Обиљежен Дан устанка народа Лике, Кордуна и Босанске Крајине, против фашизма и геноцидне политике НДХ
На Савском тргу у Београду 30. јула одржана је Свечана сједница у организацији Удружења бораца, потомака и поштовалаца НОР-а, 6. Личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ и 35. Личке ударне дивизије, у партнерству са Удружењем избеглица из Р.Хрватске и у сарадњи са Удружењeм бораца Кордуна, 8. кордунашке народноослободилачке ударне дивизије, ратова 1990/99 и њихових потомака, Удружењем бораца Крајишких бригада, као и Секцијом ратне јединице 7. Банијске дивизије, али и других удружења, завичајних клубова, одбора, секција ратних јединица итд. а све у вези са обиљежавањем 27. јула 1941. године, Дана устанка народа Лике, Кордуна и Босанске Крајине, против фашизма и геноцидне политике НДХ, које је реализовано као дио програма/пројекта Удружења, Они што хоће да што прије забораве – спремни су да понове, чију реализацију је подржао Град Београд, Секретаријат за социјалну заштиту, и као дио програма/пројекта, Промоција тековина ослободилачких ратова Србије – Култура сјећања“, којег је подржало Министарство за рад, борачка и социјална питања.
Пред око 70 присутних, међу којима су били и представници ОО СУБНОР Савски Венац и ОО СУБНОР Земун, ОО СУБНОР Сремска Митровица/МЗ Лаћарак, Секције 1. пролетерске НОУ бригаде, Удружења Србљана у Београду и других који су са пажњом и дужним поштовањем, саслушали интонирање химне Р.Србије и минутом ћутања одали почаст погинулим и несталим борцима и жртвама НОР-а 1941/45 и ратова 1990/99. године услиједило је уводно излагање Вељка Жигића, предсједника Удружења 6. Личке дивизије.
Након тога је прочитан реферат Милоша Крнете Устанак на Кордуну.
Милка Шолаја и Бојана Вучић су читале своје пјесме.
Наступила је МПГ „ЋИРО“ Личка Калдрма – Дрвар, овог пута уз пратњу личких тамбурица, Личана из Бачког Грачаца.
У име организационог одбора наведеног обиљежавања скупу се обратио Ђуро Шкаљац, предсједник 8. Кордунашке.
Обратили су се и Илија Борјановић из Новог Сада, Бранко Дрекаловић из Тополе и Дане Познић из Бачког Грачаца који је Вељаку Жигићу поклонио за рад и ангажовање у области његовања традиција ослободилачких ратова, али и очување традиције Лике и Личана личку тамбурицу, ручне израде (лично их израђује).
Након завршеног Свечаног дијела обиљежавања у име Удружења 6. Личке Жигић је присутнима подијелио промотивне поклоне, штампану брошуру КАЛЕНДАР ОБИЉЕЖАВАЊА, поклон кесу, са ликом Николе Тесле и називом Удружења, пригодне беџеве…
У реферату Вељка Жигића између осталог пише:
Проглашење Независне Државе Хрватске (НДХ) са Павелићем на челу просјечан лички сељак у први мах није схватио трагично. Дуговјечни лички горштак је преко своје главе претурао различите режиме и испраћао цареве и краљеве држећи се прастаре девизе: „Богу божје, а цару царево“. Вjековима су се власти смјењивале, позивало се и одазивало у разне војске и ратове, плаћали се порези и намети, при чему је данак некад плаћан и у крви, аргатовало се и кулучило онако како је власт разрезивала и наређивала.
Али на живот мирних и радишних људи, нарочито дјеце, жена и стараца, ниједна власт није посезала. Међутим, 1941. десило се оно што историја до тада није забиљежила. Крашке бездани и огромне пећине у Лици као што су, Јадовно, Пријебој, Заваље, Бубањ, Кук и још многе мање или више знане „голубњаче“ и „сњежњаче“ постале су масовне гробнице, везаних, маљем ошамућених, закланих, али и недокланих људи. Убијања, мучења и клања вршена су и у разним назови затворима при општинским усташким надлежностима, па и у селима и кућама оних који се позивима нису одазвали да сами дођу на неко од стратишта.
О крвавим злодјелима усташа и броју њихових жртава у Лици постоје много потпунија и детаљнија истраживања и општепозната документа, на која се ипак треба подсјетити и то првенствено на заблуде о карактеру усташке власти коју су људи широм Лике плаћали животима. За многе Личане нису била довољна упозорења комуниста, па ни комуниста Хрвата, међу којима Марка Орешковића Крнтије, који се већ крајем априла 1941. нашао у неким личким селима и говорио људима да се склањају и за борбу припремају. Његов „поклич“ је био: „Ја сам комуниста и Хрват, а усташе су издајници хрватског народа.“
У нешто мање од два мјесеца функционисања, логор Јадовно, као и његове околне јаме, постат ће поприштем злочина невјеројатних размјера. У та је два мјесеца убијено отприлике 13.000 људи, што је више од половинe људи колико је, у то вријеме убијено у логорском систему Госпић – Велебит – Паг којег је Јадовно био дио. Једнако окрутне биле су усташке акције чишћења по Банији, Кордуну, Лици и Босанској крајини!
