Нинко Кресојевић Парун: Ништа контра Дина

Не знам ни сам колико сам имао година (а неђе типа 14, 15 ) када се на јавној сцени појавио маестро, Бог и батина, крунисани краљ хрватског и југословенског Фанка – ДИНО ДВОРНИК!

Е мој Дино, колико сам ти ћаћу волио и навијао за њега да побјегне Нијемцима у филму „МОСТ“. Памтим то као да је било данас кадрове или сцену, шта ли су већ у свијету кинематографије, када Борис Дворник трчи кроз неко језеро, око њега из воде расте трстика – бамбус (од које смо ми клинци на Кордуну правили прве пецаљке или штапове за рибарење), у позадини грува „О бела ћао“… Борис трчи, већ рањен, пуца шмајсером на Швабе које га јуре… и гине.. . Толико сам тад тужан био… О како саам тужан биооо.

Да се вратимо на Дина (и увијек ћемо се враћати јер такве величине остају записане у вјечности и својом свјетлошћу и данас и сутра и прекосутра, и наксутра… ма до краја свијета ( Све до краја свијета нешто нешто… планета.. .певала је Фахрета алиас Лепа Брена својевремено.. ) ће обасјавати мрак нашег Балкана, региона, екс СФРЈ.. .ма цијеле планете.

Дино се појавио ниоткуда (ваљда се тако пише, хвала лектору на исправци ако је буде) и штоно се каже – напречац освојио срца људи широм блаженопочивше Југославије. У ствари није ниоткуда. Прва група му је (ваљда) била: КИНЕСКИ ЗИД. То је вјероватно неки кварт у Сплиту, на узвишењу, дочим пјева: „Ко море платит ко море платит поглед са кинеског зида, види се море, Марјан и рива и куће цилега Сплита“.

Мислим да је прва пјесма по којој сам га запамтио била чувени „Слон“ ( „Зашто правиш слона од мене“ ) или то беше „Манијак“ за кога су или Ђибо или Рамбо Амадеус написали дио текста.

Чини ми се да су обојица сарађивали са Дином. За Рамба сам сигуран да је написао цијелог „Манијака“ или бар дио пјесме.. а као кроз маглу ми се чини да је и Џибони текстописао за Дина на почетку Динове каријере.

Ма луда нека прича, сплитски, далматински ђир који сам увијек волио, мада ми је Динамо био ближи срцу него Хајдук ( То се сад промијенило, више волим Ајдука него Динамо, више волим Торциду него БББ. ТОРЦИДА је ем најстарија, ем најлуђа скупина у Хрватској. А за Хајдук неки веле да су га основали Срби. Море бит’, не петим.

Не смијем због мојих Делија превише да их хвалим . И све „окружје“, што би рекли браћа (да браћо, браћа – нису сви Хрвати усташе – крваву им мајку крвничку јебем, на усташе се мисли.

С друге стране волио сам и ЗГ спику – нарочито Злочесту дјецу, Смоговце, Мелиту, Кока у Паризу, Јунаке Павлове улице, „Матуанте“ од Ивице Иванца, Гричку Вјештицу, Матију Гупца, Шеноу. Читао сам „Спринт“, навијао за „Медвешћак Гортан“, сваког викенда пјевао у слушалицу на радио Јаски, и много пута побјеђивао. Гласао цијели комшилук за мене.  Као и они који су знали препознати квалитет и фантастичне гласовне могућности те огроман распон кристалне боје гласа.

Светилиште у Загребу „Каменита врата“ се помињу у једној пјесми мог Вокално Избјегличког Састава – Вис Младићи „Свемоћни“, потражите је на Јутјубу.

Елем, шарам много.

Вест о Диновој смрти затекла ме у Бонафидесу (клуб у подруму Правног факултета Универзитета у Београду)… из момента се дигох од стола и кренух ка Цркви Светог Марка… да му упалим свијећу за покој душе и срећан пут у рајско насеље – мјеста топлине и радости.. и једну воштаницу за здраље породици, супруги и кћерки, за здравље ћаћи Борису и фамилији Дворник да им Бог да снаге да преброде овај прерани одлазак Блудног сина…

Моја Црква Светог Марка као и увек била је прелијепа, најлепша и најмилија у Београду… просјаци су као и увијек били на степеницама, пси луталице ишли су својим путем, црвени трамвај се окретао у Ташмајданском парку, голубови су блентаво (ко Супер Марио) чукали по мрвицама хлеба које су им бацали докони пензионери и кај дрогирани шетали тамо вамо, вране су слетале са дрвећа, брзински купиле комаде хлеба и враћале се у крошње са пљеном.

Чистачи у жутом улице су прали, кући су се враћали таксисти од ЈАТ-а ( Хвала Боро легендо моја жива) што смо могли, ми смо једно другом дали. Но, то је већ друга прича. Други ритам. Да се вратимо на фанки бит!

Мирис тамјана ме опио чим сам ступио у Храм, узех свеће у продавници… помолих се пред иконом за Динову душу гледајући око себе погледом Каје Жутић у «Византијском плавом».. и суза је пала, признајем.

Како и не би, умро ми брат . Бог да му душу прости.

Као и увијек, посебно сам се задржао код иконе Св. Василија Острошог, слава му и милост.  Мој светац у стијени, попут светилишта «Каменита врата» у Загребу, гдје сам једном био и видио упаљене свијеће свуда около што је на мене дјеловало просвјетљујуће.

Питао сам се зашто ми на Кордуну немамо такво светилиште, а није да немамо разлога нити Светаца. Но. Сваки храм је Храм Божји. Сваки човјек је храм Божји. Бар су ме тако учили Оци (из књига, стари ми је Друже Тито ми ти се кунемо, као и већина Кордунаша.. но, исправљам га, уз помоћ молитви. Биће он прави Православац, не звао се ја Хаварије Никотионски.

