АКТУЕЛНО:

На Београдском сајму књига промовисана постхумно објављена књига Миле Дакића „Комунистички злочини на Кордуну – паралеле са другим крајевима“

Књига  мр Миле Дакића „Комунистички злочини на Кордуну – паралеле са другим крајевима“ представљена је 21. октобра на 67. Међународном београдском сајму књига у Београду на штанду Републике Српске.

Књига  коју су постхумно објавили Архив Војводине Нови Сад, Крајишки културни центар ,,Свети Сава“ из Бањалуке и Књижевни еснаф из Београда, преноси закључке аутора, Мила Дакића из Војнића (преминулог 2021.год.) да од силине усташко-комунистичког удара на српски народ  у Независној држави Хрватској и Југославији, те након злочиначке акције Олуја августа 1995. године, српски народ који је заслужан за стварање Републике Хрватске у Хрватској готово више и да не постоји.

Аутор кроз књигу посебно апелује да је услов опстанка српског народа српско-српско помирење актера и потомака четника и партизана јер су и једни и други били антифашисти, намерно закрвљени и зараћени, изиграни идеологијама и злоупотребљени.

На промоцији су говорили председник Књижевног еснафа Илија Шаула, др Никола Жутић у својству рецензента, председник Културног центра „Свети Сава“ Драган Крошњар у име издавача, проф Марко Косијер и ауторова супруга Мира Дакић.

Мира Дакић је истакла да је њен супруг живот посветио Кордуну и своме народу, да је био прогањан и током рата и после рата 90-тих, па на крају и затваран.

„Хапшен је у Босни и Херцеговини 26. маја 2011.год. у повратку из Бања Луке где је говорио на Интернационалном научном скупу о ратним злочинима у НДХ у Другом светском рату. У затвору у Сарајеву, Карловцу и Загребу је провео 398 дана због наводног подстрекивања на убиства у рату 90-их. Ослобођен је кривице 17. јанура 2014. године без права надокнаде штете њему и његовој породици“, навела је Дакић додајући да је у овој књизи њен супруг показао људе који су били невидљиви 50 година и који су страдали само зато што су другачије размишљали.

„Мили Дакићу је Петрова Гора била све што је имао, био је душом и телом везан за тај крај. Нису га могли схватити они који су били на положајима само ради новца. Многи су му оспоравали „Ратни дневник“ иако је у дневнику много тога изоставио од онога шта се све дешавало ратних година на Кордуну и Крајини. О Мили Дакићу ће се тек чути. Част ми је што сам била део његовог живота“, закључила је Мира Дакић.

Председник Културног центра „Свети Сава“ Драган Крошњар је рекао да Дакићева књига садржи доказе и сведочења о томе да је убијање и страдање Срба на Кордуну заправо резултат удруженог злочиначког подухвата комуниста и усташа, што аутор доказује и поткрепљује и кроз паралеле са догађајима на другим подручјима Југославије.

„То наравно не умањује значај и величину народно ослободилачке борбе коју су водили кордунашки партизани, антифашисти, часно и уз велике жртве. Дакић у књизи указује на руководство комунистичке партије и народно ослободилачког покрета које је антисрпског опредељења, а са искључивим циљем освајања власти на нивоу Краљевине Југославије у сарадњи са усташама којима је циљ успоставити Независну државу Хрватску и то без Срба. Књига садржи и списак од 365 Срба које су убили комунисти, партизани, а које је пронашао Петар Зинајић истражујући деценијама усташке злочине, али није смео да објави своја сазнања. Један од убијених на списку био је Србин, кога је један Хрват спасио покоља у Глинској цркви, а партизани су га након тога стрељали сматрајући да он који је требао бити заклан у ствари ради за усташе. Међу њима је и Милена Накарада, супруга православног свештеника кога су усташе убиле на Гаравицама, а партизани су измислили да је прихватила сарадњу са усташама, након чега ју је хрватски комуниста Јосип Ђерђе осудио на смрт. Потомци жртава и жртве на Кордуну за време комунизма нису смели рећи да су њихови најмилији страдали од „комунистичке и партизанске руке “, казао је Крошњар и подсетио да је Дакић, који је био директор Меморијалног парка Петрова Гора преко 25 година и у 2 мандата директор свих меморијала Југославије био особа која је била на извору информација и којој су се људи поверавали.