Усташе су у Банском Грабовцу код Петриње 24, 25. и 26. jула 1941. године масакрирале 1.200 Срба.
У православноj цркву у Топуском у jулу 1941. године мучено jе и убиjено неколико мушкараца, жена и дjеце, међу коjима су били Милутин Кордић и његов малољетни син.
У селу Драготина код Глине у jулу 1941. усташе су поклале седам жена и jедно диjете и запалиле их. Исте године 24. и 25. jула усташе су похватале 157 мушкараца и убиле их у логору Јадовно на Велебиту.
У jулу 1941. године усташе су на Коњском Брду код Перушића заклале 47 Срба.
Усташки покољ, 01/03. jула 1941. над становништвом села Доња Суваjа, смjештеном између Срба и Доњег Лапца, представља наjмасовниjи усташки злочин над становништвом котара Доњи Лапац приjе устанка српског народа у борби за опстанак. На зверски начин је убијено 298 Срба, већином жена, деце и стараца!
О размjерама овог злочина, али и злочина уско везаних за оваj догађаj, тj. покоља у мjестима Лички Осредци и Бубањ, говоре и подаци о укупном броjу жртава.
Срез Доњи Лапац (села Бубањ, Небљуси, Мељиновац, Лички Осредци…) укупно jе у том кратком размаку, у мjесецима након оснивања НДХ, изгубио око 1000 становника српске националности. У извештаjу заповjедника 3. усташке сатниjе 1. походног батаљона стоjи: „Данас сам био у селу Осредци Лички коjе jе спаљено. На све стране лешеви. Од убиjених 2. и 3. Јула ширио се страшан задах. Ови злочини представљаjу типичан примjер геноцида коjи jе спроведен над српским становништвом широм НДХ, у првим мjесецима након њеног формирања. Приликом покоља становништва Суваjе, посебно су страдале породица Кеча из коjе jе убиjено 99 чланова и породица Ћопић коjа jе изгубила 22 члана.
У периоду од 23. јула до средине августа 1941. године на Гаравицама, које се у енглеској литератури дефинише као мјесто уништења, убијено је 12 000 Срба.
Гаравице нису биле логор, гдје су Срби смјештани и затварани, па након тога ликвидирани, већ је то локација за нестајање, уклањање сувишних. Прије ликвидације поједине групе доведених Срба би провеле максимално два дана у бихаћкој кули.
„Гаравице представљају једно од највећих усташких стратишта у такозваној Независној Држави Хрватској, али и једно од највећих у Европи у Другом свјетском рату“. На тој локацији убијени су људи не само са подручја Бихаћа и околине, него са ширег подручја обухватајући становништво из Лике, Кордуна, Босанске Крупе, Отоке, Цазина. Страдалници су били већином српске националности, уз врло мали број Јевреја.
Будући да „Максови месари“ (Макс Лубурић) нису увијек у личким селима успјевали пронаћи мушкарце јер су ови на сваку дојаву о појави усташа бјежали у шуму, циљ тих акција чишћења врло је брзо постало сво српско становништво неовисно о доби и сполу. Тако је примјерице, само у котару Доњи Лапац (одакле је касније букнуо устанак) у селима Суваја, Осредак и Бубањ, у само три јулска дана, колико је под водством Вјекослава Макса Лубурића трајала акција чишћења, убијено преко 300 цивила, претежно жена, дјеце и стараца, а села су темељито спаљена. С обзиром на отворено јавну и свирепу нарав тих злочиначких чишћења у којима су убијани жене, дјеца и старци усред бијела дана, Славко Голдстеин закључује како је “том Лубурићевом ‘акцијом чишћења’ и препадима који су слиједили у селу Небљуси и другдје, пут према општем устанку у општини Срб и у котару Доњи Лапац био неповратно трасиран”.
На том крвавом усташком погрому рађао се и растао безгранични револт, немјерљива одлучност за борбу, за борбу голоруких, борбу за голи живот. У предустаничким данима и у самом устанку бројни су примјери отпора појединаца и група по цијелој Лици гдје су ликвидиране усташке групе и појединци усташе и њихови жандари (оружници). Као оружје послужила је понека војничка пушка и бомба, стара кремењача, сјекира, рогље, нож и сл. Тако се од првих дана рађао борбени морал и храброст који су се успјешним развојем устанка претварали у незадрживу и необуздану лавину, која је пријетила да се сручи у хрватска села ради освете над недужним хрватским народом. Међу устаничким масама, иако малобројни, нашли су се чланови Партије и СКОЈ-а, због чега је Партија брзо успјела каналисати тај неисцрпни борбени морал и усмјерити га против правих непријатеља: усташа, Италијана, Нијемаца, четника и других непријатеља народа.
Информативна служба
Савеза Срба из региона
