Линта за лист Српско Огледало из Чикага о положају Срба у региону и потреби оснивања Министарства
Однос матице Србије са српском дијаспором је одавно дискутабилан. Не постоји стратегија како да се усмери и на најбољи начин искористи огроман потенцијал Срба широм света, њихово знање, искуство, финансије, а пре свега љубав и жеља да помогну Србији. Забрињавајућа је статистика по којој је у последњих 12 година из Србије отишло у иностранство пола милиона људи, просечне старости тридесет година и да су исељени у највећем проценту из „контигента радне снаге“. Када је реч о онима који се враћају у Србију, такође поражавајући подаци, враћа их се неупоредиво мање, а од њих су две трећине пензионери.
Са друге стране Срби у региону, нарочито након ратова 90-их, су у јако тешком положају. Протераним Србима се и даље крше људска права и далеко су од реализације Бечког споразума у коме јасно стоји да свим грађанима и правним лицима морају бити призната, заштићена и враћена права која су имали на дан 31.12.1990. године на простору бивше Југославије. Злочини над Србима и даље нерасветљени без кажњавања криваца. У Црној Гори се наставља отимање имовине СПЦ и прогон српског свештенства…
Са председником Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије и председником Савеза Срба из региона Миодрагом Линтом, разговарамо о бројним проблемима на ову тему.
Влада Србије у претходном сазиву није имала, а по свему судећи неће имати ни у новом, Министарство или бар Канцеларију за дијаспору. Како Срби у иностранству да тумаче такав став матице према њима и које су надлежности Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије, чији сте ви председник?
„Познато је да је Србија усвојила Закон о дијаспори и Србима у региону. Под појмом дијаспора мисли се на српске грађане који живе у Сјеверној и Јужној Америци, Европи, Аустралији, Африци и Азији. Под појмом Срби у региону мисли се на Србе који вјековима живе у 8 држава региона: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, Мађарска, Румунија и Албанија.
Мислим да је добро рјешење да у оквиру Министарства спољних послова постоји Управа за дијаспору на чијем би челу био директор. Управа би требало да буде подијељена на секторе и да буде кадровски ојачана. Један од разлога за наведено рјешење јесте чињеница да Министарство спољних послова управља са разгранатом мрежом дипломатско-конзуларних представништава која би требало да буде боље и квалитетније искоришћена за очување и јачање свеобухватних веза Србије и наше дијаспоре.
За Србе у региону би требало по мом мишљењу основати Министарство за Србе у региону. У шест држава региона спроводи се у већој или мањој мјери дискриминација Срба и пријети им нестанак са изузетком Републике Српске, која трпи снажне притиске. Можемо рећи да је положај малобројних Срба једино добар у Мађарској и Румунији.
Одбор за дијаспору и Србе у региону разматра приједлог закона и другог општег акта из области унапређења односа са дијаспором и Србима у региону, као и друга питања која се односе на: очување, јачање и остваривање везе матичне државе и Срба у региону; побољшање положаја и заштите права и интереса припадника дијаспоре и Срба у региону; стварање услова за употребу, учење и његовање српског језика и ћириличког писма, чување и његовање српског културног, етничког, језичког и вјерског идентитета дијаспоре и Срба у региону; стварање услова за повратак припадника дијаспоре у Републику Србију и њиховог укључивања у политички, економски и културни живот Србије; стварање услова за повратак избјеглих Срба у мјеста ранијег пребивалишта и предлаже мјере ради заштите њихових права, у циљу одрживог повратка. Важно је нагласити да Одбор нема свој буџет нити могућност да реализује конкретне мјере и активности.”
Да ли Србија има дугорочне планове и стратегију у обједињавању националног бића матице и дијаспоре као и у дефинисању националних интереса као циљева које заједнички остварујемо?
„Сматрам да Србија треба да усвоји Националну стратегију, коју би свака власт била у обавези да спроводи. Сматрам да би један од важних циљева у тој стратегији требало да буде плански и свеобухватан рад на повратку Срба из дијаспоре у матицу. Стратегију би требало усвојити општим консензусом релевантних политичких странака и националних институција. То је један од предуслова да Србија буде озбиљна и успјешна држава.”
Наше новине Огледало излазе скоро две деценије на српском језику негујући нашу културу и идентитет и организују бројне културне манифестације као што је Српски филмски фестивал. Више пута се ресорно министарство укључило у наш рад, можемо ли очекивати чешће учешће наше матице у промовисању Србије у САД?
„Надам се и очекујем да ће ресорно Министарство културе и информисања, као и Управа за дијаспору и Србе у региону у већој мјери подржавати и ваш лист и све оне наше организације и удружења који озбиљно и посвећено раде на очувању националног и културног идентитета нашег народа и промовисању Србије у САД и широм свијета.”