Рецензенти књиге су академик Василије Крестић и историчар др Никола Жутић који је на промоцији рекао да се Миле Дакић надао да ће доћи и „српскија времена“, да сви заведени и изманипулисани спознају истину о себи и напусте србофобичне гомиле, а да је током живота нападан и због откривања „неподопштина, а нарочито ратних малверзација“.

„Одмах у почетку да истакнем да је мр Миле Дакић ову књигу посветио преважном српско-српском измирењу, кoje се никако не остварује. Историографски опус мр Миле Дакића углавном је посвећен хрватском антисрпском комунизму, који је крајишке Србе силом или милом због њиховог безизлазног политичког, економског положаја, положаја културне запостављености њихове традиционалне етно културе, гурао у ратна сучељавања (1991-1995) као што их је претходно претварао у саучеснике ликвидације истакнутих партизанских тзв. „великосрпских“ кадрова који су постајали свесни хрватске подмукле политике потпуног сатирања српског крајишког народа. Радови мр Дакића обухватају теме везане за западне крајишке Србе током 20. века, нарочито за његов страдални народ Кордуна. Као критички радикалан, по некима и понекад „неодмерен”, Дакић је долазио под ударе својих „ратних и партијских другова“ који су га због његовог бескомпромисног става борца за нескривену истину нападали због откривања неподобштина, нарочито ратних малверзација. И ја сам као рецензент претходне Дакићеве књиге мемоара „Ратни дневник“ прозиван од мање групације кордунаша левичара, због подршке његовим тзв. „проблематичним“ ставовима“, рекао је Жутић и овом приликом истакао и другу веома битну Дакићеву књигу „Ратни дневник 1990-1995″ у којој он извлачи узроке српског страдања у гњилој компромисној колаборацији српско-југословенског руководства са хрватским, наводећи крајишке „испране мозгове“, слабости ЈНА за коју је наводио да је структура у распадању као и претње смрћу јер је разобличавао српско-комунистичко-југословенско руководство и ратне профитере.

„На крају Дакић констатује да се доста касно отвара ова тема. Није то доста касно већ прекасно, нарочито што се одтзв. Српске обнове деведесетих могло слободније писати са ослобођеним архивима. Српске политичке и државне елите 19. и 20. века нерадо отварају поглавља убистава великих Срба и Срба уопште. По Дакићу је сасвим разумљиво да је и комунистичка власт, у име програмиране вечности у освајању власти, крила своје злочине, а готово никада нико није освојио власт, без злочина и терора над онима којима је отимана власт“, истакао је историчар др Жутић захваљујући Мили на беспоштедној борби за истину и правду ревизионистичким промишљањима и борби против комунистичких и великохрватских кривотворења историјских чињеница.

Проф Марко Косијер је рекао да Мили Дакићу није било лако бити историчар на многострадалном Кордуну у Хрватској.

„Прикупљати приче из народа о страдању 1941-1945 и чекати нека боља времена да се то обелодани. Лакше је било бити Србин у Ваљеву него бити Србин у Карловцу и Задру, то није исто. Кордун је након рата био готово уништен, људи су побијени у масовним злочинима од усташа, а кордунашки партизани су слати на Сутјеску и Неретву, док су у Хрватској усташе масовно клале потпуно незаштићен народ. Одређени комунисти и партизани Кордуна су тај план прозрели и побунили се, али су сви похапшени и побијени након познатог суђења у кордунашком или будачком процесу 17. јула 1944. године. Међу њима су били и моји рођаци Душан и Јован Балчин. После рата хрватска села добијају струју, водовод, асфалт, фабричке погоне а ми смо имали лампош, воду из штерње, макадам и на то све нам се десила Цазинска или кордунашка буна 1950. због неправедног и присилног начина откупа пољопривредних производа која је у крви угушена од комунистичке власти. Док је Кордун певао о братству и јединству, о гробу до гроба, а синови и унуци оних што су чинили злочине, спремали се за 1971. па за 1991. годину. Једна од највећих подвала је та да нам они чији су очеви и дедови чинили злочине, усташе или комунисти, данас говоре да не копамо по прошлости“, поручио је Косијер нагласивши да је свако ко је са Кордуна могао да напише предговор за ову књигу јер нема породице која није страдала од усташа и комуниста.

