Милан Иванић: Обнова је равна нули

Држава не гради нове објекте из темеља, прича за „Портал Новости“ петрињски сурадник пројекта „Од врата до врата“.

Колико сте већ придружени СНВ-ов пројекту „Од врата до врата“ и који крај покривате?

У пројекту сам од марта 2021., дакле 15-ак мјесеци; иначе сам повратник из Србије, одакле сам стигао нешто прије потреса. Живио сам до аугуста 2020. у Гроцкој код Београда, гдје сам био пословођа у једној текстилној творници. Кад сам се вратио, намјеравао сам помагати родитељима у пољопривредним пословима, но потрес нам је осим куће уништио и шталу, па сада више немамо тих могућности. За сурадника СНВ-ова Одјела за социјална и хуманитарна питања који је носитељ овог пројекта предложен сам јер живим у Моштаници, селу удаљеном осам километара од Петриње у смјеру Хрватске Костајнице; покривам цијело петрињско подручје, око 26 села и заселака.
Та су мјеста прилично удаљена од средишта града – до најудаљенијих Миочиновића има око 26 километара! – па сваког мјесеца прођем до три и пол или четири хиљаде километара. Такођер, путови до тих села су углавном лоши, а најгори је управо онај према Миочиновићима: упропастили су га шлепери којима се превози шумска грађа до толике мјере да је понекад тешко назријети асфалт између разрованих рупа. У брдима су и Шушњари те Мачково Село, па је и до онуда тешко доћи лошим прилазима. Насрећу, возим Дачу Дастер те некако стижем до наших корисника.

Колико точно корисника покривате?

Њих 64, премда је испрва замишљено да их буде четрдесет. Но у договору с Татјаном Драгичевић, водитељицом надлежног СНВ-ова одјела, пријевоз смо осигурали за већи број корисника. По правилима, сваки корисник или корисница имају право на двије вожње мјесечно, но излазимо им у сусрет и изнад тога ако је ријеч о нечему доиста битном, попут одласка лијечнику. Дакле, успијевамо се ускладити и помоћи људима чим се некоме укаже потреба. То је обично, како рекох, пријевоз до доктора, а потом и до јавних служби или банке; успут корисници обаве купњу у неком од трговачких ланаца, јер у својим мјестима тек ријетки имају дућане с основним потрепштинама, које се опет продају по вишим цијенама. Наши су корисници махом старији људи из слабо насељених мјеста, која малчице живну тек љети, за школског распуста и годишњих одмора, кад те старце посјећују дјеца и унуци. С почетком јесени све опет замре и опусти. Сретан сам што нитко од оних за које сам задужен није умро од короне или смртно страдао у потресу. Ипак, двоје је унатраг двије године одселило одавде.

Је ли обнова петрињскога подручја у пуном јеку или…?

Обнова је равна нули. Додуше, започела су рушења тешко оштећених зграда, поскидани су димњаци и поправљени кровови те саниране мање пукотине зидова. Но људи су то углавном чинили у својој режији и својим новцем, па сада чекају поврат средстава. Градње нових објеката од стране државе и из темеља нема; замјенске се куће подижу само захваљујући приватним донацијама. Мора се ипак рећи да је држава присутна са социјалним програмима. СНВ се пак јако исказао по питању додјеле грађевинског материјала и бијеле технике, а недавно и у донацији десет монтажних кућа, трајних стамбених рјешења, у чему се сурађивало с државним службама. Ту је и сурадња са СПЦ-ом, као и вазда у хуманитарним акцијама. Свакако морам споменути пароха Сашу Умићевића, који редовито обилази своју парохију и интензивно помаже свима. И удруга Солидарна је стално на терену, па је као привремено стамбено рјешење до сада људима даровала дванаестак дрвених кућица; једну такву сам и сам добио. Што се сусретљивости локалних власти према нашим пројектима тиче, рекао бих да су неутралне – не пружају нам неку помоћ, али и не отежавају рад.

А има ли око Петриње погона, творница или других знакова већих привредних активности?

У селима која обилазим никаквих погона нема, постоје само ОПГ-ови и то тек ондје гдје још има млађих људи и породица које су у стању одржавати штале, узгајати стоку, обрађивати поља и уређивати воћњаке. Таквих је, нажалост, мало, поготово кад се има на уму колики је ово заправо крај.

Ненад Јовановић; Портал Новости