Мокропољски сусрети – Вјерни чувари традиције и обичаја
Хајде да сачувамо нашу традицију, наше обичаје. Хајде да се окупимо, да се упознамо, да се не заборавимо. Некако под овим мотом по шездесети пут окупили су се мјештани Мокрог Поља.
Сви они који данас живе овдје и сви они који расути по далеком свијету ипак дођу у свој крај, вели нам то на почетку приче наш домаћин Милан Јапунџић.
– Ова манифестација је организована прије 60 година, под називом Буковачки шарени караван, а организовао ју је Милан Тривић Кљујић. Он се иначе бавио фотографијом. Њима је обиљежио једну епоху живота у Мокром Пољу и Буковици. Он је забиљежио живот којег и данас можете видјети овдје у нашем изложбеном простору – каже Јапунџић.
Мокропољски сусрети данас привлаче велику пажњу, како свих оних који се родише или живе у овом дијелу општине Ервеник, тако путника намјерника и случајних пролазника. Сви они остану задивљени виђеним у овом прелијепом селу. Поред тога, ако сте већ у Мокро Поље дошли, онда обавезно морате видјети изложбу старина коју је припремио управо наш домаћин Милан Јапунџић.
– Гледајте ја сам се прије десетак година вратио у свој родни крај. Послом сам обишао цијели свијет, од Русије до мерике, Европу сам прошао, али сам имао велику жељу и порив да се вратим кући својој одакле сам потекао, у којој сам у дјетињству био сретан. Ово треће животно доба почео сам поново у свом крају, у својој кући, а имам још доста и енергије да овдје дам свој допринос.
Остале су ми наравно у сјећању слике из дјетињства колико су ове куће биле пуне народа, пуне живота, колико је зивот бујао овдје, колика је била солидарност, И колико су били лијепи обичају које су људи његовали. Пало ми је на памет да то никако не смије пропасти, да је то једно велико благо, духовно, тако сам почео, са жељом да то отргнемо од заборава, прво кроз фотографије а онда и кроз старе предмете – каже Милан Јапунџић.
Ово је изложбена поставка на коју се остаје без даха. Оно што је нама привукло највише пажње јесу они стари далматински односно буковачки опанци, који су се правили од гума. Колико ли је само требало љубави и зноја да би они настали вјерујем да никада нећемо сазнати, али бар знамо да је Мокро Поље познати опанчарски крај, у којем овај занат још увијек живи, збори наш домаћин.
У Мокром пољу срећемо Татјану Самарџија, уредницу новог издања једне старе књиге, коју многи зову буковачки буквар. “Трубуом за крувом”, књига је која је већ угледала свјетло дана, и за коју влада права помама.
– Као што ја објашњавам у предговору овом новом издању, ја сам била дијете, основка, када је ова књига изашла 1982 године. Већ тада, то је за мене било незаборавно штиво, а за старије поготово јер је то била књига написана о нама на нашем језику, према томе она представља културни споменик Срба из Буковице.
Након свих ових година, ја сам коначно успјела, дас а својим мужем који ми је пуно помогао, издам ову књигу о сопсвеном трошку, након осам година рада. Наша идеја је била да нове генерације, па чак и старије које су позаборављале наш говор, имају рјечник којим смо ми говорили. Поента је да преко тих ријечи они могу доћи у контакт са једним свијетом којег више нема.
То је један Буковачки буквар – казала је Тања Самарџија позвавши нас на промоцију књиге која ће се одржати 17. августа у Кистањама са почетком у 20 часова и 30 минута.
Мокропољски сусрети су као што само име каже – мјесто сусрета. Ту срећемо драге нам људе, познанике, пријатеље, побратиме. Један од њих је Љубиша Шљивић, из Биљана Доњих који сада живи у Крагујевцу. Поново се срећемо, и поново једним хуманим поводом.
– Одлучио сам да возим бицикл од Крагујевца до Биљана Доњих преко Мањаче и Оштреља уа моју суграђанку Данијелу Цветковић која болује од меланома, читав Крагујевац се подигао на ноге. И ја сам ријешио да дам свој допринос онако како знам и умијем.
А ја сам овом експедицијом спојио лијепо и корисно. Било је ово још једно инспиративно путовање, чак ми је на Ланишту излетио вук на стазу. Била је ово такође јако добра прилика да поново пређем пут којег сам прешао пјешке прије неколико година и да видим гдје су ти људи данас, шта раде, чиме се баве.
Написао сам и књигу о том путешествију која је доживјела своју промоцију у Бнајалуци, Крагујевцу, Бенковцу, али се надам да ћу уприличити промоцију и у мојом родним Биљанама Доњим.
Мокропољски сусрети су иначе сјајна манифестација. Уприличи се ту надметање у традиционалним спортским вјештинама. Фокус је на оним најмлађима, да се некако у њима побуди љубав према родном крају, према Буковици, према обичајима и традицији. Ипак оно по чему је овај крај чувен надалеко је трка магараца. Тако је било и ове године. Магарци се јесу, по традицији бунили, али су момци били неумољиви, и на крају истјерали своје.
Побиједио је Михајло Марковић, који није крио одушевљење што је на крају први прошао кроз циљ.
Мокропољски сусрети су као што рекосмо мјесто дружења, као што и само име каже, мјесто сусрета, мјесто гдје срећете пријатеље, познанике, побратиме. Сусрети су то на које се радо долази, и гдје се радо запјева.
Ми редовно посјећујемо овакве манифестације. Волимо доћи на Мокропољске сусрете, радо смо виђени гости о и добри домаћини овдје у Мокром Пољу. Дошли смо да помогнемо, да дамо свој допринос, да и ови 60. јубиларни Моркопољски сусрети прођу у духу очувања традиције и обичаја, кажу наши стари знанци Гајо и Злајо, прије него што су запјевали и здравицу очитали.
Одлазимо са Мокропољских сусрета видно под утиском. И у жељи да једног дана поново дођемо. Јер вриједи заиста вриједи забиљежити како се то данас живи овдје, како се поред свега што је овај крај проживио и доживио ипак дешава културни живот, како се људи срећу И сусрећу, како их путокази и поред свега вуку ка родној груди.
Љубинко Спасојевић
Преузето са: српска кафе
