Обраћање предсједника Српске на посебној сједници НСРС поводом 30 година Дејтона

Предсједник Републике Српске Милорад Додик обратио се данас на посебној сједници Народне скупштине Републике Српске поводом 30 година од потписивања Општег оквирног споразума за мир у БиХ.

Обраћање предсједника Српске преносимо у цијелости:

Уважени предсједниче Народне скупштине Републике Српске, уважени народни посланици, грађани Републике Српске – и наши пријатељи широм свијета, у Вашингтону, Москви, Бриселу, Пекингу и других центара:

Сви се данас баве Дејтоном у години када обиљежавамо његових 30, зато је важно данас да и ми изразимо свој став.

Користећи своја овлаштења у складу са Уставом да представљам Републику Српску и у име ње износим ставове одлучио сам да затражим да се обратим Народној скупштини, а тим путем да се обратим јавности Републике Српске а и нашим пријатељима широм свијета који се већ 30 година баве питањем Дејтона и уређења у БиХ. Неко овако, неко онако али свакако се баве тиме.

Данас засједамо на посебној сједници – зато што је тема посебна, 30 година Дејтона ових дана, крајем ове седмице обиљежава се у Сједињеним Америчким Државама, тамо гдје је он настао у Охају, у Дејтону и појавиће се многи да се усликају или оправдају своје понашање које је било у складу са тим споразумом, уговором, или чак и против њега.

Повод је јасан.Прије тридесет година, на америчком тлу, склопљен је велики мир.

Многи се сјећају тог дана. Војници већ дуго у рату Војске Републике Српске дочекали су тај дан и вијест да је направљен и склопљен уговор тако што су онако како они то могу своју радост исказали користећи оружје, пућајући у вис и тако показујући да им је драго и стало, што је рат стао. Тај мир који је постигнут назван је Дејтон, и није рођен из идеологије, нити из империјалних тежњи, него из нужде – и јасне визије.

Дејтонски споразум није савршен. Дејтонски споразум није утопија. Он јесте био стваран. И функционисао је. Т

ридесет година одржавања мир захваљујући Дејтону не зато што је потврдио Републику Српску, створио Федерацију БиХ и саму БиХ, него зато што их је препознао – онакве какве јесу, са свим различитостима и комплексношћу, и да наравно и са свим разликама које постоје међу њима.

Колико је Дејтонски споразум значајан за Републику Српску, колико на његово поштовање инсистирање, зашто је све што радимо у складу са његовим одредбама, најбоље свједоче две историјске потврђене чињенице а чине основу сваког разматрања Дејтонског споразума.

Дејтонски мировни споразум је документ који је ратификовала ова Народна скупштина Републике Српске, а дан када је потписан односно парфиран проглашен је државним празником Републике Српске.

Ми, Срби и Република Српска, славимо мир. С друге стране, овај документ никада није ратификован у Федерацији БиХ.
Умјесто дана када је установљен мир, Федерација слави дан када је почео рат – 1. март.

Један важан човјек је рекао цитирам: „У Босни су људи уијвек у рату са нечим – са другим људима, са собом, са својим заблудама.“ – писао је наш једини нобеловац Иво Андрић.

И ми смо у Дејтону нашли начин да коначно завршимо рат и да се вратимо себи, својим кућама и наравно својим породицама. За Републику Српску, Дејтон је више од мировног споразума. То је гаранција мира, али и гаранција наших права. За нас у Републици Српској, Дејтонски мировни споразум није само документ који је окончао рат, како нам често покушавају да подвале.

Да би се окончао рат успостављен је Устав БиХ нови политички систем. Дејтонски мировни споразум је и документ који је отклонио узроке рата. Рат у Босни и Херцеговини није започео што су се народи у њој само мрзили.

Почео је зато што је нарушени су принципи равноправности међу њима успостављени међународним документима и оним што је било за те народе најважније.

Дејтон сам по себи није био сугестија. Дејтон није био декларисана визија. То је уставнотворни уговор. Он је као највишу вриједност у том погледу, политичку и правну, произвео Устав Босне и Херцеговине.

Написале су га, усагласиле и потписале све стране – дакле, прије свега Република Српска и ФБиХ, све анексе Дејтонског споразума, Србија, Хрватска, са неким нелегитимним представљањем Алије Изетбеговића у име неке БиХ, али будимо реални искључиво у име босанских муслимана – Бошњака, уз пуну подршку дакле Сједињених Америчких Држава, Француске, Британије, Русије, СР Њемачке уз асистенцију ЕУ и других партнера тога времена.

И током тридесет година, Република Српска је живјела у складу с њим. Поштовали смо договор и наш потпис. Придржавали смо га и сматрали да је он једина основа за наш боравак у БиХ. Чак и кад смо се оштро противили, чак и када смо били нападани, поштовали смо договор који смо потписали, јер смо сматрали да смо обавезни том потпису.

И данас, док бошњачки политичари поново инсистирају на концепту Босне који је управо довео до рата деведесетих, ми у Српској чврсто стојимо на бранику мира, бранећи одредбе Дејтонског споразума. Свака наша борба за поштивање Дејтонског споразума није само борба за права Републике Српске. То је борба за очување мира и Устава БиХ, Републике Српске и спречавање било каквих повода за евентуалне нове сукобе.

И ма колико нас због тога нападали, клеветали, лажно оптуживали, ми смо ти који поштујемо Дејтон, бранимо мир, бранимо Уговор јер смо страна потписница тог Уговора. Међутим, од првих дана након потписивања Дејтона а поготово од 2021. године, тај договор и мир који је он донио – све више се напада.

Зато вам се данас вама посланицима, представницима Владе Република Српске, читавој јавности, важним нашим пријатељима али и онима који су партнери са тенденцијом да нам покажу непријатељство обраћам, не са осјећајем љутње, него са јасним циљем. Не са пркосом, него са одлучношћу. И не са апелом страним силама, него са апелом да се поштује Уговор јер је то цивилизацијска вриједност.

Уговор, дакле, на основу чега је БиХ и створена као федерално-конфедерална заједница два ентитета, Републике Српске и ФБиХ и три конститутивна народа Срба, Хрвата, Бошњака/Муслимана и осталих грађана.

Данас вам се обраћам са позивом да кренемо у директне разговорe са Федерацијом БиХ о враћању на основе постојање Босне и Херцеговине јел то тако каже и једино захтјева тај историјски документ за све. А резултат тих разговора могао би бити Дејтон – моделиран.