„Једном ми је моја бака Анка, када сам је питао о злочину у Иванић Јарку где је и мој деда страдао, рекла: „Да га нису убиле усташе, убили би га комунисти“, казао је на крају проф Косијер.

Председник Књижевног еснафа Илија Шаула је указао на значај разобличавања комунистичких злочина и откривања истине која ће и са ове временске дистанце многима засметати, додајући да је Дакић допринео у развоју његове младалачке свести.

„Када је рат почињао у Хрватској, нисмо били исто страначки опредељени и моје колеге из Српске демократске странке знали су некад говорити против Милине странке или његове идеје, међутим мој став је био да српство не треба бранити од Миле Дакића и данас тако мислим. Он је био један од наших најпросвећенијих интелектуалаца на Кордуну и његов допринос је немерљив“, рекао је Шаула подсетивши на период када је Дакић у време распада Југославије основао Југословенску самосталну демократску странку за Србе у Хрватској.

 

This is box title

Биографија аутора:

Миле С. Дакић рођен 9. маја 1931.год. у Утињи на Кордуну. Завршио је учитељску школу у Карловцу, Школу резервних официра у Пожаревцу, Вишу педагошку школу у Загребу, Филозофски факултет у Сарајеву, смер историје и магистериј државно-политичких наука на Институту Правног факултета у Загребу. Био је професор у Карловцу, управник Народног свеучилаштва у Карловцу, директор Меморијалног парка Патрова Гора 1963-1991., председник СО Војнић од 1974. до 1978.год. , председник Меморијала НОР-а Југославије у два мандата, оснивач и председник Југословенске самосталне демократске странке у Хрваткој (1990.),потпредседник Српског националног вијећа САО Крајине 1990/1991, оснивач Радио станице Глас Петрове Горе 1973.год. и Српске РТВ Петрова Гора 1991.год., председник Комисије за ратне и злочине геноцида у Влади РСК, од 1992. до августа 1995.год. Био је и председник Удружења за помоћ избеглицама и прогнанима из Хрватске од 1997.год. до 2011. од 2020. год. Обавља и функцију Председника надзорног одбора Крајишке српске академије наука и уметности у Београду. Био је члан Удружења књижевника Србије- Књижевне заједнице Крајине.

Објавио је више књига из историје, поезије и више од 30 приповедака. Дела: Петрова ми гора мати, Петрова гора, Спомен подручје Бијели Потоци- Каменско, Злочин на Коларићу, Споменици НОР-а на подручју Заједнице општина Карловац, Меморијални парк Петрова гора, Историјске фотографије Петрове горе, Народна власт на Кордуну, споменици НОР-а и револуције у Хрватској, Српска Крајина-историјски темељи и настанак, Крајина кроз вијекове, збирка приповедака Бол у прсима, збирке песама „Ломаче“, Ратни дневник, Дереза и Слобоштина невине убијене, Кордун кроз времена, као и више десетина историјских расправа у зборницима и часописима. За књиге „Крајина кроз вијекове“ и „Бол у прсима“, добио је висока признања Академије „Иво Андрић“.

Хапшен 2011. год у БиХ, у затвору провео 398 дана и затим одбранио „ са слободе“ уз гаранције које су дале заложивши имовину супруга и њене сестре, у вредности од милион и 100 хиљада куна. Изашао је из затовра на Видовдан 2012. Године. Кућни притвор у Војнићу трајао је 568 дана, ослобођен је кривице 2014.године, а суд му је ускратио право на надокнаду штете.

Миле Дакић преминуо је 2021.год. на Божић од последица корона вируса у Батајничкој болници у 90-ој години живота.

новинарка „Српског кола“

Весна Пешић

Нема коментара

Напишите коментар