Усвајањем црногорског Закона о слободи вероисповести крајем прошле године, почиње отимање имовине СПЦ. Како коментаришете реакцију српских свештеника и Срба, и уопштено, какав је њихов положај у тој држави?
„Пружам безрезервну подршку праведним захтјевима Митрополије црногорско-приморске и других епархија СПЦ у Црној Гори који су изнијети још крајем прошле године на Црквено-народном сабору у Никшићу, а поводом антицивилизацијског Закона о слободи вјероисповијести. Митрополија црногорско-приморска оправдано и легитимно захтјева од власти у Подгорици да, у складу са начелом поштовања слободе вјере, буде законски призната и уважена, да буде равноправна са другим црквама и вјерским заједницама, да се надокнади бесправно одузета црквена имовина у ранијем периоду и одустане од новог отимања имовине и да се поштује њена аутономија према међународним станадардима. Трагична је чињеница да режим у Црној Гори настоји да законским путем изврши отимачину светиња и црквене имовине СПЦ и да их додијели неканонској Црногорској православној цркви. Јасно је да је Закон о слободи вјероисповијести не само дубоко дискриминаторски за Србе у Црној Гори већ је уперен против читавог српског народа.
Постоји низ доказа да Црна Гора све више постаје држава у којој, након дугогодишњег политичког и правног насиља, почиње да се примјењује голо физичко насиље над припадницима српског народа. Црногорски режим годинама ствара напетост, продубљује подјеле и шири неповјерење међу грађанима с циљем опстанка на власти по сваку цијену. Због тога Мило Ђукановић, његови сарадници и њима блиски медији годинама понављају бесмислене лажи и измишљотине о угрожености државе Црне Горе од стране Србије и бесрамно плаше грађане тобожњим великосрпским хегемонизном и великосрпским аспирацијама. Србија подржава суверенитет и територијални интегритет Црне Горе, али има уставну, националну и сваку другу обавезу да штити политичким, правним, дипломатским и свим другим мирним средствима људска права свог народа.”
ЕУ је недавно позвала Владу Црне Горе и СПЦ у тој држави да наставе разговоре о Закону о слободи вероисповести. Да ли је могуће да се оствари било какав договор ове две стране без страног мешања?
„Бројне чињенице показују да Влада Црне Горе нема искрене намјере да се путем дијалога промјени антицивилизацијски Закон о слободи вјероисповијести и да се СПЦ у Црној Гори гарантује власништво над светињама и другом имовином. Режим Мила Ђукановића ће настојати лажним позивима на дијалог да пред предстојеће парламентаре изборе у Црној Гори пошаље поруку бирачима како је тобоже за договор са СПЦ. Апсолутно је очигледно да је један од стратешких циљева црногорског режима уништење СПЦ и насилна асимилација српског народа у националне Црногорце. Због тога је важно да српски народ у Црној Гори буде јединствен у одбрани својих националних и људских права, као и да Србија још јаче и снажније помогне Србе у Црној Гори.
Ја сам више пута јавно апеловао на ЕУ да се директно ангажује у рјешавању дубоке кризе у Црној Гори и пошаље јасну поруку Ђукановићу да престане са терором над СПЦ и да одустане од отимања црквених светиња, што је супротно Уставу Црне Горе, као и бројним међународним конвенцијама и уговорима које је Црна Гора потписала, посебно Европску конвенцију о људским правима и слободама. Крајње је вријеме да ЕУ преузме одговорност и да, у интересу очувања мира и стабилности у Црној Гори, подстакне суштински дијалог чији би циљ био да се измјени Закон о слободи вјероисповијести и гарантује власништво СПЦ над светињама. Поред тога, неопходно је да се одмах приступи закључењу темељног уговора између државе и СПЦ по узору на оне које је Црна Гора потписала са Римокатоличком црквом и Исламском заједницом. Посебно је важно, да Европска унија тражи од режима у Подгорици да омогући СПЦ право на слободу окупљања што је једно од људских права.”
Како се може сачувати имовина СПЦ у Црној Гори док тамо влада актуелна власт коју подржава запад?
„Сматрам да Министарство спољних послова Србије треба да упути најоштрији протест властима у Црној Гори да прекине да спроводи бруталну репресију над мирним демонстрантима, да престане са прогоном свештенства и монаштва СПЦ и отимањем светиња и друге црквене имовине. Такође, сматрам да наше Министарство треба да упути протесна писма предсједнику Европског парламента, предсједнику Европске комисије и комесару за проширење Европске уније и тражи да Црна Гора поштује темељне европске вриједности и бројне међународне конвенције и уговоре које је потписала, посебно Европску конвенцију о људским правима и слободама.”