Дозволите ми да објасним шта то значи – и, шта подједнако важно, шта то не значи. То не значи сецесију, какко нам приписују.

Не значи ескалацију. Не значи одустајање од мира. То значи повратак на споразум који је у првом реду донио нову уставно-правну чињеницу политички поредак БиХ, а тиме и мир.

То значи поновно потврђивање да се закони морају тумачити онако како су написани, а не онако како би неки жељели да они јесу. То значи да јасно, мирно и одлучно кажемо да не смијемо дозволити да се уставни споразум изврће у нешто што никада није ни требало да буде.

Члан 1. Устава БиХ јасно каже да је БиХ састављена од два ентитета, Републике Српске и ФБиХ и три конститутивна народа Срба, Бошњака/Муслимана и Хрвата.

Даље, Члан 3. Устава БиХ каже да Устав БиХ се може мијењати само ако се ентитети, а не политичке партије или неки други међународни субјекти, сложе и то посебним, наглашеним споразумом који предвиђен за тако нешто. Ситуација са којом се данас суочавамо потпуно је истовјетна са дебатама у неким другим земљама, па и у Американци, које се воде око свог устава.

Да ли уставни уговор тумачити онако како је изворно написан? Или га третирати као „жив документ“ – који неизабрани званичници могу произвољно преиначити, од ситуације до ситуације?

Ту је и суштина кризе у БиХ. Не национализам. Не сецесија. Не опструкција. Дакле, темељ кризе су тумачења, погрешна, која су произвели систематску и дугорочну кризу дугог трајања.

Ми у Републици Српској смо оригиналисти Дејтона, залажемо се за дословно тумачење и слово Дејтона. И поносни смо на то. Зато што је Дејтон функционисао – све док нису почели да га насилно без овлаштења мијењају. Функционисао је – све дотле док није отет од нас.

Функционисао је – све док га нису стране, неизабране бирократе и такозвани „градитељи држава“ почели третирати као празно платно за своје политичке и пословне пројекте. То није демократија. То није стабилност. И то је далеко од мира.

То је разумно и јасно рекао предсједник Трамп када је рекао да САД престају да граде друге државе и народе мијешајући се у одређивање како да ти народи живе. Ако је ово тачно, а јесте јер смо га недвосмислено чули онда су САД поново велике.

Данас и ми кажемо: доста. Не са пријетњама. Не са гњевом. Него истином. Кажемо: дајте да се вратимо основама. Вратимо се договору.Вратимо се дакле Дејтону.

Даме и господо,

Да бисмо разумјели шта то бранимо, морамо се вратити самом споразуму који је донио нови, уговорни Устав БиХ, окончао на бази њега рат и донио нам мир. Дејтонски споразум није идеалан документ. Као што сами знате идеалних ствари готово да нема у животу. Али он је рационалан, остварив и једини могућ у околностима у којима живимо. Дејтон је увидио историју, наслеђе, увидио је менталитет нас који живимо овдје и потврдио односе који су постојали у БиХ.

Он је дефинисао систем у коме БиХ може да функционише као заједница два равноправна ентитета и три конститутивна народа. Дејтонски споразум створио је простор у којем сваки народ има своје мјесто, свој идентитет и своје право на равноправност.

Општи оквирни споразум за мир, све са 11 проведбених анекса у Босни и Херцеговини, постигнут је и парафиран у ваздухопловној бази Рајт-Петерсон у Дејтону, Охајо, није био само политички документ. Касније је потписан у Паризу. Он је био и остао уставноправни инструмент, основа, темељ БиХ. Тај споразум је потврдио два ентитета: Федерацију Босне и Херцеговине и Републику Српску, као стране потписнице и главне незаобилазне факторе било каких промјена споразума у будућности, односно уговора.

Сваки дакле од та два ентитета са својом владом, својим законима, са својом надлежностима, са својим парламентима.

Сваки са правом да управља својим народом, територијом и имовином, и све то у миру. Босна и Херцгеовина како се уставно зове без префикса, или било каквих других значења, БиХ је изведена из територије ентитета, 49 одсто Републике Српске и 51 одсто ФБиХ, како су то раније прије њега самога утврдили у Женеви Њујорку преговарачи. Активни преговарачи су били представници Републике Српске.

Споразум није предвидио централистичку и унитарну државу, он је управо није дозволио, јер је схватио да само на тај начин Босна може да живи.

Није тражио да се избришу све наше разлике. Дао нам је равнотежу, а не доминацију. Дао нам је функционисање, а не фантазију. Дао нам је мир, а не униформност. А они који сумњају у то позивам да прочитају Анексе од I до X. Прочитајте Устав Босне и Херцеговине, онакав какав је усвојен у Дејтону. Не тумачите. Не читајте фусноте.

Само текст Општег оквирног споразума, и анексе које проведе, а нарочито Анекс IV и Анекс X. Не постоји ниједна дакле, ниједна одредба која страном, неизабраном бирократи даје право да инкриминише неслагање у БиХ. Не постоји ниједна одредба која дозвољава да државна имовина буде конфискована декретом тог бирократе или било кога другог. Не постоји ниједна одредба да једна страна ентитет намеће рјешења другим, што је масовна пракса у прошлости.

Дејтон је федералистички-конфедерални, а не колонијални уговор. Дејтон је прагматичан, а не утопијски. Дејтон је поштовао право народа да управљају сами собом, унутар Босне и Херцеговине, а не под њом.

Зато је БиХ изведена из права ентитета и три конститутивна народа и само као таква може да буде прихватљива а не да буде она која се намеће

Зато себе називамо оригиналистима Дејтона. Зато што прихватамо оригинални Дејтон. И не видим у томе проблем. Други га виде у томе.

Оно чему данас свједочимо јесте иста идеолошка дебата која се води у уставима, дакле, конститутивним елементима широм свијета.

Да ли га тумачити онако како је написан — или како сам малоприје рекао га третирати као „жив документ“ који се мијења зависно од тренутка и расположења, код нас, искључиво страних сила и њихових представника? Ми у Републици Српској вјерујемо само у текст који смо потписали. Никакав други. Никакве снове и никакве добре намјере. Ми не мислимо да је Дејтон мртав. Ми не мислимо да је Дејтон пропао.

Ми мислимо да је Дејтон тумачењима измијењен до непрепознатљивости – од стране оних који га никада нису потписали, и који његову логику никада нису поштовали. То није само наше мишљење.

