Колонисти у Војводини: Личка престоница на западу Бачке

Шта је Војводини донела такозвана осма офанзива и како данас живе колонисти. Апатин постао град са највећом концентрацијом Личана.

ПО попису урађеном непосредно пре Првог светског рата, у Лици је живело нешто више од 210.000 душа, од чега су готово две трећине били Срби. Непун век касније, Срба је тамо једва неколико хиљада. Само у логору Јадовно код Госпића усташе су 1941. побиле око 40.000, готово исто толико је, после Другог светског рата, колонизовано у Војводину, да би етничко чишћење ове традиционално српске области било заокружено 1995. у злогласној „Олуји“.

– Тако је Апатин, силом историјских неприлика, постао град са највећом концентрацијом Личана не само у Србији – каже др Живорад Смиљанић, први човек апатинске општине. – Јер, овде се населило највише оних колонизованих 1945. и 1946, а знатан број дошао је и 1995. године.

У поратној колонизацији у Апатин је, углавном из срезова Удбина и Доњи Лапац, стигло 850 породица са више од 5.000 чланова. Многобројне су биле и потоње екомонске миграције, да би пре и за време „Олује“ у најсевернији српски град на Дунаву избегло чак 14.500 Личана, што је било тек нешто мање од броја становника које је он у том тренутку имао. Од тога, око 1.500 је одлучило да трајно остане међу својима.

– Други су отишли или у веће градове Србије или на готово све светске меридијане – вели Смиљанић. – Тако се још једном потврдио први део старе личке изреке: „Лика цео свет насели, а себе не расели“. Нажалост, данас је расељена, не вољом оних који су у њој вековима живели.

Како било, Апатин данас има дведсетак хиљада душа, од чега Личани чине више од три четвртине, па је чување традиција старог краја схваћено као света обавеза према сенима предака. Део тог приступа је и уређење Трга Николе Тесле, најлепшег и највећег у граду. Ту је већ постављен споменик најпознатијем Личанину и једном од најпознатијих Срба у свету.

– Најмање толико смо дужни и нашем великану, и нашем заједничком завичају – каже саговорник „Новости“.

Смиљанић, чији преци су из Крбавског Поља, има 72 године, од чега у Апатину живи 67, одлично памти све мене града који се, захваљујући горштачкој истрајности добро држи и у времену у којем је мноштво других градова сличне величине одавно готово сасвим пропало.

– Као и у другим колонистичким срединама, и апатинско поратно време се дели на период кад су општину и предузећа водили стари партијски кадрови скромног образовања и невелике предузимљивости и период у коме су први потомци колониста завршили факултете и храбро и амбициозно, покренули у интензиван развој у свим сферама друштвеног живота – каже Смиљанић, иначе први апатински лекар из неке од породица колониста.

У свему томе гесло да је општи интерес увек изнад личног никада није изневерено, па је отворено више нових предузећа, никла је велелепна бања „Јунаковић“, све градске улице су асфалтиране, сва села у општини добила су нове школске зграде и спортске хале…

Ипак, права парадигма развоја овог града јесте „Апатинска пивара“, са годишњом производњом од 3,9 милиона хектолитара данас највећа у југоисточној Европи. Таквом су је, иако пре доласка у Апатин о пиву тешко да су ишта и знали, учинили баш колонисти.

– Када сам средином педесетих постао њен директор, „Пивара“ је производила 160, а када сам 1979. отишао у пензију 1,9 милиона хектолитара – вели Дане Ћосић (93), жива легенда поратног Апатина. – Нисмо ми делили тринаесте плате, све смо улагали у проширење и модернизацију призводње. И, што је још важније, у образовање младих људи који су је касније преузели и унапредили до данашњих висина.

Плодове свега тога данас, нажалост, убирају странци, јер је „Пивару“, пре десетак година, купио белгијски „Интер бру“, да би је, доцније, препродао једној америчкој компанији. Но, то је већ ствар других ветрова који нису дували само над равницом и чији смер ни Апатинци нису могли да промене.

 

ПАРКЕТ И СИЈАЛИЦЕ


КОЛОНИСТЕ су, деценијама, пратиле подсмешљиве приче како су, не знајући чему служи, у собама кућа које су добили скидали паркет и ложили га или, не би ли их угасили, дували у електричне сијалице које, ето, никада пре нису видели.

– Да, било је ложења паркета, али због тога што смо стигли у позну јесен 1945, па огрева није било довољно, а нејач је ваљало угрејати – објаснио је, својевремено, данас нажалост покојни Дане Чанковић који је руководио колонизацијом Апатина. – А струје је било и по нашим личким градовима и она овде није за нас била никакво откриће.

Преузето са: novosti.rs
Извор: Ђ. ВУКМИРОВИЋ

Подели са пријатељима:
Оцени овај чланак
Нема коментара

Напишите коментар