блануша, медицинска сестра, ништа не говори, покушава да ме храни на кашичицу, а ја ни мрву не могу да прогутам.

БОСАНСКИ Петровац, 7. августа 1995. године, који сат пре бомбардовања.

– У Петровцу, на зачељу колоне, угледам на трактору моју децу, жену, родитеље. Кажем им да сам добио војни распоред управо овде. Они нека иду даље, јер ја никада нисам одступао, никада издао, никада се оглушио о наредбу. Они плачу, вриште. Ја се држим, а мислим да ми је срце већ искочило и да га држим у руци. На Дринићу, на полигону, остају три војна возила, ја се враћам назад, јер ту никог нема. Враћам се на Петровачку цесту и, око пола један по подне, стиже аутобус, вози Ђоко Опачић. Аутобус пун војника… У том наилази камион, шлепер, и још два до три камиона, возе храну за војску. Која црна војска? Нема они коме то да возе, све је пало. Шлепер се окреће пут Бањалуке, за воланом Крстан Вуковић. Ни он не зна где му је породица. И одједном из колоне се појављује његов тринаестогодишњи син Дарко. Истрчава из колоне и носи балон ракије. “Ћаћа, ја ћу с тобом!” Ту, иза Крстана су Рајићи и њихова деца Невенка и Жарко желе са Дарком у камион. Сећам се да је Невенка скинула нешто око врата, као неки ланчић, и оставила мајци. Седамо у кабину и жеља ми да запалим цигарету. Желим, као да ми је последња. Питам да ли ће сметати деци. Крстан ми каже: “Остави ту крџу, имаш кутију ‘класика’ изнад седишта.” Таман што сам скинуо целофан са кутије, грунуло је и – ничег се више не сећам.

НЕКОЛИКО дана касније, кад се малчице опоравио…

– Не знам где су моји. Родитељи. Жена. Деца, њих четворо. Слободан је био најмлађи. Три године је имао. Марјана, две године старија. Зорана, па Душан, он још није напунио десет. Куда су пошли, да ли су се извукли? Све ме то раздире, све ме живо боли. Не, не боле само ране на телу. Душа се распада. Сећање… недеља, 5. август 1995. Грачац, село Личка Калдрма, командно место… Лазо Дукић, резервни капетан и командир, каже: “Људи, пао је Книн!”. Те речи су ме обориле. “Шта кажеш, питам?” “Јовице, тако је”, каже Дукић. Даје ми папир: могу да се удаљим до понедељка. А у понедељак да се јавим на зборно место у Босански Петровац. Добро, кажем, имам времена да одем до куће, да видим шта је са мојима. Јој, на путу колоне. Све живо кренуло. Са свих страна кренуло. Отуда, од Коренице, пут закрчен. И да није, “југићем” не бих могао да манем.

У Добром Селу срећем Душана Беслаћа, Дуку. Каже: “Не иди кући, твоји су у колони пошли трактором, према Мартин Броду.” Ма ја не могу да одустанем. Или да умрем или да одем до куће. Дукиним “голфом” стижем. Нико ме не чека. Ни оца, ни мајке, нигде никог, само стока, наше једино благо, у шталама и шарпланинац. Отворим штале, пустим стку… И видим деду Милутина Медића, седи на кориту где смо појили краве. Молим га да иде с нама. Каже: “Нећу, само ми дајте ако имате који цигар.” Он говори, а чују се усташе, само што нису продрле у село. Једва сам кренуо. Све је у тим тренуцима, преда мном, била сва некадашња радост. Када су ме отац и мајка дочекивали. Деца. Све ми је у истом тренутку било и мило и све ме је болело и жигало. Деду Милутина Медића су убили.

АПАТИН, ових августовских дана, када су сећања жива и када ране боле…

– Преживели смо. Деца су своји људи. Моја деца, свих четворо су своји људи. Домаћини. Имам шесторо унучади. Лица моје деце и њихови малени голубови враћају ми снагу. Не зна се ко ми је од њих милији. Милан, Вељко, Лука, Петра, Лана, па још један Милан. Ово малено, најмлађе, има два месеца, а најстарији Душан 16 година. Они су лек и утеха. Али нико не излечи ране Петровачке цесте.

Ране прогона и неправде

Када је породица Пиплица стигла у Апатин, место где је из Доњег Лапца пресељена фирма у којој је радио, “Лика транс”, Јовица је ту добио и посао. Имао је визију, већ кад је запослен, не мора да буде и подстанар. С породицом је договорио да узме кредит и купи скромну кућу. Али у међувремену фирма је пропала, Јовица упућен на биро рада као технолошки вишак, кредит није могао да отплаћује, банка је, с правом хипотеке, кућу преузела и продала. Али купци су били коректни.

– Остао сам у тој кући, нови власник наплаћује 100 евра ренте, супруга и ја кућу одржавамо – каже Јовица Пиплица за “Вечерње Новости”.

У међувремену пребродио је и тешку операцију срца. Због претрпљеног стреса од бомбардовања на Петровачкој цести лечен је на психијатрији. Имао је две перфорације чира на дванаестопалачном цреву. И за тих његових 25 година мука и невоља – доплатак је 12.000.

Извињења оних наших луталица

– Последњих четири-пет година мој осећај припадности Србији је другачији: захвалан сам што нам је пружила уточиште и дала колико је могла. Али сада нам враћа и достојанство. Није мала ствар кад наше Рајиће позове председник државе и саосећа са њиховим болом због побијене деце на Петровачкој цести – говори Јовица Пиплица. – Охрабрен сам, а верујем и већина нас који знамо шта је пакао, што председник не пристаје на извињења. Коме да се извињава? Убицама деце? А они претходни, ја их зовем оне наше луталице, извињаваше се свима. Док сам то слушао, чинило ми се да ме она бомба поново погађа.

Преузето са: banija.rs

Нема коментара

Напишите коментар