То је став правних стручњака широм свијета, Русије, Кине, Европе и Сједињених Америчких Држава. То је реалност која се — тихо – признаје у дипломатским депешама и правним мишљењима, које све чешће имамо на располагању. И то је реалност која се сада мора наглас признати.

Дозволите ми да још једном јасно поновим:

Ми нисмо екстремисти. Ми нисмо опструкционисти. Ми не подривамо Дејтон. Ми покушавамо да га сачувамо. Ми нисмо само потписници овог споразума, ми смо страна тог споразума, његови чувари и његови заштитници. Република Српска и српски народ. Република Српска страна и њен конститутиван народ – Срби.

Ми смо народ који зна шта значи борба за слободу. О томе смо много причали, писане су многе важне ствари за наш народ у различитим облицима од политичких говора до важних књижевних и других дијела јер смо ту слободу скупо платили, најскупљом цијеном – животима наших синова и кћери.

Зато Дејтон доживљавамо као наш оклоп, наша брана и наш штит против свих оних који мисле да ће једним потписом, једном одлуком или једним декретом избрисати оно што је створено крвљу. Ми не бранимо само своја права, ми бранимо мир.
А бранећи мир, бранимо право нашег народа да остане свој на своме, да говори својим језиком, да слави своје празнике и да се поноси својом историјом и да памти и обиљежава своја страдања.

Дејтон није само мировни споразум – он је печат на нашу слободу, он је обећање да Република Српска остаје трајно уткана у овај простор и да нема начина да буде укинута. Ми не бранимо само своју земљу Републику Српску, ми бранимо принципе на којима БиХ може да функционише као заједница равноправних ентитета и народа.

Покушавамо да испоштујемо оно што је договорено 1995. године, а онда интервенцијама неовлаштених, неизабраних и непотврђених службеника који ником не полажу рачуна, а који су наш мир третирали као лични пројекат, умјесто као нашу будућност.

А ако постоји потреба да се Дејтон модернизује – ми смо спремни. Република Српска је спремна. Али дајте да то учинимо на прави начин. Баш онако како нас је подучио Дејтонски споразум. Дакле, не декретима. Не притиском. Не тумачењима странаца. Учинимо то кроз разговор. Учинимо то кроз амандмане јер је Дејтон правни документ и уговор. Учинимо уз сагласност страна потписница, дакле Републике Српске и ФБиХ, а не по жељама оних који су дошли деценијама касније.

Питамо се даме и господо, шта је пошло по злу?

Дејтон је створио претпоставке да БиХ буде сложена суверена земља у којој ће одлуке доносити народом изабрани представници, а не протекторат у коме ће воља народа бити потчињена вољи неовлаштеног, након такозваних бонских прича, неизабраног као што видимо данас, а поготово лажног који шепури се данас по БиХ наводног високог представника. Све у овом свијету има своју цијену. Као и у животу, и нико ништа не измишља овдје.

Они који данас руше темеље Дејтона, заборављају да ће се свако наметање вратити у будћности. Историја је неумољива. И не смијемо дозволити да се тај бумеранг нама врати овдје као трагедија или као, лакше би преболили да буде фарса.
Дакле, Дејтон је темељ БиХ и мира у њој, а ко тај темељ руши, руши и мир и руши БиХ. Ако је Дејтон био договорени уставни споразум онда је потребно да се искрено запитамо сљедеће:

Које прекршио тај договор? Ко је промијенио не правила, него његове одредбе? Ко је одлучио да ријечи написане на папиру у Уставу БиХ више нису важне?

Ми нисмо, нисмо ни могли. Нису ни грађани Републике Српске, нити је то ова Скупштина њена Влада, и било који његов представник. Република Српска никада није желела да доноси одлуке у име Бошњака и Хрвата. Сва јавност не само Републике Српске то зна. Никада нисмо хтели да бирамо њихове представнике. Бањалука никада није желела да уређује односе у Сарајеву, Зеници или Мостару. Али исто тако, никада нећемо дозволити да они доносе одлуке у име нас.

Не зато што смо тврдоглави, већ зато што је то воља овог народа којег ми представљамо. Нису то учинили чак ни грађани Босне и Херцеговине како они воле да кажу. Него они који су дошли након потписивања Дејтона и наметнули се као сила, који су себи дали за право да га тумаче, преобликују и пренебрегавају његове одредбе.

Данас је највидљивије лице тог поквареног подухвата подривања Кристијан Шмит. Хоћемо да разговарамо искрено, не без уважавања, него искрено. Уважимо се и разговарајмо искрено. Шмита никада није потврдио Савјет безбједности Уједињених нација. Према Анексу X Дејтонског споразума, високи представник мора бити именован и потврђен од стране Савјета безбједности УН, а прије тога, многи то занемарују пише у Анексу X да га морају изабрати стране потписнице Анекса X.

То се никада није десило. А морало је, напросто морало. Све друго није исправно.

Када су Шмита покушали да наметну по сваку цијену, Русија се успротивила. Кина није дала сагласност. Гласање никада није одржано. И никада није потврђено да он јесте то што се лажно представаља. То значи да Шмит није никакав високи представник, он је високи мешетар, и да никада именован у складу са правом и у складу са правима страна потписница Анекса 10 Дејтонског спроазума.

Пошто се он тај лажљиви високи представник не може позвати ни на један међународни споразум, закон или обавезујући акт који би му дао легитимитет, он је обичан грађанин које издаје декрете без мандата, без легитимитета и без одговорности.

Код нас би рекли криминалац опште праксе. Нажалост, друга уговорна страна тј. ФБиХ га прихвата само зато што својим декретима удара на Републику Српску с циљем да је сруши.

Ово није техничко питање, није ни политичко питање. Ово је правно и уставно питање. Зато оно детерминише оно гдје смо данас и можемо јасано да кажемо да је ово је правна и уставна криза.

Од када је стигао 2021. године — што се поклапа не случајно управо са повратком Бајденове администрације у САД, Шмит користи самопрокламована овлашћења да намеће одлукама, кривичне законе, обуставља финансирање из буџета и пријети изабраним званичницима, и све то без сагласности овог или било ког парламента на простору БиХ који једини могу да дају овлаштења и једини могу да доносе законе.

