„Личко прело с’ девет реса“ разгалило Срб
Српско културно друштво „Просвјета“ пододбор Книн и Српски демократски форум, подружница Лика и Далмација, организовали су у Личком месту Срб прво заједничко дружење Личана и Далматинаца под називом „Личко прело с’ девет реса“.
Било је то вече какво мештани Срба дуго не памте. Преко 200 учесника и посетилаца у Друштвеном дому дошло је да „заједно оживе дух прошлих времена, приче, песме и обичаје што чинише зимска, личка прела“ како је и стајало у најави самог догађаја. Управо то је и била једина жеља, замисао организатора од којих је иницијатива о организацији потекла, да на једном месту окупе што више људи свих генерација, да се кроз дружење евоцирају успомене на прошла времена, обичаји отргну од заборава, а песмом разгале зимске ноћи у полупустим личким селима.
Иако је, како и сами организатори рекоше, све договорено за кратко време, без превелике најаве и превеликих очекивања, позив на заједничко дружење са радошћу је дочекан са „обе стране“, па се и Личани и Далматинци на исто спремно упутише. Одевени у народне ношње, с опремом која је некада била саставни део сваког прела, до последњег места испунили су просторију Друштвеног дома у Србу, који је за ту прилику био посебно украшен сувенирима и експонатима из, не тако давне нам, прошлости.
Било је ту свега, од дрвене бачве у којој се ракија држала, импровизованог огњишта, дрвених букара, вретена, преслица, гаргаша кроз које се вуна за пређу припремала, биљаца, зобница, дипли и свирала, и готове вуне и плетива, и перја које се за јастуке чијало, али и личких уштипака, полица од кромпира, сувих дуња и још којечега посног што су личке домаћице стигле направити. Ако неко и није знао чему је све набројано у прошлости служило, како изгледа и како се користило, могао је о томе на Прелу и чути и научити.
Управо из тог разлога на Прело су дошле све генерације, мајке које су у наручју своја чеда држале, деца чије су малене главе поносно личку капу носиле, они које су животне околности омеле да давну традицију прела од дедова наставе, али и они који у свом памћењу још чувају успомене на вечери које су им, неретко, и животне судбине кројиле. И прича је на Прелу тако кренула, о некадашњим обичајима, дружењима и састанцима, о удајама и женидбама, о миразу којег су цуре пред удају себи спремале, о здравицама са којима су се сватови дочекивали и песмама којима је млада удајом испраћана. „Код нас је било ‘вако а код вас ‘нако“, најчешће би се чуло као увертира пред наизменичну причу и натпевавање Личана и Далматинаца.
Причаше Личани своје обичаје, запеваше своје изворне грокталице, али им ни Далматинци у томе не устукнуше и дужни не остадоше, док је публика слушала, бодрила, неретко се и сама укључивала. Било је и суза и смеха, и надмудривања и добацивања, свега толико да време као у трену протече.
– Оваквих окупљања Лици највише недостаје. Људи су уморни од тешког живота, брига и свакодневице, и најчешће им фали дружења, прилика да се насмеју, провеселе. Овде има појединаца који свашта знају и радити и направити, али им треба неко ко ће их покренути, мотивисати. И сама сам изненађена бројем људи који су вечерас дошли, велика је то ствар за нас овде у Србу, а посебно сам срећна што смо се овако измешали, што су дошли Личани из Доњег Лапца, са Удбине, из Грачаца и уз све то и Далматинци од Книна до Равних Котара. Ово је пример како се гради заједништво, а не суживот како се то каже, јер суживот значи да живимо једни поред других, а не у заједници и једни са другима –прича Даница Галић из Срба, професорка у пензији која, како и сама рече, има жељу да активно учествује у сваком догађају који ће на овај начин оживети Лику.
Све док Прело траје Даница из руку не испушта сито пуно перја. Чијање перја, како нам рече, било је саставни део некадашњих прела из вишестуко практичних разлога, са осмехом додаје.
