МИЛОШ КОРДИЋ: Преварљиво љето страха и наде, 1968. године

Испод два стара дивља кестена, у топло љето, 1968. године, ослоњени о летве које их повезују, у центру Меченчана, гдје радим (у Основној школи), бистримо домаћу и свјетску политику нас тројица: Божо Ножинић и Ђуро Стрижак, студенти технологије – први у Београду, други у Сиску, и моја маленкост.

Школски су празници – и њима и мени. Мени је мајка била у сисачкој Болници, затим је отишла у Љечилиште у Топуском, сестра је у Босанској Дубици, брат у војсци. Отац и ја радимо све пољопривредне и кућне послове. С тим да ја и ујутро и послијеподне гоним говеда у пашу. Кад их дотјерам (тада смо имали и волове), а отац отишао за другим пословима до Брда или Кућишта, помузем краве, нахраним крмке, нахраним кокоши и утјерам их у тушњак, нешто чалабрцнем, сједам на бицикл па у френт, како је знала да каже мени увијек топлих руку моја баба Јела.

Једног од тих љета, послије доласка из војске, а прије одласка брата Раде у војску, свирали смо (тамбуре) сваке суботе и недјеље у Боројевићима, селу до наше Комоговине (кад се иде за Костајницу): Драган, брат од стрица, рођени брат Раде и то што се зовем ја. Понекад нам се придружи и веома добар примаш Милан Давидовић, из Боројевића (сва тројица, као и Ђука, одавно су упокојени). Свирали смо бесплатно, уз које пивце којим би нас неко почастио. И свирали смо и домаће и страно, и за све плесове: валцер, танго, свинг, полка… и народна кола, а посебно је било популарно коло сремица.

Дешава се да Божи, Ђуки и мени понеко приђе и послуша нешто од наше приче. Па тај што приђе нешто и каже – неко да то о чему причамо он зна много боље од нас, неко о томе како ће све то да среди Американац или Рус кад кркне атомску… Божина прича посебно нам је занимљива – он је недавно стигао из Београда са свјежим вијенцем догађаја везаних за студентске демонстрације тог љета у Београду. Догађаја какви се нису могли сазнати из штампе или видјети и чути на телевизији, радију…

Стварност историје, и наше и свјетске, сад је ту: у нашој садашњости. Стварност је ту – стварност и страха и наде. Стварност је ту: Хладни рат, Вијетнамски рат, који траје од 1955. године, свјетско капиталистичко, израбљивачко зло убило је Дага Хамаршелда, Швеђанина, другог генералног секретара Уједињених нација – послије првог, У Танта, Бурманца, најпопуларнијег секретара, затим је то исто зло убило Патриса Лумумбу, првог демократски изабраног предсједника ДР Конга (први пут учествујем у демонстрацијама – бакљади на улицама Петриње, сликам велики Лумумбин портрет за који сам, прича ми недавно мој пријатељ и школски друг проф. др Душан Богичевић, добио и некакву награду… не сјећам се), затим је прошле, 1967, убијен револуционар Че Гевара и с њим, било нас је који смо тако мислили, и нада у јасније свјетло правде, многи колонисти морали су тих педесетих и шездесетих година подвијена репа да бјеже из земаља које су стотинама година мрцварили и пљачкали, силници развијају своје атомске бомбе, Кубанску ракетну кризу преживјели смо, а код нас је у току Маспок, или Хрватско прољеће, за које нико не зна како ће се даље одвијати… а да је добро, није добро.

Живимо, дакле, у стварности страха и наде; страха: уништиће се оно што је добро, и наде: можда ће се родити и нешто што је боље, напредније, људскије. Причамо, ето, нас тројица оно што знамо и о студентским демонстрација на универзитетима Филаделфија и Сорбона (у току смо, пратимо). Јер то значи да тутњи и у Америци и у Француској. Тресе се и њихов робовласнички, колонијални капитализам. А не само наш, југословенски социјализам. И што рекао српски великан писане ријечи, Милош Црњански (1893–1977), у трећој строфи пјесме „Посланица из Париза“:

Долазим скоро а доћи ће и дан
кад ће досадање бити свеједно,
кад ће и ваш дах бити искидан
и стрешћете се већ једном чедно…

Нема сумње да је та пјесма посвећена нечему и некоме другом, али мени је она као слика окренута и ка том свијету у који те, 1968. године, гледам, као и свима који ту слику тада живе.