Ајде Свети Василије, спроведи мог Дина ђе треба.. Молим те Свети Василије. Дино је то, ниђе везе што је Католик. Нисам то требао ни да кажем Св. Василију, слава му и милост. Зна Свети Василије.

Малопре направих грешку у куцању па написан САЛВА му и милост. Можда сам требао тако да оставим, јер видим да се у мојој Црној Гори ствари говнају и мржња шикља на све стране. Но, шта зна ја. Бог ће то да уреди.

Ја предлажем, драги моји Црногорци и Монтенегрини да се сви скинемо голи до паса и одемо на стадион ФК Будућност или ФК Зета Голубовци и да се побијемо шакама у главу, што би реко велики Антоније Пушић алијас Рамбо Амадеус, алијас РАМС, РАКЦ етц. Но, идемо даље.

Нисам био бог зна како добар са Дином, али смо се упознали у „Пластику“ (Далматинска улица – каква коинциденција..) гдје је једне суботе пуштао музику. Тад је већ био озбиљно начет (вјероватно на пострехабу) деценијским уживањем онога чега није требао. Но, Сплит је то. Лука. Свакавих маринера је долазило. И Курти и Мурти, и Хозеа и Кристофера, и Каниђи и Ескобара.

Ко би могао одољети? Паметан би одолио, и многи су одољели.. али Дино не би био Дино да је одолио. Јбг Дино. Скупа трампа. Живот за смирење. Вјештачко смирење. А тога нема. Смирења има само у молитви и преданом животу у Христу (Велики братски поздрав Оцу Серафиму, Игуману манастира Тресије, на Космају.)

Са мном у клубу су били његови Далматинци – Нено Марјановић и Сплићо (како ће другачије бити надимак Сплићанину у Београду него СПЛИЋО – знао сам их најмање 4 )

Специјални поздрав за Сплићу у Канади, и Сплићу на Новом Београду. Пришли смо ближе ди џеј пулту и чекали да заврши сет. Пржио је и вртио мештар Дино ко велики. Уживали смо. Клуб је био пун. Атмосфера луда и брза, каква је и иначе била у Пластику тих година. Када је завршио, стартовали смо га. Тада ваљда није било телефона са камером, а ми нисмо хтјели аутограм, него само да га поздравимо и да се питамо, што би у Црној Гори рекли.

Дино се одушевио кад су ова моја два далматинска товара рекли да су «предратни» Сплићани, односно, Нено је из Шибеника, менсчини. Вели нама тада Дино – е добри моји, нема Више нашег Сплита, спустиле се сељачине из брда у град и ено усташују. Хм. Добро Дино, ако ти кажеш, мада ја знам и доста њих и из града који усташују.

Но, ајд нећемо о томе. Само још ово да речем: још увијек постоји једна битна разлика између Београда и Сплита и Загреба. Динамо је склонио Звијезду, ставио Шаховницу, Хајдук такође. Звезда и Партизан ни чути. И надам се да је никад неће ни скинути – извињавам се свима који би да ставе Кокарду на Звездин грб или немањићког орла на Партизанов.

Након Цркве Светог Марка, упутио сам се Булеваром револуције (Сада Краља Александра) ка Вечерњим новостима, које су се налазиле на Тргу Николе Пашића. Прошао сам зграду Главне поште коју је подигао исти тај Карађорђевић а чуо сам да је камење било допремљено и са Брача – (чувени брачки бијели камен)

Прошао сам још једно, можда и најлепше здање у Београду – Зграду (тада) Савезне скупштине и дивио се Коњима Томе Росандића испред улаза. Коњима унутра нисам. И никад и нећу. Док не буду како Бог заповједа. И.. но, нећемо о политици.

Ушао сам у зграду Новости (одмах после Музеја геноцида) и весело поздравио мени драге људе на шалтеру. На горњем спрату у маркетину радили су моји ортаци Славонци, Далматинци и Србијанци (мада не волим тај израз) – Зокурда, Блавор, Снежа, Микша… Касније је ту радио и мој покојни КРЕСОЈЕ, мој Митар, мој Ћиро, мој Игор Кресојевић, другарчина и сада Анђео.

Питао сам на шалтеру пошто најјефтинија читуља. Вели другар’ца госпоџа – типа 30, 40 марака. О мајко моја, о Мањо Вукотићу, гори си од Маратонаца! Нисам хтео дати задњу пару за читуљу Дину. Рекох себи, ма Дино би волио да то екипа попије и подими  (младос’ лудос’ )

Тако је и било, зовнух Цицка, Кову, Секу и састасмо се на нашем зборном мјесту – У Бистричкој код Новог гробља (близу Рузвелтове).

Обавили смо шему (нашли смо грање такорећи), подимили и попили за Динову душу. Ето.  Тако вам је то било са мном и са Дином.

А тек ће бити, пошто имам намјеру да му зовем ћерку у Енглеску, ако је још тамо, као и удовицу Данијелу да замолим за један опширан интервју за радио „Београд 202“ на коме ускоро почињем опет да радим емисије.

Ако преговори са главном уредницом госпођом Милицом Кубуровић прођу како очекујем. Послао сам јој мејл са писмима намере и линковима са емисијама од пре тачно двадесет година, за време уредниковања Небојше Спаића Спаје (нек ти је покој души, друже мој луди) и помало, господина Милана Д. Шпичека (не знам да ли је жив, надам се да јесте – поздрав Шпиле гдје год био).

Поздрав за све у Хиландарској 2 из Бермудског троугла ( „Шуматовац, блаженопочивши „Под липом“ и ресторан „Грмеч“).