Нама овлаштења овог народа, нема овлаштења Републике Српске као потписнице Анекса 10 Дејтонског споразума, нема ни Србије, нема ни БиХ оне у којој смо ми 1/3, а видим одскора да нема ни подршку легитимних представника хрватског народа.

Он није тај и његова функција није да уређује и преуређује БиХ. Он није тај да постоји овдје. Он само крши Дејтонски споразум, ово су кршења свих начела демократске управе, ово је криминал који он чини и зато ћемо морати да се посебно позабавимо тиме.

А ипак, само зато што смо на то указали — зато што смо тражили да се Дејтон поштује — руководство Републике Српске је санкционисано, осуђено, наводно изоловано како они воле да кажу ал то није тако и наравно оптужено. Али, да будемо јасни: овдје није ријеч о једном човјеку. Кристијан Шмит није узрок, он је егзекутор. Он је лице са плаката. Онај који се кези, измишља и за то добија 26.000 евра мјесечну плату са свим припадајућим привилегијама плус.

Лице са плаката генерација такозваних глобалиста „градитеља држава“ који не дјелују војним средствима, него декретима. Не тенковима, него нео културом елименације. Не дипломатијом, него злоупотребом права – при чему користи привид легалности да би уништио суштину права, дакле Устав БиХ. Ово чему данас свједочимо није одговорност. Ово је идеолошко надметање. Ово је рушење међународног права, ово је безобразлук.

То је оно што се управо дешава када страни, неизабрани званичник користи самопрокламована овлашћења да уклони изабране званичнике који се усуде да кажу „не“ рушењу устава и рушењу потписаног уговора, међународног уговора. То је оно што се дешава када се демократија не третира као воља народа, него као формалност у сврху испуњавања жеља и ставова оних који се сматрају вишим бићима, како се то сматра овај Њемац. То смо гледали у историји.

Срби су били жртве онога, а и сада то што они хоће. И онога сада, и онога некада, страдања у којем су креатори тога поново Нијемци.

И овдје, дозволите ми да се на тренутак обратим са важном поруком — нашим бошњачким комшијама, нашим хрватским партнерима, и нашим пријатељима у Сарајеву, јер вјерујемо да их има:

Оно за шта се данас залажемо није само у интересу Републике Српске. Владавина права, неповредивост споразума и принципи сагласности – то нису етничка питања.

То су универзалне вриједности које важе свагдје у свијету. Када бранимо Дејтон, ми га бранимо за све у Босни и Херцеговини – јер чим се један дио споразума игнорише, сваки његов дио може да дође под удар.
Чим један страни, неизабрани званичник може сам да одређује шта је закон, нико више није заштићен — ни Србин, ни Бошњак, ни Хрват.

Зато када кажемо да се морамо вратити основама, ми не тражимо изолацију. Ми тражимо да поново окупимо земљу око изворног завјета — договора који смо сви потписали. Удружимо се и одбацимо мутиводе и узурпаторе. Ево прилике да докажемо да је Босна и Херцеговина суверена.

Ако то не урадимо данас зар вјерујете да ћемо то моћи да урадимо касније?

Ако мир треба да траје, он мора бити изграђен на праву, а не на притиску. На сагласности, а не на принуди. На дијалогу, а не на декретима. Високи представник, а поготово онај који то није, може да тврди да брани Дејтон, али свака његова одлука неког претходног а поготово овог лажљивог га подрива у сваком дијелу када погледа Устав.

Нигдје ни у једном документу није предвиђено, нити је дато право да и један високи представник, од првог па до овог лажног, има право да задире у уставну материју. Данас видимо да и то не важи.

Зато кажемо данас: вријеме је да будемо начисто, гдје смо и да кажемо ова уставна криза може да се ријеши само ако се поништи све што је Шмит наметнуо. То је став наше Народне скупштине и наше политике. Тада ћемо ми урадити свој дио посла. Обрнуто немојте тражити од нас.

Шмит мора, или неко, да поништи шта је урадио. Република Српска ће се односити одговорно према Дејтнском споразуму и Уставу БиХ. Ако то није могуће, не тражите да одустанемо од себе и наших одлука.

Предлажемо, а и вријеме је да Савјет безбједности Уједињених нација гласа о легитимности било кога а поготово овог лажног високог представника Кристијана Шмита. Да гласа „за” или „против”. Нека га међународна заједница потврди или одбаци. Онда ћемо знати гдје смо. Смогнимо храбрости да се суочимо са истином. Не ми само, него и они који нам намећу лажи. Јер постоји једна несумњива истина, односи међу људима, а поготово у држави, не могу да се граде и да опстану на лажима.

Даме и господо,

Оно што данас проживљавамо у Босни и Херцеговини није нешто што је само специфично за нас. Оно што проживљавамо, ова кампања уклањања изабраних лидера, редефинисања правних текстова, делегитимација народне подршке — дио је ширег обрасца који је у новије вријеме присутан у многим демократијама широм свијета.

Од Бразила до Мађарске, од Румуније до Сједињених Америчких Држава, и да наравно, овдје у БиХ, свједоци смо веома опасне појаве. Новог облика политичког ратовања. Нео култура укидања и кажњавања – која се примјењује не само на мишљење, него и на суверенитет. Агресије неправним средствима – злоупотребе права у циљу остваривања политичких циљева.

То је доминантан процес који данас имамо. Будимо отворени због тога. И само мала екскурзија. Против мене су уведене санкције. Пријете ми хапшењем.

Представљају ме као негативца они који одбијају дијалог, а умјесто тога покушавају да га угуше. Али, нисам ја права мета. Не Милорад Додик, него институција. Права мета је народ који ме је изабрао, ви, грађани Републике Српске. Бирачи који су, на слободним и фер изборима, дали повјерење визији суверенитета Републике Српске унутар Босне и Херцеговине, а не подређености страном диктату.

Дозволите ми да овдје кажем нешто што ће, надам се, чути и наши критичари: Можете увести санкције како сте то и урадили. Можете ме забранити. Можете покушати да ме стрпате у затвор, што чините. Можете чак покушати да ме убијете приликом хапшења које толико желите.

Али вјерујем да ниједан лидер Републике Српске – ни данас, ни сутра, ни икада – неће се одрећи права на нашу груду, нити ће ићи против оног што је договорено у Дејтону, дакле Устава БиХ. Ако нађу некога то је знак да смо пропали. Након тога нема повратка.