Врло често у јавности реагујете на увредљиве коментаре лидера околних земаља на рачун Срба. Одакле најчешће стиже та, како је ви називате, србомрзачка реторика?
„Србомрзачка реторика стиже из Загреба и Сарајева, али из Подгорице и Приштине. Даћу само неколико примјера што се тиче политичког Сарајева. Недавно смо чули у Приједору србомрзачке и ратнохушкачке изјаве предсједника СДА Бакира Изетбеговића и бошњачког члана Предсједништва БиХ Шефика Џаферовића, који су још једном потврдили да воде непријатељску политику безочно оптужујући Србију да је тобоже починила геноцид, не само у Сребреници, већ и у Приједору и још пет општина, као и да је Република Српска тобоже настала на геноциду над Бошњацима. Јасно је да се ова двојица, али и други бошњачки политичари, не могу помирити са чињеницом да постоји Република Српска. Због тога не одустају од великобошњачке и злочиначке политике Алије Изетбеговића чији је циљ био стварање унитарне и муслиманске БиХ у којој би Бошњаци имали доминацију, а Срби били убијани и протјерани са својих вјековних огњишта. То најбоље потврђују масовни и бројни злочини над Србима које су починили припадници паравојних муслиманских снага и тзв. Армије БиХ на подручју Федерације БиХ, као и брутално етничко чишћење нашег народа. Бошњачки политичари такође износе безочну лаж да је ратни злочин над Бошњацима у Сребреници највећи злочин у Европи од Другог свјетског рата до данас. Права истина јесте да је протјеривање 250.000 и страдање преко 2.000 Срба у злочиначкој акцији „Олуја” највећи ратни злочин у Европи послије 1945. године до данас. Изетбеговић и Џаферовић често понављају најбезочнију измишљотину да је Србија тобоже извршила агресију на БиХ. Главни кривац за рат у БиХ јесте злочиначки режим Алије Изетбеговића који је два пута одбио споразум са Србима.”
Каква је ситуација у Хрватској?
„Што се тиче Хрватске поменућу недавно писмо 16 хрватских генерала упућено хрватској јавности у коме отворено заговарају усташке тезе да су партизани 8. маја 1945. године окупирали Загреб и да су злочиначка војска; да се у хрватском друштву сије мржња према усташама што значи да се ради о борцима за хрватску слободу, а не ратним злочинцима и људском шљаму и отпаду; да је србомрзачка пјесма „Бојна Чавоглаве“ коју пјева усташа Томпсон била ударна пјесма тзв. Домовинског рата; да је на Хрватску тобоже извршена великосрпска агресија; да је усташки поздрав „За дом спремни” тобоже настао прије оснивања усташког покрета и геноцидне НДХ што је апсолутна лаж и измишљотина.
Желим да поменем три језиве поруке из Загреба које су само један у низу потврда да је Хрватска држава мржње и нетрпељивости према Србима и свему што је српско. Те поруке не представљају никакво изненађење већ су мали дио од десетина хиљада сличних графита и порука мржње које се могу видјети у стотинама хрватских градова и мјеста. Усташке снаге на овај начин шаљу поруку преосталим Србима да им нема живота у Хрватској и да им је најбоље да се иселе или асимилују. Јасно је као дан да су наведене србомрзачке поруке посљедица политике рехабилитације усташтва и НДХ коју води Влада Андреја Пленковића, али коју су водиле и претходне хрватске владе у већој или мањој мјери.”
Да ли Тужилашто за ратне злочине Србије процесуира злочине над нашим народом?
„Нажалост на том плану је учињено веома мало или готово ништа. Због тога ја често јавно позивам Тужилашто за ратне злочине Србије да покрене истраге и подигне оптужнице против налогодаваца и извршиоца ратних злочина над Србима на подручју БиХ и Хрватске, јер је то његова уставна, законска и цивилизацијска обавеза. Јасно је да Срби не могу да очекују правду од правосуђа БиХ и Хрватске, јер је прошло 25 година од завршетка рата, а ниједан од великих злочина над српским цивилима и ратним заробљеницима није процесуиран. Тужилаштво и Суд БиХ и Хрватске нису независне и професионалне већ етнички мотивисане институције чији је циљ да селективним судским процесима оправдају лажну и бесмислену тезу да су Србија и Срби тобоже извршили агресију на БиХ и Хрватску, а Бошњаци и Хрвати тобоже били жртве српске агресије. Посебно је важно нагласити да не смијемо никада да заборавимо нити да опростимо масовне и најбруталније злочине над нашим народом на подручју бивше Југославије. Није могуће градити повјерење између Срба, Бошњака и Хрвата ако се говори да је једна страна извршила злочине, ако се не кажњавају злочинци из нашег народа, ако се једнако не поштују српске, хрватске и бошњачке жртве и ако се инсистира на лажним митовима о агресији на БиХ и Хрватску.”
