Милена Богатић Жарковић и Радмила Болић Петровић представиле своје књиге

У просторијама Удружења Славонија у срцу представљене су двије збирке пјесама, а ово удружење је уједно и издавач књига. У питању су двије збирке пјесама Милене Богатић Жарковић „Само папук ти и ја“ и Радмиле Болић Петровић „У завичај не могу и нећу“.

Предсједник Удружења „Славонија у срцу“ Миодраг Жарковић се захвалио свима који су помогли да се књиге одштампају, а то су Вељко Жигић и Александар Лазић.

Др Саво Лазић је говорио о збиркама пјесама и прије свега нагласио да је необично сретан јер су се након дуго времена окупили, а са друге стране повод окупљања су књиге пјесама.

– Књига пјесама Раде Петровић је израз носталгичне љубави за изгубљеним завичајем. Рођена је у малом српском селу на падинама Папука у Горњим Мељанама недалеко од Воћина. У њеном крају су Срби живјели око 500 година. Његовали су српске православне обичаје српско-славонску њошну, пјесме и игре и језик херцеговачки. Љепоту свог завичаја, Радмила је уткала у своју поезију. Пишући поезију, пише и о судбини свог народа. Рада пише и пјева истовремено.

Петровићева се захвалила свима на подршци који су били вјерни слушаоци њених стихова и на тај начин јој давали вољу да настави са писањем. Читајући стихове пјесме…. многима у публици су очи засузиле.

This is box title

У завичај не могу и нећу

У завичај не могу и нећу

да не прођем као наши стари

Они су почињали све испочетка

и опет им узеше све што су имали.

У завичај вратити се нећу

Успомене сачуват ћу своје

Тамо није као што је било

Тамо ништа више није оје.

Да су наши родитељи знали

Прошлост да ће опет да се врати

Ни моја браћа, сестре, ни ја

Не би се морали жртвовати.

да наша дјеца не прођу ко ми

Да их срце за Папуком боли

Оста нам младост, оста нам срећа

Оста нам све што срце воли.

Остависмо све што смо имали

И кренусмо опет испочетка

У равном Срему, гдје смо сви исти

И гдје међу нама нема изузетка.

Др Саво Лазић је одмах представио и другу књигу, ауторке Милене Богатић Жарковић „Само Папук ти и ја“. Њена поезија би се могла подијелити у двије групе – завичајну и љубавну.

– У своје стихове уткала је љубав према раскошној љепоти родног краја – Лисичинама. Милена је рођена у крају покривеним буковом и храстовом шумом, са пропланцима, воћњацима, ливадама и ријеком Воћинком. Није ни чудо што Милена пати за том природном љепотом. Сјећа се дјетињства и брижних родитеља. Што се тиче друге групе пјесама те су пјесме израз зреле љубави која се дјеси само ријетким, зрелим и његованим женама.

Милена је упутила свима једну снажну поруку да љубав побјеђује све и да никада није касно за љубав.

– Идите у нашу Славонију, нећемо се борити са некаквим протестима, приговорима. Прије сам да „нападнемо“ ту нашу Славонију пјесмом, културом, обичајима. Јесу наша села напуштена, али требамо дати свима до знања да је то земља наших прадједова, ту су наши рођени, ту су радили и градили. Љубав према својим Лисичинама сам пренијела на своју унучад, тако да сваки викенд одлазе тамо, на згариште нашег огњишта.

Пјесма Славонија моја коју је Жарковићева прочитала инспирисана је како каже старцима које је упознала у једном селу како сједе на хоклицама и говоре јој како су се вратили на своје и ту желе скончати.

This is box title

Славонија моја

Све ме стишће у грудима

кад прошетам папучким брдима.

Село до села, гдје која кућа бијела,

четири куће у два реда…

Тако моја Славонија изгледа.

Куће порушене, нешто обновљене,

из шикаре стрше згаришта,

на хоклицимама старци и старице

што луташе к’ избјеглице.

Вратише се родној груди