Највећа заблуда било ког српског политичара је да вјерује страним узурпаторима и њиховим лажним понудама. А ако је за то њихов процес да траже подаништво и нуде личне „погодности“, онда не могу да нађу то у мени и у вама, нама. Можда могу да нађу у овима који данас нису ту. Ја вјерујем да никада неће наћи погодног српског лидера који ће им испоручити оно што они желе. Никада. Јер овдје није ријеч о мени.

Овдје је ријеч о мандату народа. Овдје је ријеч о демократији овдје је ријеч о нашем праву.

То није измишљено за нас, то имају и други народи. Демократија не значи слагање са Бриселом. Демократија не значи прихватање најновијег тумачења неког неизабраног изасланика, јер кад се он умори доћи ће сљедећи са истом амбицијом да вас поново понизи.

Демократија не значи уклањање народном вољом изабраних лидера зато што су „незгодни“. Ја сам изабран. Влада је изабрана. Народна скупштина је изабрана. Ако је на тапети предсједник Републике, предсједник Народне скупштине, предсједник Владе, гдје сте ви? Чекате. Шта? Исту судбину. Овдје се уништава право да се бранимо.

Зато, уз уважавање, поручујем нашим пријатељима у Европској унији и свакој амбасади која је више времена провела пишући саопштења за јавност него читајући Дејтон: ви не одређујете нашу демократију. Наш народ је одређује. Као што ни ми не одређујемо вашу демократију, нити бирамо вас као амбасадоре.

Немојте ви бирати нас, јер на то немате право. Кажемо им: читајте Устав БиХ, нисте ви дужни да га тумачите нити је икада био било који високи представник, а поготово не овај лажни. Чини ми се, ипак, да су неки високи представници са почетка дубоко уважавали чињеницу да је Устав недодирљив.

Чак ни Педи Ешдаун никада се није „затрчао“ на уста, јер је то била непркосновена ствар потписника, а ми смо потписници Устава. Ми смо Устав и Дејтонск испоразум изгласали овдје, Федерација то никада није урадила.

За њих је Дејтон лудачка кошуља, а за нас браник наше слободе и наших права.

Дозволите ми да још једном јасно поновим:
– Ми не одбацујемо Босну и Херцеговину, ону уставну, уговорену.
– Ми не пријетимо миру, ми позивамо на мир. Али јендо наше позивање на мир, пратило је десетине позивања на рат у самој Федерацији.
– Ми не позивамо на једностране потезе или отцјепљење. Али не гурајте нас у то.

Ми само одбијамо да живимо у систему у којем уговор који смо потписали мијењају други, а посљедице испостављају и намећу нама наноси егзистенцијалну штету као народу са правима, идентитетом, својом културом, својом историјом, својим страдањем. Ми кажемо „не“ — безакоњу под кринком реформе коју су нам наметали 30 година. Ми кажемо „не“ —нећемо наметања која се називају демократским, али немају никакав демократски легитимитет.

Ми вјерујемо у дијалог. Зато и позивамо на дијалог. Вјерујемо у Дејтон. Зато га и бранимо. И вјерујемо у демократију.

Зато се не бојимо да говоримо. Свијет се не може уређивати тако што ће се ућуткивати они који мисле другачије. БиХ се не може стабилизовати брисањем аутономије једног од њена два оснивачка ентитета. А наша будућност не може се градити на идеји да је само један политички став прихватљив — онај који је одобрио неовлаштени, неизабрани, лажни и наводни високи представник и правно непотврђени страни званичници.

Поштовани грађани,

Говорили смо о Дејтону — споразуму. Говорили смо о Шмиту — самозванцу. Говорили смо о демократији — као начелу. Сада, дозволите да проговоримо о стварном питању које се налази у самом средишту ове олује: Земљишту. Имовини. И ресурсима испод површине.

У посљедњих неколико година, обимна геолошка истраживања потврдила су оно што смо дуго наслућивали: Република Српска лежи на огромним резервама критичних минерала — укључујући литијум, бор, стронцијум, натријум и калијум. Процјена је да до сада потврђене количине ових минерала комерцијално вриједе 100 милијарди долара. То нису обични минерали. То су стратешки ресурси.

Неопходни су за електрична возила, одбрамбене системе, складиштење енергије и напредне технологије — код нас, у Америци, у Европи и широм свијета. Посебно су значајна наша налазишта у лопарском базену, који један од најперспективнијих неискоришћених лежишта литијума и бора у Европи – ако не и у свијету.

А за разлику од других локација које се суочавају са ратом, нестабилношћу или отпором локалног становништва — ми имамо геолошки потенцијал, друштвену стабилност и политичку вољу да их одговорно развијамо.

Запитајте се:
– Зашто се Кристијан Шмит појавио 2021. године управо у тренутку када су геолошки стручњаци, по међународним стандардима и прихватљивим нормама потврдили ова налазишта?
– Зашто је, након година такозване неутралности, покренута кампања криминализације Закона о имовини Републике Српске, зашто обустављају финансирање из буџета и зашто сеапријети нашим институцијама?
– Зашто централизују БиХ и зашто канцеларију која би управљала ресурсима хоће баш у Сарајеву?
– Зашто им је главни циљ срушити институционалну вољу Републике Срспке?
– Зашто толика журба — толики очај — да се власништво над имовином и ресурсима пребаци са Републике Српске на Сарајево?

Одговор је једноставан: минерали значе новац, и минерали значе моћ. Овдје се не ради о уставној реформи. Овдје се не ради о европским вриједностима. Овдје се чак не ради ни о Дејтону. Ово је борба за контролу над стратешким природним ресурсима на европском континенту.

Дозволите ми да будем сасвим јасан: Република Српска се не противи сарадњи. Република Српска се не противи развоју. И свакако нисмо против тога да корист од ових ресурса подијелимо са нашим партнерима. Вјерујемо — и данас то потврђујемо — да ова минерална богатства треба да користе свим грађанима, без обзира на националну припадност, политичку странку или мјесто пребивалишта у Републици Српској, па и у БиХ.

Али оно што не можемо прихватити јесте систем гдје:
– власништво треба да буде одузето нашим институцијама декретом страног, неизабраног званичника — у супротности са Дејтоном;
– овај лажни Шмит дјелује као агент за некретнине у интересу својих ментора који би за ништа добили све;
– И гдје се ниво БиХ, формиран у Дејтону ради координације, инструментализује као средство за стицање власништва, а ради извлачења богатства од народа који живи у Републици Српској.