Прошло је четврт века од Олује, највећег погрома Срба у новијој историји. Како ћемо ове године обележити сећање на страдале с обзиром на забрану јавних окупљања због опасности ширења ЦОВИД-19?
„Још се не зна како ће на државном нивоу бити обиљежано страдање и прогон српског народа због ситуације са пандемијом корона вируса. Оно што је сигурно јесте да ће Удружење породица несталих и погинулих лица „Суза” Београд, као и сваке године, огранизовати конференцију за медије уочи годишњице страдања и прогона српског народа из Хрватске у злочиначкој акцији хрватске војске „Олуја”.”
Када се говори о страдалима помиње се територија Српске крајине, која се сада налази у Хрватској, а ређе се говори да је акција Олуја припремана месецима раније и да су побијени или протерани сви Срби, а њихова села спаљена и готово сравњена са земљом у Босни и Херцеговини, у општинама Ливно, Грахово, Купрес, Дрвар… Каквим подацима располажете када су они у питању?
„У Федерацији БиХ је прије рата живјело око 600.000 Срба или 22 посто, а према попису становништва из 2013. године званично живи 56.000 Срба или свега 2.5 посто становништва овог ентитета. То јасно показује да је са подручја западнокрајишких општина, западне Херцеговине, Сарајева, централне Босне и других подручја Федерације БиХ протјерано више од 500.000 Срба. Само са подручја западнокрајишких општина је протјерано преко 120.000 Срба и убијено више од 700 Срба.
Преостали Срби у Федерацији се буквално налазе пред изумирањем што потврђује процјена појединих удружења да их у овом ентитету нема ни 40.000 и њихов број се смањује из дана у дан. С друге стране у Републику Српску се вратило више од трећине Бошњака од предратног броја. Према попису становништва из 2013. године удио Бошњака у укупној популацији Републике Српске је око 14 посто. Наведени подаци најбоље демантују лажну причу бошњачких политачара о масовном прогону њиховог народа. Чињенице јасно показују да је српски народ доживио највеће етничко чишћење у Босни и Херцеговини.
Положај Срба у Федерацији БиХ је поражавајући због систематске дискриминације од стране досадашњих федералних и кантоналних власти. Они су обесправљени и грађани другог реда, јер федерална власт и кантоналне власти спроводе политику систематске дискриминације нашег народа о чему говоре бројне чињенице. Преостали Срби у Федерацији БиХ не примају никакву финансијску помоћ из Федерације и кантона или је она занемарљива. Срби немају статус конститутивног народа у четири кантона са хрватском већином, док су у шест кантона са бошњачком већином конститутивни само на папиру, али у стварности нису равноправни и признати. Срби у Федерацији БиХ не могу да се запосле у јавним установама, српска дјеца у великој мјери немају право да уче српски језик и националну групу предмета и немају право да користе уџбенике на српском језику. Здравствена заштита је лоша и неадекватна. Има велики број српских села без воде и струје и са веома лошим путевима, као и хиљаде порушених српских кућа које још нису обновљене. Посебан проблем јесте чињеница да поједини центри моћи у Сарајеву и власт Унско-санског кантона има скандалозну намјеру да оснује мигрантске центре у српским мјестима што је супротно Анексу 7 Дејтонског споразума који гарантује повратак избјеглица и расељених лица на своја вјековна огњишта. На полигону у Гламочу се врши на неадекватан начин уништавање минско-експлозивних средстава што према бројним стручњацима може имати негативне посљедице по здравље људи и животну средину.”
Оно што вас издваја од многих политичара јесте да сте чврсто стали у одбрану свих припадника војске и полиције РСК, и да нисте нисте подлегли дневној политици. Зашто сте били један од два гласа који није подржао Закон о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица, а за кога је крајем фебруара гласало 130 посланика?
„Главни разлог због чега сам гласао против наведеног закона јесте чињеница да није прихваћен мој амандаман којим сам тражио да се свим припадницима војске и полиције Републике Српске Крајине призна ратни стаж за читаво вријеме рата у двоструком трајању. Приједлог Закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица је био дискриминаторски, јер није признао преко 50.000 бораца Српске војске Крајине и Министарства унутрашњих послова Републике Српске Крајине који су били учесници у борбеним дејствима након 27. априла 1992. године па све до 12. новембра 1997. године када је подручје Источне Славоније, Барање и Западног Срема враћено Хрватској.
