ЗАПИС СА БИВШЕ БАНИЈЕ: И јаја дивљих патака за насад у Пећини

Пећина је заједница, мајина. На сјеверној страни Комоговине. Видљива из сваког угла села. И са источних даљина – за бистра дана чак од Пањана, Доњих Кукурузара и из ближих села: Превршца, Меченчана и Боројевића. И из гнијезда на вијенцу хоризонта, на западу, у коме се свило неколико кућа Доње Пастуше. И у истом правцу, само малко сјеверније, од неколико кућа јошављанских Жилића, такође је видљива.
А јарак Пећине, јарак тишине оплемењене појем птица, јарак који се у горњем, још равном дијелу раздваја у два крака, као и њен врх с погледом, били су ми и остали у слици живота најбистрији небески дар. И данас, као и све протекле године, било да сам у болничком кревету или на каквим другим мукама, али и у усамљеним радостима сањарења, ја сам ту, у јарку, или на врху, горе, испод Зебићевих шљивика.
Тај главни јарак раздваја се у горњем дијелу у два танана кланца, којима се може пењати каменим каскадама до њихових почетака, крајева, свеједно. Сваким од њих тече вода: лед ледени. У њима је у вријеме мог говедарења било је и ријечних ракова. И првог бурњака (даждевњака) у свом животу ту сам видио. Та, као лед ледени вода припада двама поточићима који се на том врху главног пећинског јарка спајају у Пећински поток. А он тече даље и јарком и путем до ледина Чечевице и Јошика. И ту се улива у ријеку Суњу. Он је ту и граница између тих двију ледина. Од којих, као по неком неписаном правилу (а ледине су такође заједница, мајина, пашњаци, малофудбалска игралишта – чечевичка ледина, главно малофудбалско игралиште, била је некад мјесто за државна и православна празновања, с тамбурама, мјесто за вршидбе стрних жита…), Јошик „припада“ Дабићанима, односно Жабарима (доњи дио сјеверозападног дијела села на лијевој обали ријеке Суње), а Чечевица Кордићанима (дио села уз главну цесту Јабуковац–Меченчани, на десној обали Суње). А све је то било заједничко.

У Пећину је стоку у пашу, не баш сваки дан, изгонио углавном један мањи број Кордићана. Међу којима смо били и ми – Јоцини.
Иза руба њеног врха Пећине простиру се наша Брда. Њен јарак увукао се у дубину између стрмих страна двају брда. За вријеме жега, ту је вјечна хладовина.

Источну страну стрмог брда сијече кречњачки колски пут којим сељани иду до својих њива, ливада, пашњака, некад и винограда на Брдима. Страна је обрасла млађом шумом, боље је рећи шикаром. Док на њеном горњем, још стрмијем крају, до врха десног крака, из чијег камена извире на том подручју вјероватно најхладнија већ поменута вода, мања је површина крупнијих букава. Тако је стрма та површина да смо је звали Отислина.

Западна страна, исто тако стрма, до доњег краја обрасла је такође шикаром и готово густом шумом изнад лијевог крака, односно лијевог потока, кад се с горњег краја главног јарка гледа ка сјеверу, ка доста стрмом брду које дијели та два крака. На горњем крају тог лијевог крака налази се нешто пространије удубљење у камену које сељани од не зна се када зову Вучји наслон. И занимљивих прича слушао сам о том наслону.
Изнад шумовите лијеве стране јарка, кад се иде уз јарак, која се од сјевера ка југу спушта косо и доста стрмо од врха па до њива Колибишта, које се благо уздиже изнад њива Горње Луке, ка западу, простире се доста широка падина – а све је то такође заједница, мајина. Уз дивљу траву, ту је и гдјекоји грмељак глогиња, купина… Ту је и доста високо израсле бујади, као и доста стабалаца боровица…

Душу је дала та падина за овце, мање за говеда, али не баш и за коње. Ту је, рекох, дивља, планинска трава. За разлику од дна јарка, по коме, уз поток, расте сочна, увијек зелена трава, прошарана дивљом дјетелином. А у води потока и уз његову жабокречину и бијели кречњачки муљ расте зуква, нешто је једне ситније врсте лопоча…

Одозго, с врха падине, све је надохват руке. Погледом се може обухватити западни завршетак села Боројевића, па кратки дио без кућа, а зовемо га Трешњар, који дијели Боројевиће и Комоговину, па је ту, на крају кратке странчице и моста, улаз у Комоговину са источне стране, и све до посљедњих кућа на западној страни села. Све се лијепо види до предјела који зовемо Блатњак, а којим државна цеста води ка Доњој Пастуши, селу општине Петриња. У Блатњаку је граница костајничке и петрињске општине. И њиховога говорног оша, доша… и нашег ошо, дошо…
На југу се пред очима простире добар дио шума по сјеверним обронцима горе Шамарице и улазима у кланац потока Бадушнице и у пространију долину ријеке Суње.

На реду је сад оно због чега све ово причам, описујем.