То није развој. И то није мир. То је очигледна превара безочна експропријација. А ниједан народ — ниједна демократија — не би то прихватили. Нећемо ни ми. Неће Република Српска, неће наши грађани. Дали су нам мандат да дјелујемо, да штитимо Републику Српску. Предсједник Републике је задужен да штити Републику Српску и ја то радим сваки дан.

Сада, дозволите ми да се обратим Вашингтону и новој власти у Вашингтону. Знамо да су Сједињене Америчке Државе дубоко забринуте због стратешке зависности од кинеских минерала.

Знамо да је администрација предсједника Трампа приоритет дала враћању и обезбјеђивању ланаца снабдијевања критичним минералима кроз партнерства са пријатељским државама. Знамо да су САД истраживале могућности сарадње у Украјини, Јужној Америци и Африци – са већим или мањим успјехом. Зато данас, по први пут, јавно изјављујем: Република Српска је спремна да истражи партнерство у области стратешких минерала са Мађарском, Сједињеним Америчким Државама, Србијом, Русијом, Кином и Европском унијом.

Спремни смо да понудимо вриједност. Спремни смо да понудимо транспарентност. Спремни смо да понудимо сарадњу засновану на суверенитету – а не на корупцији, не на рату, не на манипулацији. Дајте нам слободу, потврдите наш већ постојећи суверенитет, гарантујте дејтонски уговор, нашу политичку самосталност и независност – и ми смо партнери.

Дајте да договоримо оквир који поштује:
– дејтонску структуру,
– уставне надлежности ентитета које је прецизирао Устав БиХ члан 3. Устава БиХ – Правни поредак и надлежности институција
„а) Све владине функције и овлаштења која нису овим Уставом изричито повјерена институцијама БиХ припадају ентитетима“.

Хајде да то учинимо на исправан начин — не на Шмитов начин. Јер ми вјерујемо у партнерство — али само у оно које почиње поштовањем права и сагласности. Јесмо мали као заједница,као Република Срспка, али рачунајте на наш карактер.

Даме и господо,

Вратимо се сада тамо гдје је ово обраћање и почело.

Ово није позив на побуну. Ово није пријетња миру. Ово није — како ће неки тврдити — пројекат подјеле. Ово је позив на повратак. Повратак равнотежи. Повратак сагласности. Повратак Дејтону — онаквом какав је потписан. Али, ми смо такође реални. Знамо да је прошло доста времена. Не претварамо се да је БиХ 2025. иста као што је била 1995. године. Зато данас Република Српска износи приједлог — а не захтјев.

Предлажемо структуриран, временски ограничен дијалог страна потписница Дејтонског споразума, Републике Српке и Федерације БиХ, и три конститутивна народа, СРБА, Бошњака и Хрвата.

– Дијалог који се не води декретом, већ уз посредовање позитивних дипломатија.
– Дијалог који се не одвија тајно, већ уз пуну транспарентност.
– Дијалог без мешетара странаца, него са странцима пријатељима, Трампом, Путином, Орбаном, Вучићем, Милановићем, Ердоганом, без Британаца и њиховог цинизма.
– Дијалог који поставља једно једноставно питање: Како наредних 30 година мира учинити бољим од претходних?
Ако одговор на то питање подразумијева измјене Дејтонског споразума — онда хајде да о томе разговарамо – отворено и искрено. Користећи инструменте које сам Дејтон предвиђа везано за:
– измјене Устава,
– парламентарни договор,
– комисије са представницима различитих страна,
– и сагласност два ентитета и сва три народа — као што Дејтон и захтијева.

Али, одбацимо једном за свагда идеју да један страни бирократа, или једно неизабрано вијеће, може наметнути уставне промјене без сагласности. И то није мир. То није право. То је колонијализам под маском изградње државе. Све је то превара, лаж. Дозволите ми да кажем нешто што ће, надам се, чути и у Вашингтону. Не можемо очекивати да Сједињене Америчке Државе рјешавају наше проблеме. И не тражимо то од њих. Ми не вјерујемо у трајну зависност.

Не вјерујемо у експерименте изградње државе, које су тако безочно чинили, нарочито у случају БиХ. И не вјерујемо да је Босна и Херцеговина пројекат. Она је уговором у Дејтону, Уставом БиХ, утврђена као заједничка творевина.

Како је предсједник Трамп рекао у свом историјском обраћању прошле седмице у Ријаду: „Рођење модерног Блиског истока није дошло од западних интервенциониста … већ од самих народа тог региона“. Нека тако буде и с нама. Хајде да започнемо Дејтон моделиран – не у супротности са прошлошћу, већ као њено испуњење. Хајде да преузмемо одговорност — не за сукоб, него за дијалог.

Хајде да будемо генерација која ће обновити слово Дејтона — и оставити иза себе Шмитове декрете, лекције из Брисела и неуспјеле експерименте оних који овдје никада нису живјели.

То поручујем и партнерима из Федерације, политичким представницима три народа.
Уважени посланици ове Скупштине,

До сада сам говорио о ономе у шта вјерујем, шта одбацујемо, а шта предлажемо. Сада дозволите да говорим о томе с ким тражимо партнерство.

Ми тражимо Сједињене Америчке Државе— не као противника, не као окупатора, не као арбитра. Тражимо Америку онакву каква је била 1995. године — и каква поново може бити 2025. године. Као гаранта мира, партнера у развоју и заштитника нашег суверенитета. Јер управо су Сједињене Државе креирале Устав БиХ.

Сједињене Државе су нас довеле до Устава БиХ, до мира у Дејтону. И Сједињене Државе, данас, више него Брисел, још увијек разумију вриједност договора који функционише, за разлику од идеологија која не успијевају, а имали смо их са неких дестинација.

Вјерујемо у оно што је потпредсједник Џеј Ди Ванс недавно рекао: да су се Европа и Америка постале превише комотне у безбједносном оквиру током протеклих 30 година —оквир који је рођен у Клинтоновој ери, који су поставили они који желе да граде државе, а сада потпуно неспособан да одговори на изазове наредних 30 година.

Основна идеја америчке администрације прије 30 година био је Фукујама и његово дјело „Крај историје и посљедњи човјек“. Сам аутор је од тога одустао. Али неки још нису. Ми никада нисмо прихватили. Зато имамо право да предложимо.

