Милан Мицић: Послије 100 година од колонизције морамо препознати себе као људе са два завичаја

У Зрењанину, у Народном музеју 17. 6. је одржана промоција књиге др Милана Мицића Колонистичка насеља (1920–1941) Банат Бачка и Срем поводом 100 година од колонизације. Издавачи су Банатски културни центар из Новог Милошева и Културни центар Лукијан Мушицки из Темерина. Милан Мицић у својој књизи описује 20 колонистичких насеља Банатско Карађорђево, Александрово, Војвода Степа, Владимировац, Хајдучица, Алекса Шантић, Растина, Сириг, Лужац,Црно Брдо, Липовача, Банатско Вишњићево, Банатски Душановац, Војвода Бојовић, Ковин, Селеуш, Подлокањ, Танкосићево, Павлиш, Руско Село…

Књига је настала као збир фељтона који су излазили у листу Савеза Срба из региона Српско коло.

У периоду од 1921. до 1941. трајао је велики колонизациони талас када је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославија насељавала своје сјеверне крајеве Банат, Бачку, Срем, Барању и Славонију српским ратним добровољцима из динарских крајева Краљевине, српским оптантима из Мађарске и Румуније и српским становништвом Баната. Тада је створено близу 200 нових насеља у којима је пред рат живјело око 100.000 људи.

Етнолог Богдан Шекарић види значај ове књиге управо у броју отворених нових научних питања која ова књига даје.

– Захваљујући оваквим монографијама и историјским подацима број тема које се отварају су безграничне, а свака од њих захтјева временски период за истраживање. Милан Мицић је пионир у томе и он попут багера нама осталима прави трасу којом треба проћи. А све оно што треба извести остаје испред оних који себе препознају као будуће добровољце. Неког великог признања неће бити, новца неће бити, али то је за нас подвиг. Ко тражи одговоре на нека питања везана за колонизацију пронаћи ће их у Милановим књигама – рекао је Шекарић.

Димитрије Михајловић, кустос историчар истакао је једну занимљиву ситуацију која није баш свијетао примјер колонизације.

– Црно Брдо код Фекетића била је колонија која је насељена на мјесту које је апсолутно изловано од остатка свијета. Данас оно не постоји, чак ни људи у самом Фекетићу нису упознати са тиме да је таква колонија постојала.

Михајловић наглашава да однос према колонистима и њиховом наслијеђу није у потпуности дефинисан.

– У то смо се увјерили на терену. Били су нам потребни предмети. Знамо шта се десило у Бачкој 1941. велики број људи је отјеран у логоре и велики број предмета је уништен. Са таквом ситуацијом што се предмета тиче, а и са социјалистичком управом послије 1945. ми се сусрећемо са ехом читавог низа промјена од 1921, па све до данас. И долазимо до ситуације да потомци не знају да ли су њихови преци овдје рођени или су дошли однекуд много раније. Ношње, ордење, оружје, већином су изгубљени. Да ли је нестало, уништено, продато, дато у старо гвожђе.

На почетку свог излагања др Милан Мицић се захвалио институцијама и људима без којих не би било ове књиге.

– Поздравио бих Синишу Оњина директора Музеја у Зрењанину који нам је данас домаћин, Владимира Бракуса потомка солунског добровољца и предсједника општине Нова Црња, предсједника општине Мали Иђош Марка Лазића, представнике Удружења Војвода Степа из Александрова, људе из Банатског Карађорђева, Руског Села, Владимировца, Хајдучице, Пландишта, Велике Греде, Сирига. Нарочито бих поздравио наше новинаре Српског кола, јер ова књига никако не би настала да није било идеје Миодрага Линте, и уредника Српског кола Трифка Ћоровића да се започне фељтон у Српском колу.

Мицић се захвалио и директорки Музеја из Вршца Ивани Ранимиров, директор Бибилотеке из Зрењанина Милан Бјелогрлић, из Пландишта Биљани Јуначков, захвалио се и професорима из средњих школа из Српске Црње који су присуствовали промоцији.

Др Милан Мицић констатује да су колонисти до сада Војводини и Србији невидљиви народ.

– Ми о том свијету ништа не знамо, односно српска културна јавност не зна о нашим прецима добровољцима. Постојало је нешто што се звало за вријеме бивше Југославије „стид од памћења“ или „страх од сјећања“. И на њих се његовала врло брижљиво, врло систематски нешто што можемо назвати „културом заборава“. Зато сви ми који смо се окупили покушавамо на ову стогодишњицу колоније кроз разне програме, књиге, изложбе обновимо сјећања на њих.

Подигли су на „четири колца“, на лединама скоро 200 насеља, изградили своје куће, изградили јавне зграде, формирали јавни и друштвени живот, формирали породице и подигли гробља.

– Ми морамо послије 100 година препознати себе, препознати своје биће, свој коријен и препознати то да ми јесмо људи са два завичаја. И тамо смо и овдје, ни тамо ни овдје, већ негдје на путу у сеоби, у возу, ни на небу ни на земљу.

Мицић наглашава да смо у обавези да се сјетимо витализма колониста, њихове топлине. То су били људи вриједни помена. Историја је нехумана наука ако не посматра човјека јер сваки живот је вриједан.

– Када гледамо њих, видимо велике животе, велика имена и велике људе. Ова колонизација је била персонална. Наши преци су били персоне. То су били људи од карактера, знања, вриједности и жилавости. Прије свега спремности да се задовоље малим. Када се враћамо у историју из овог времена, нема других у које ћемо погледати осим њих.

Градило се, али уз људску муку, људски зној и са десет прстију. Држава им је дала 8 јутара земље ако су били добровољци, а мање ако су били колонисти и оптанти. Смјестили су их у штале и магацине.

– Дјеца су масовно умирала. У Бачком Соколцу има податак да је у прве три године од укупног броја умрлих 84 посто су била дјеца до 3 године, у Банастком Селу и Карађорђеву 70 посто су била дјеца до двије године.

Много тога су направили, као што су бунари, школе, цркве, парохијске домове, соколске домове. Формирали су прве спортске клубове.

– Свако село је имало своју читаоницу и књижницу, држали су предавања и течајеве.

Књигу су помогли Градска управа Новог Сада, Културни центар Темерин и општина Темерин, општина Нова Црња, општина Мали Иђош, МЗ Александрово, СКЦ Руско Село, Удружење потомака добровољаца Краљ Петра Први из Алексе Шантића, Удружење

Етнолог Богдан Шекарић и историчар Димитрије Михајловић припремају велику изложбу поводом 100 година од колонизације у Војводини. Изложба ће бити отворена у новембру у Музеју Војводине.