У главама листамо странице књиге  Једнодимензионални човјек (објављене 1964), тада популарног њемачко-америчког политичког филозофа Херберта Маркузеа. Он је тих година постао студентима љевичарима идејна храна за сан о неком бољем свијету.

У ноћи између 20. и 21. августа речене године долази до интервенције здружених јединица Варшавског пакта – јединица Совјетског Савеза, Источне Њемачке, Пољске, Бугарске и Мађарске – у Чехословачкој. (НАТО је тада већ дубоко заживио и живио у појединим земљама Западне Европе.) Угушено је Прашко прољеће које је носила идеја (тако сам мислио, а с дозом не баш мало страха) да се створи социјализам с достојнијим људским лицем.

Са сцене тог Прољећа отишао је руководилац Комунистичке партије и државе Александар Дубчек, а спалио се студент Јан Палах. И Тито је, приликом посјета Москви, у априлу те године, подржавао и Прољеће и Дубчека… Био сам тада предсједник (волонтер) Општинског комитета Савеза социјалистичке омладине у Костајници. Југославија, на челу са Титом, осуђује интервенцију. Народу се намеће страх од интервенције Варшавског пакта и на нашу земљу. Наредба: оснивање, између осталог, и општинских омладинских јединица. Командант сам костајничке омладинске јединице, чију смотру, испод шума горе Шамарице, уз рјечицу Плавићевицу, код Меченчана, обављам једне ноћи, крајем августа. (Тада и више никад). Говорим тихо, а у себи с дубоким увјерењем да је све то, због Руса, једна промашена, наивна представа.

(Наредне године, доласком у Сисак, упознаћу Чеха, инжењера, који се послије одмора, на Јадрану, није више враћао у своју отаџбину… А да ли сам тада слутио нешто од такве судбине и за себе, о себи? Са ове временске даљине, из угла ове старости, искрено признајем: јесам. Има тога и у мојим тадашњим и нешто каснијим стиховима.)

Неколико година касније, до 1991, боравио сам више пута по више дана у Чехословачкој. Да ли се могло осјетити нешто од онога што се дешавало 1968. године? Искрено: могло се. Људског лика социјализма није се видјело. А опет, сви су радили, било је и викендица, много тога било је бесплатно… Али редови, притајени страх… Неће проћи дуго времена кад ћу стајати у редовима и много згаженији од оних које сам у тој земљи посматрао… И то ти је живот у коме никад не реци – никад! каже наш мудри народ.

Тог прољећа, 1968. године, Српско културно друштво Просвјета, објављује ми у Загребу збирку пјесама Спавач чистог сна… Претходне године, поводом Дана устанка, присуствујем у селу Ловчи, једном од најсиромашнијих села на Банији, прослави којом се обиљежава увођење електричне струје у село. До тада сам у Ловчи био више пута, имао и ђака из тог села – и моје најмилије коње купио је човјек из Ловче. И кад бих дошао у Ловчу (биле су три Ловче: Доња, Средња и Горња; не знам да ли ту сада има икога), застао бих код споменика „палим борцима и жртвама фашистичког терора“, како је писало.

Негдје одмах послије тога, послије Дана устанка, слике Ловче и њеног драгог народа скупиле су ми се у стиховима циклуса „Ловчанске елегије“ из поменуте збирке. У трећој строфи 14. пјесме, и ови су стихови:

Камен је камен и у болу је горак
А прољеће пуно птица трешње нам дарива
Отишао сам и не чује се више корак
Онога који све то кашље и који све то снива

И Варљиво лето ’68, играни филм Горана Паскаљевића, по сценарију Гордана Михића, појавило се 1984. године. Филм истине и смијеха.

Појавило се у вријеме кад је са многих лица почело да нестаје смијеха.

Нестајало је смијеха и тог, преварљивог љета, љета страха и наде, 1968. године.

Уз: „Отишао сам и не чује се више корак / Онога који све то кашље и који све то снива“.

 

 

 

Нема коментара

Напишите коментар