Слажемо се. Босни из 1995. био је потребан мир — и добили смо га. Босни из 2025. потребне су реформе — стварне, законите, демократске реформе, засноване на Уставу БиХ и вољи легитимних представника и институција. Прије свега Норнде скупштине Републике Српске као највишег тијела стране потписнице Дејтонског споразума.

Намјерно су нас, кроз све ове године, одбацивали од позиције стране и тиме учинили глобално кршење међународног права. Не може се међународни уговор мијењати тако што ће се једна уговорна страна фаворизовати, а друга потчињавати. Онда сами рушите темеље споразумијевања и уговарања. Ко ће вам вјеровати сљедећи пут?

Зато нам је потребно да се вратимо основама — темељима који су у првом реду учинили Дејтон снажним. Република Српска је спремна — данас, сутра и у будућности – да буде поуздан партнер Сједињеним Америчким Државама,ЕУ, Русији, Кини и свакоме. Ми не тражимо овдје стране трупе, ми тражимо да оне оду. Ми не тражимо развојну помоћ.

Отворени смо за дијалог и сарадњу која поштује Дејтон, доноси корист свим народима у Босни и Херцеговини, и подржава напоре Америке да смањи ослањање на нестабилне или непријатељске регионе тако што ће диверсификовати и осигурати ланце снабдијевања критичним минералима.

Уважени предсједниче Народне скупштине, уважени посланици, грађани Републике Српске и пријатељи широм свијета,
У свакој генерацији дође тренутак када народ мора да бира, али не између рата и мира, него између истине и комфора. Ово је тај тренутак.

Нисмо овдје да рушимо оно што је Дејтон изградио. Овдје смо да то заштитимо — од оних који су заборавили шта је Дејтон и упорно га рушили, а нама покушали да кажу да то раде због нас и наше добре будућности. Немојте ни бројати колик осу нас пута преварили. Једнако онолико колико су пута то и рекли.

Нисмо овдје да разграђујемо Босну и Херцеговину. Овдје смо да подсјетимо свијет шта она заиста јесте: сложена суверена земља, састављена од два ентитета и три народа – које повезује договор и којима се не управља декретима. И нисмо овдје да позивамо на независност. Позивамо на међузависност засновану на равноправности, сагласности и уставном поретку.

Допустите да завршим једним завјетом – не само грађанима Републике Српске, већ сваком Бошњаку, сваком Хрвату, сваком Србину, сваком грађанину Републике Српске и Федерације БиХ: ми не тражимо ништа што је ваше. Само тражимо да нам се не одузима оно што је наше. Спремни смо да градимо будућност у којој ће све заједнице напредовати. У којој ће критични минерали бити искоришћени за развој свих, а не за богаћење појединаца или компанија.

У којој нико неће бити ућуткиван и нико неће бити кривично гоњен зато што брани споразум који смо сви потписали. Хајде да разговарамо. Хајде да слушамо једни друге. Да се покушамо разумјети, схватити, не искључивати. Хајде да разговарамо – одважно, без присиле. И дајте да тај разговор почнемо одмах.Није то само у интересу Републике Српске и нас, него свих.

Формално предлажемо да све стране потписнице Дејтонског споразума отпочну структуриран и добронамјеран дијалог — са циљем да се вратимо изворном тексту, намјери и структури Дејтонског мировног споразума, те да свака евентуална измјена буде разматрана искључиво кроз законске механизме и уз сагласност, како сам Дејтон и предвиђа. Ово није позив на разграђивање Босне и Херцеговине. Ово је позив на њено очување и враћање – враћање на њене уставне основе.

Када не успијете у совјим намјерама, увијек се вратити у своје сигурно уточиште, а једино сигурно уточисте за све у Бих је Устав БиХ.

БиХ се може прилагодити само у мјери у којој постоји сагласност. А ту сагласност са наше стране можете само ви да дате, Народна скупштина Републике Српске.

Сјећате се на почетку, када су још имали образа, колико је овдје сједило странаца и пратило рад наше Народне скупштине. И сјетите се када су престали да долазе.

Шта су нам поручили? Управо то, нисте важни, ви сте само страна, важно је само оно што ми мислимо, мислимо да сте народ недостојан поштовања, народ ниже класе. То су нам поручили. Само ми из културе, из политичке коректности, како су нас покушали учити, то нисмо говорили. А измислили су ту политичку коректност да би они били некоректни према нама.

Ми смо овдје да потврдимо истину да се мир не може одржати кроз притиске, кажњавања или декрете — већ искључиво кроз узајамно уважавање и договор.

Зато милим да је ово наш тренутак. Не да идемо у битку, него да устанемо, не на оружани устанак, него да протестујемо и да водимо и радимо оно што је наша обавеза. Шта они о томе мисле, видјели смо. Да их молимо поново да нас прихвате, не. Тај простор морамо да освојимо као сваки озбиљан историјски народ.

Српски народ је народ цивилизације, народ који је укупној цивилизацији великим вриједностима дао значајне доприносе кроз важне историјске личности нашег народа у науци, образовању, култури, спорту, свему ономе што заиста јесте цивилизацијска вриједност. Зато Срби имају право да се побуне и политички врате оно што им припада.

Не желимо да погоршамо ситуацију, него да обновимо разговор о Дејтону и његовој обнови и моделирању, прилагођавању времену давајући нови легитимитет БиХ, очувајући мир и желимо да уђемо у то поглавље. Свијету, а посебно Сједињеним Америчким Државама кажемо: ми нисмо ваш проблем.

Ми смо ваш партнер – ако нас прихватате. Не тражимо од вас да рјешавате наше политичке проблеме. Вјерујемо да личимо на оно што предсјендик Трамп говори. Зашто би он рјешавао туђе проблеме? Ми не чекамо да они дођу и донесу рјешења за будућност.

Само тражимо да се сјетите споразума чији сте аутор – и да нам помогнете да му се вратимо. Да га ви изнова прочитате, да потврдите, да га исправно разумијете. Да је Бајденова администрације, како сте и сами рекли најгора икада, јер смо ми то итекако осјетили. Када су такви, како ви кажете, за Америку били лоши, онда се запитајте какви су били нама.

Спремни смо да допринесемо вашим стратешким циљевима – борби за мир, за стабилан пројекат, за суверене државе и народе, спремни да уважимо легитимну демократију и дипломатију, спремни да с вама разговарамо о минералима и нудимо вам наш договор.

Све што тражимо заузврат јесте да се придржавате оних истих одредби која су Дејтон учинила могућим: сагласности, уставности и суверенитета.