Наиме, годинама сједећи и горе, на врху Пећине, најчешће и с књигом у руци (никад нисам имао немирна говеда ни немирне коње, док су ме овце, све док их се нисмо ријешили продајом муслиманима у Босанској Костајници, баш излуђивале), и доље, у јарку, такође и с књигом, али сам често, уколико сам био сам са својом стоком, пјевао. А то моје пјевање, на сву срећу, захваљујући јарку, није одлазило далеко.

И, сједећи, сањарио.

Па сам доље, на том најширем мјесту доњег дијела јарка, почео да градим високу брану. На врху широку најмање пет метара. Како би се ту могло шетати, стајати, сједити на клупама које ћу ту поставити, дисати чист, свјеж и бистар ваздух… Да градим брану с малим испустом за ону количину воде која Пећинском потоку и притиче из оних двају споменутих поточића.

Жеља ми је била да зауставим ту хладну пећинску воду, да створим језерце, да га порибим. Посебно пастрмком, које је, причају, некад било у потоку Бадушници, изнад комоговљанског манастира Свето Преображење. И да око језерца изградим пјешачке стазе, да по стрмим странама засадим црногорично дрвеће, цвијеће: дивље руже, јорговане, јасмине… И да нам долазе гости, риболовци…

Други мој, наравно, дјечачки, и то зрелији дјечачки план и сан: купити приватне шуме Церика који се изнад оног кречњачког бијелог пута наставља према истоку. Јер код кречњачког пута завршава мајина, државна, народна заједница. Затим оградити читаву Пећину и спојити је с такође ограђеним Цериком. То јест да се сав тај ограђени простор, а не могу да кажем колико је то рали, хектара… али има, има… да се настани, без било каквих кавеза, животињама које су тада живјеле и у нашим шумама: дивља свиња, лисица, јазавац, срна, вјеверица, ласица, куна бјелица (у ствари домаћа куна), куна златица, видра (посљедњу сам видио једне године испод Кордића, у Стевчином виру, у Суњи), дивља мачка, пух, хрчак, јеж, зец… Птица је ионако било доста – Пећина и њен јарак окренути су ка југу, па су се ту могле и видјети и чути (пратио сам их у већ одраслијим годинама, кад сам нешто и знао о њима): кукавица, грлица, препелица, шумска сова, кобац, јастреб кокошар, крешталица (креја), сврака, сива врана, велика сјеница, зелена жуна, шарени дјетлић, царић, ћубаста шева, црноглава грмуша, црвендаћ, пољски врабац, обична зеба, црни кос, дрозд пјевач, мали славуј итд. Као и кљечана (банијски поскок), риђовки, бјелоушки, смукова и других неотровних змија, затим гуштера, сљепића, бурњака, жаба, корњача… Свакако би и дивље патке требало ту да имају мјеста, ако буду хтјеле… Дакле, прави зоолошки врт. Само без лавова, тигрова, медвједа, слонова… Једино што у Пећини, са Цериком, не би било мјеста за вука – он је с доласком дивљих свиња нестао са Баније. А и која би то животиња, осим дивље свиње, могла живјети и преживјети поред њега?!

Кад сам све то испланирао, исцртао, требало је са неким, у повјерењу, и да попричам о томе. Свога девет година старијег брата од стрица Стеву одмах сам прецртао. Код њега бих са својим сањаријама веома лоше прошао. Комшија Бранко Дабић, који је ту, Стевиних година, био је можда рјешење. Али… он би се замислио и одвео ме у причу с питањима на које не бих знао да одговорим. Тих сам му година нашироко причао о Фудбалском клубу Црвеној звезди, чији је навијач остао до краја живота. Бранко, дакле, отпада. Од Ранка Дабића, кога смо звали Србин, такође комшије, мислим годину дана старијег од Стеве, одустао сам одмах. Тај би ме исмијао а да не бих успио да изговорим ни П од Пећине. Њему је задовољство било да ме ухвати негдје самог, код говеда или било гдје, и да ме плаши и добро иштипа. А какав је штип имао! Он и Милан Кордић, Павлов – то није било нормално! Али сам и ја њему, што се плашења тиче, враћао.

И на крају, избор је ипак пао на Стеву.

Лијепо ја то њему све по реду. И набрајам му све оне животиње, језеро, брану… Он слуша, ћути, пуши, стење, па ме с времена на вријеме и погледа. А онда, кад сам завршио, Стево ће, више за себе него мени: Шта су то Богу, ако постоји, чича Јоцо и стрина Данца згријешли – људи шаљу дјецу даље у школу (већ био отишао у Петрињу) да нешто науче, да буду паметнија, да нешто постану, а овај њихов, овај наш, оде у све обрнуто од тога. Лијепо народ вели: Пошаљи луда на војску па сједи и плачи!

А ја и дан-данас вучем то језеро и тај зоолошки врт за собом.
Још само да ријешим питање набавке млађи пастрмке и јаја дивљих патака за насад.
Ништа више.