Ја сам током расправе о приједлогу наведеног Закона у своја два говора истакао да је крајишким официрима и подофицирима признат ратни стаж за читаво вријеме рата у двоструком трајању, а њиховим борцима није признат ратни стаж послије 27. априла 1992. године; да је Хрватска 2017. године признала у свом закону све припаднике Хрватског вијећа одбране из БиХ и у потпуности их изједначила са припадницима Хрватске војске; да је Хрватска још 1993. године измјенама и допунама Закона о пензионом и инвалидском осигурању преживјелим усташама и домобранима признала ратни стаж у двоструком трајању за почињени геноцид над српским народом у НДХ 1941–1945. године и исплаћује им пензије; да је Њемачка још 1951. године донијела закон којим је омогућила да припадници Хитлерове војске и СС јединица добију пензије коју примају већ скоро 7 деценија. Хрватска није никога питала када је донијела одлуку да призна припаднике Хрватског вијећа одбране из БиХ и преживјеле усташке и домобранске злочинце.
Гласао сам против усвајања наведеног Закона и јер нису прихваћена моја остала три амандмана. Ја сам првим амандманом тражио да 12 цивилних инвалида рата из Крајине поново примају личну инвалиднину. Наведена лица су личну инвалиднину примала од 2000. до 2013. године када је укинута савезна уредба која је регулисала то питање. Другим амандманом сам тражио да 10-ак супруга палих крајишких бораца, које су склопиле нови брак или засновали ванбрачну заједницу, добију поново право на породичну инвалиднину. Трећим амандманом сам тражио да 7–8 Крајишника поново примају личне или породичне инвалиднине, које су им незаконито укинуте због повратка у Хрватску или одласка у треће земље.”
Недавно сте изјавили да би требало да Влада Србије покрене иницијативу за оснивањем међународног суда за ратне злочине који би преиспитао све изречене пресуде у случају Сребренице и других догађаја на простору бивше Југославије. Има ли ту неких помака?
„Засад нема помака. Сачекаћемо формирање нове Владе Србије. Сматрам да је од државног и националног значаја да нова Влада Србије покрене иницијативу да се оснује нови међународни суд за ратне злочине који би преиспитао све изречене пресуде у случају непостојећег геноцида у Сребреници и других догађаја на простору бивше Југославије. Бројне чињенице показују да је Хашки трибунал основан 1993. због Србије и Срба и сада више то нико и не оспорава у западним центрима моћи. Циљ Хашког трибунала је био да осуди Србе да би се потврдила најбезочнија лаж да су Срби тобоже криви за ратове у Хрватској и БиХ и да се казне њихови политички и војни лидери.
Подсјетио бих да је Хашки трибунал укинут крајем 2017. године када је испунио свој политички циљ. То најбоље показује чињеница да су 80 посто свих људи који су осуђени за ратне злочине Срби који су добили више од хиљаду година робије. Постоје пресуде Хрвата за злочине над Бошњацима, али не и над Србима. За злочине над Србима Хашки трибунал није донио ниједну пресуду хрватским, бошњачким и албанским војним и политичким лидерима, већ је ослободио ратне злочинце Анту Готовину, Насера Орића и Рамуша Харадинаја. Хашки трибунал не само што није допринио утврђивању истине и помирењу већ је додатно продубио мржњу и неповјерење између народа који живе на простору бивше Југославије.”
Сваког 20. јуна се обележава Светски дан избјеглица. У којој мјери су решени имовински и бројни други проблеми протјераних Срба и других оштећених грађана?
„Бројне чињенице потврђују тезу да се и даље масовно крше људска права протјераних Срба из Хрватске, Федерације БиХ и са Косова и Метохије. Протјерани Срби не могу да остваре своја имовинска, стечена и друга права због шовинистичких политика које се воде у Загребу, Сарајеву и Приштини и због двоструких стандарда западних центара моћи. Због тога је важно да Србија далеко снажније и активније тражи и инсистира у медјународној заједници да се коначно почне спроводити Анекс Г Бечког споразума о сукцесији под називом „Приватна својина и стечена права”. У њему јасно стоји да свим грађанима и правним лицима морају бити призната, заштићена и враћена права која су имали на дан 31.12.1990. године на простору бивше Југославије. Такође, у Анексу Г стоји и да ће одузимање имовине под притисцима и пријетњама након наведеног датума бити ништавно.”
Maријана Маљковић