Учинимо да Дејтон поново функционише. Учинимо га опет стварним. Учинимо га опет нашим. Учинимо га опет великим. Пријатељима у Европи – нарочито онима који се сјећају тешко научених лекција историје – кажем сљедеће: Знамо да Европа није монолитна. Знамо да у Европи постоје они који разумију да стабилност не настаје ућуткивањем изабраних лидера, него јачањем институција, изградњом узајамног поштовања и подршком дијалогу умјесто диктату у БиХ.

Знамо да неки од најгласнијих заговорника суверенитета и реформе данас долазе управо из Европе – лидери који знају шта значи бранити своју државу, док истовремено заједнички раде на очувању мира. Тим лидерима – и сваком европском партнеру који жели будућност засновану на равноправности, праву и узајамном уважавању – наша врата су отворена. Немојте их ви затварати.

Све мање причамо о томе да Европа нема алтернативу. Када сте задњи пут то чули? Данас им поручујемо: Република Српска јесте за кретање ка Европској унији али није по сваку цијену. Хоћемо да будемо видљиви, баш онолико колико нам је дао уговор, тј. Устав БиХ, 82 одсто наших права по Уставу су европска питања.

Ми не желимо да дамо другима и зато наша врата су птворена и вама, мада нас честои нервирате, као вјероватно и ми вас. Хајде да радимо заједно — не да избришемо Дејтон, како ви зо хоћете, већ да га вратимо, јер то није против европских стандарда. Хајде да изградимо Европу у којој се споразум поштује, разлике уважавају, а суверенитет не третира као пријетња — већ као темељ сарадње.

Па то сте нам стално говорили. А зашто сад кад ми идемо тим путем за нас то не важи. Зашто баш ви хоћете из Европске уније да будете они који диктирају, који одлучују шта је исправно, а шта не. Нећете стићи тим путем, али путем сарадње, увжавања, суверенитета, права и достигнућа овог народа можемо да стигнемо заједно, на заједничку дестинацију.

Само кретање заједно са партнерима у Сарајеву, са пријатељима у Америци, Европи, Русији и Кини, разним другим савезницима блиским и далеким можемо да имамо и да тежимо и да изградимо истину и правду.

Ми смо достојанствен, слободан народ који своје достојанство и своју слободу никада неће дати у руке некоме, сем себи и то смо доказали кроз историју. Ми смо поносни сљедбеници наших јунака, јер су они наши и јунаци нису постали зато што су то радили на терену ваших земаља, него бранећи родну груду, своју кућу, свој дом, своје имање, своју славу, своју вјеру, свој језик, своје писмо.

То су Срби поносни! Овдје је мјесто да се захвалим и Русији која никада није напустила подршку слову Дејтонском мировном споразуму. Русија и принципијелна досљедна политика Москве омогућила је да се изнова укаже на поштовање међународних уговора, одбаци мијешање у унутрашње ствари других држава и да се одбаци интервенционизам који је владао на бази правила који су измишљали из дана у дан.

Остајемо партнери у свему томе са великом Русијом. Не прихватамо да се удаљимо од ње, за то да би показали да слушамо друге. Остајемо партнери у свему што смо до сада радили са Руском Федерацијом. Да се захвалимо Кини за принципијелно и политички неутрално поступање, за досљедност у Савјету безбједности по питањима везаним за БиХ. Желимо сарадњу са свима.

Гарантима Дејтонског споразума, дакле САД, Русији, Европској унији, Француској, Њемачкој, Великој Британији и другима уљученима у овај процес, волио би да могу да кажем хвала, а кад би то учинио не би био праведан. Али зато имам позив: дозволите нам наш договор у Босни и Херцеговини, затворите ОХР, високог представника, поготово лажног, подржите да у Уставном суду БиХ раде само домаће судије, као што то чине и код вас.

Мора да знате да вријеме за то је већ одавно истекло. Немојте да га купујете због вас. Покушајте да разумијете да се то овдје тиче нас, а не вас. Бошњацима би поручио: прихватите БиХ споразума и договора; Издигните се у народ суверенитета, а не поданика. Прихватите легитимне, вољом већине изабране представнике Срба и Хрвата. Не мрзите, договорите се са нама и Хрватима и што је веома важно одржите договор.

Престаните клеветати по свијету, Србе, нећете нас побиједити и поразити. Дозволите да вас поштујемо, тако што ћете и ви нас поштовати. Поштујте и прихватите Републику Српску да би ми прихватили БиХ. Одреците се рата и освете, живимо у миру. Ми вас не мрзимо али вас нећемо за господаре. И вама би то било превише. Погледајте само какви сте себи.
Хрватима у БиХ

Поштујемо вас, поштујте и ви нас, ваша и наша права. Тешка нам је историја и памтимо зло у њој. Нико ту није славан. Подржаћемо ваше циљеве као констутивног народа и право на једнакост свих конститутивних народа, па и вас Хрвата. Овдје број није важан, овдје је важно право. Нико вам то право неможе одузети. Ми Срби нећемо, мо Срби ћемо подржати ваша права, једнако као што подржавамо и наша права.

И све то не на штету бошњачког конститутивног народа. Ми Срби, нећемо грађанску БиХ која би нас прегласала и довела до уништења, и нас и вас Хрвата. Будимо заједно у политичкој борби да не би посебно схватили да је касно за то. Разумијемо вас, али данас вас позивамо да смањите ту неку европску брзину.

Прво рјешимо наше проблеме међу нама: Бошњацима, Хрватима и Србима. Нама Србима: Ми смо за договорену БиХ, два ентитета и три народа. Тражимо и очекујемо да други поштују наша права стечена Уставом БиХ, ништа више од тога, али ни мање од тога. Данас се наше јединство поставља као врхунска цијена за будућност.

Треба нам мир међу нама Србима, поштовање и додатно разумијевање. Не дозволимо, заблудној браћи да их други користе на нашу штету и позивам да одбацезахтјеве против Републике Српске и српског народа. Ми смо суверен државотворни, историјски народ, народ цивилизације. Наш циљ је наша Република Српска и ми знамо шта је Република Српска. Знамо да је мир важан и договор, за њу у БиХ и те како, зато ћу на крају рећи:

Живио мир и договор у БиХ.
Живјела Републике Српска!
Живјела Србија!
Хвала вам лијепо!

Преузето са: РТРС

Фото: Борислав Ждриња