– Перје кокошије и гушчије су цуре прале, чијале и од њега касније мираз спремале, перјанице и јастуке које су са собом из куће носиле. На Прелу се то користило таман да седнеш до особе која би ти се највише допала, у коју се загледаш. Због тога су се чијању перја сви највише радовали, а било је и корисно – појашњава Даница.
Раме о раме са Даницом седела је и Милица Рашуо, али се она о другом послу забавила.
– Мени су 72 године и све ово вечерас ме је поново у детињство вратило, у оно време када смо ми, као деца, једва чекали да стасамо па и сами на прела идемо. Момци су тада своје симпатије цурама показивали певајући им под прозором или одважношћу да им на прелу приђу. Живело се тешко, а радило много. Било је деце пуно а земље мало, па су наши стари одлазили по неколико година у Америку, да зараде за парче земље и прехране породицу. Мој отац је имао 13 деце и од свих њих данас сам само ја остала. Ово вечерашње оживљавање успомена, тог некадашњег живота, ова песма која је била симбол весеља, радости али и назнака да долази зима, време када се женило, удавало, више дружило, за мене су један догађај који се само срцем може осетити а речима тешко да исказати. Много смо тога пропустили, али као што вечерас видите имамо још кога учити и коме своје знање преносити – приповеда Милица, држећи у руци вуну, преслицу и вретено којима је исту за плетиво спремала.
Нису жене на прелима некада дангубиле, па тако нису ни овога пута без обзира на године. Из Удбине пут Срба упутила се и Смиља, аутентична Личанка која је већ годинама чланица удбинског пододбора „Просвјете“.
– Мене је ово вече подмладило. Фали оваквих догађаја Лици пуно, баш пуно. Ми имамо наше културно-уметничко друштво и ту смо више од 20 година, али ово вечерас ми је нешто посебно и волела бих да у будућности буде што више оваквих окупљања. Жене су на прелима вазда нешто радиле, па тако и ја вечерас понесох преслицу и вретено да вуну спремим за плетење чарапа. Некада је та вуна била драгоцена, све смо од ње правиле, и штрамце и кићене биљце, и биљце за коње, и прслуке, чарапе па и панталоне док се у данашње време вуна баца и све мање користи – појашњава Смиља, додајући како су многи лички бракови склопљени управо на прелима.
Марија Тркуља са супругом и сином
Да нису народне ношње, традиција и обичаји део културне баштине коју негују само најстарије генерације посведочила нам је и Марија Тркуља која је са поносом, и за ову прилику, обукла народну ношњу из свог краја.
– Ово је моја уначка ношња, из Дрвара, у којој сам се пре шест година удала за свог супруга из Книна. Сав овај вез који је краси сама сам везла, кројила, шила и све ми ово буди лепе успомене и на тај дан, али и на она времена када смо облачећи ношњу негде више држали о традиције. Супруг је вечерас у својој далматинској ношњи, а са нама је и наш четворогодишњи син који већ има своју далматинску капу. Када сам чула за идеју и тему Личког прела јако сам се обрадовала јер волим оваква окупљања, волим приче о нашим обичајима и људе који о томе знају причати, али и могућност да ми млади у томе учествујемо, заједно са њима причамо и учимо. Ако заборавимо ко смо онда нећемо знати ни шта смо. Довољно нам је и запада и урбаног света који свакодневно живимо, јер нам је то донело ово наше време, па нас повратак коренима чини срећнијима, задовољнијима и испуњенијима. Што се мене тиче, ја бих волела да оваква окупљања имамо сваког зимског месеца – поручује Марија.
И била је то порука којом су се учесници прела разишли са овог дружења, испраћени адекватном песмом баш као и некада.
“Пјевај пјевче, тјерај кући прелце,
Да не преле све до зоре бјеле …“
Личко прело окупило је на једном месту пододборе СКД „Просвјета“ Книн, Удбина и Доњи Лапац, изворну групу „Плитвице“, Удружење пензионера из Доњег Лапца, групу Жегар, Гају и Злају, Личане и Далматинце, певаче, гусларе, дипларе и приповедаче народних обичаја и традиције личких и далматинских Срба.
Извор: срби.HR
