Срби Ливањског поља – трагови кроз вјекове
У организацији Храма Светог Саве, ТВ Храма и Удружења Огњена Марија Ливањска из Београда 20. јуна у Крипти Храма Светог Саве публици је представљен историјски пресјек живота и стваралаштва ливањских Срба, манифестацијом под називом „Срби Ливањског поља – трагови кроз вјекове“.
Ову манифестацију помогли су: аутор књиге Огњена Марија ливањска Будо Симоновић, аутор филма о страдању ливањских Срба ђакон Радомир Врућинић, професор Богословије Свети Сава, аутори изложбе проф др Вељко Ђурић Мишина и др Радован Пилиповић и Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону РС.
У умјетничком дијелу програма учествовали су: првакиња драме Народног позоришта, Наташа Нинковић, појци Храма Светог Саве, Дарија и Глорија Илић, а програм је водила Весна Радета.
Изложба која је представљена, а чији су аутори проф. др Вељко Ђурић Мишина и др Радован Пилиповић, говори о животу, заоставштини и страдању ливањских Срба, а први пут је уприличена 2016. године поводом обиљежавања 75 година српског страдања у НДХ и 25 година од ексхумације и сахране жртава.
Предсједница Управног одбора Гордана Достанић рекла је да је живот у Ливну био лијеп, радостан и стваралачки, али и тежак и суров.
– О нашој стваралачкој моћи свједоче документа, споменици, институције културе настале у тешким и неповољним приликама у којима су уз бројне жртве очуване вјера и национални идентитет.
Тако су ливањски Срби још прије 200 година покренули и финансирали рад прве српске школе у Босни, а прије 160 година издејствовали дозволу и саградили ливањску православну цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице, коју су вјерници опремили вриједним иконама и црквеним сасудама из Русије, Венеције, Јерусалима, Грчке.
Кратак период у Краљевини СХС који су живјели у слободи Срби су платили настанаком НДХ. Од самог настанка Независне Државе Хрватске прво страдају свештеници, угледни Ливњаци града и Срби са села. Само у данима око Огњене Марије 1941. побијено је најмање 1587 Срба.
Ливањски Срби су бацани у јаме Динаре, Голије, Старетине, Тушнице, Камешнице, има мушкараца побијених код села Пролог, побијене нејачи у челебићкој школи, на ливади Трновац, на подручју Купреса…
– Они који су чудом преживјели дубоке крашке јаме и својом физичком и снагом свога духа наставили да живе и рађају, нису могли опоравити демографску слику Срба која се додатно погоршавала послијератном колонизацијом, појединачним исељавањем и новим погромом у грађанском рату 90-тих, те је данас у општини Ливно тек стотинак српских домова – рекла је Достанићева.
О том страдању говори и књига Буде Симоновића Огњена Марија Ливањска чије се прво издање појавило 1991. године, представљена је и у Храму Светог Саве овом приликом.
– Ова књига је потресна читанка о злу, свједочанство, оптужба, али и свијетли примјер жртве човјека за човјека, а садржи и свједочење поред преживјелих и неколицине Хрвата и Муслимана.
Преживјели су подијелили своје приче са аутором књиге, о времену када су нестајале цијеле српске породице.
Поред изложбе и представљања књиге премијерно је приказан и филм, аутора ђакона Владимира Врућинића професора Богословије Светог Саве – Страдање и васкрсење ливањских Срба.
– Христос је увијек са нама, и није само у питању лик који видимо на иконама и глас који слушамо из Светог писма на богослужењима, то је конкретна личност која је распета прије 2000 година. Те ране се и данас виде на Ливањским мученицима, у читавој Крајини, на Косову и Метохији и у Црној Гори – рекао је ђакон Врућинић.
Народ који не познаје своју историју осуђен је да је понавља.
– Молим вас да не затварате очи пред историјским чињеницама, захваљујем се Удружењу ОМЛ посебно др Милошу Дамњановићу који нас је вјерно пратио током путовања и рада на терену. Он је мени чак рекао да ако снимимо споменик испред јаме постоји могућност да страдамао. Тада сам питао сниматеља Далибора Видојевића да ли је спреман да оде на терен, рекао је без размишљања да јесте. На мјесту порушеног споменика ливањским Србима стоји нови споменик усташком војнику са чувеним поздравом За дом спремни.
Присутнима се обратио и епископ ремезијански Стефан.
– Сви смо ми потомци мученика и када нам Бог да могућност слободе, треба добро да се питамо са чим ћемо изаћи пред Лазара, да се запитамо како ће нам бити боље. Нека нас ова трагедија коју смо данас видјели охабри и да вјеру и снагу. Нажалост, ја сам тек деведесетих чуо за старадања у Ливну, у Глини, због тог комунистичког времена и данас када говоримо о страдању Срба имамо осјећај да поново стварамо немир на овим просторима. То није тачно, и ми се морамо сјећати жртава, то је наша обавеза, а кроз историју смо показали да нисмо осветнички народ, и нисмо друге народе угрожавали – поручује епископ ремезијански Стефан.
Из Удружења Огњена Марија Ливањска поручују да је циљ ове манифестације да у нашој свијести треба да остане, као изворно свједочанство, и све оно чиме су преци одуховили своје постојање. Нашу биолошку снагу, ослабљену кобним посљедицама великих ратова, поновљених злочина до истребљења, бијеле куге, не треба додатно слабити препуштањем негативном утицају популистичких приступа који традицију и баштину сврставају у конзервативне и застареле облике.
Текст и фото: Драгана Бокун
