Одржан скуп Мостараца у Београду – и кад треба запјевати и кад треба помоћи

Прво дружење Мостараца у Београду одржано је 5.октобра на Земунском кеју на сплаву „Беолидо“ у организацији обновљеног Удружења Мостараца. После отаџбинског рата Удружење је престало са радом, када је имало искључиво хуманитарни карактер, а сада је идеја окупљања, како је речено на почетку програма, „да се продуже успомене и сјећања на све мимосвијетне Мостарце и Мостарке, догађаје и дешавања која су им красила живот у младости, те да дио културолошко- језичке и говорне аутентичности пренесу на младе који „Мостарлук“ живе само кроз приче старијих“.

 

На почетку око 200 окупљених Мостараца поздравио је домаћин, предсједник Удружења Благоје Ребић, а међу њима посебно оне који су, како је рекао, приче о Мостару и његовим житељима у својим коферима пронјели широм планете,попут легенде фудбала Ивана Ћурковића и оправдано одсутног Душка Бајевића.

„И како су они даривани даром да ријечима сликају, опјевали и обојили Мостар као град окупан сунцем, којег на крају континента и на вратима Јадрана необуздана, а бескрајно лијепа Неретва и раздваја и спаја, ја ћу о Мостару рећи да је то био град људи, како град великог Алексе Шантића, прослављених спортиста, признатих умјетника и привредника, тако и град Ћафета, Грете, Стампија, град мостарских лиски, Ице Вољевице и Васе Кисе, град у коме су медитерански шарм, херцеговачки крш и љепота ријеке Неретве стварали непоновљиве карактере и ликове“, надахнуто је рекао предсједник Ребић пожеливши Мостарцима „да им све лијепе успомене и сјећања никада нико не покида.

„Да сви мостови које сазидасмо у једнако лијепом и топлом Београду нико не чини упитним, да сви мостови према вама драги наши пријатељи, стамено стоје и зраче љепотом Неретве, да трагови мостарске нам душе никад не пресуше“, поручио је Ребић.

Говорећи за „Српско коло“ Ребић је објаснио да је Удружење обновило свој рад у априлу ове године,а да је прва форма Удружења, с обзиром на првенствени хуманитарни карактер, престала да постоји завршетком ратних деведесетих година.

„Љубав многих, те осјећај припадности једног дијела бића граду у којем стасамо поново нас је окупила са жељом да ту добру енергију генеришемо кроз Удружење и када треба запјевати и важније када треба помоћи, а нама је један од главних циљева да једни другима помажемо. Удружење се финансира искључиво из добротворних прилога и донација,а а тако желим да похвалим све наше Мостарце који помажу обнову једног од најстаријих православних храмова у овом дијелу свијета, Саборне цркве Свете Тројице у Мостару, која је била до темеља срушена у рату. Ми ћемо се и као Удружење укључити да што више наших људи анимирамо да се та обнова заврши“, истакао је Ребић на крају разговора.

Ове године обиљежава се и 150 година од рођења великог пјесника који представља симбол Мостара, Алексе Шантића, а у оквиру свечаног програма вечери члан Управног одбора Удружења Томо Бајевић уручио је монографије Алексе Шантића истакнутим Мостарцима у знак захвалности за допринос Удружењу, и то прослављеном фудбалеру Ивану Ћурковићу, привреднику и хуманисти Ристу Чалији, и знаменитим Мостаркама Зори Шишић и Земири Дамјановић.

Вече није могло проћи без неколико Шантићевих стихова које је рецитовао певач Рале, а онда је носталгично дружење настављено уз севдалинке карактеристичне за Мостарски крај, а у којима су опјевани Стари мост, Неретва и својеврсни мостарски сокаци.

Легенда југословенског фудбала, прослављени Иван Ћурковић, рођени је Мостарац, гдје је живио до своје двадесете године и

направио прве фудбалске кораке. За „Српско коло“ рекао је да је оваква иницијатива оснивања Удружења, дружења и окупљања велики и лијеп потез.

„1964.године сам дошао у Београд, али Мостар је за мене остао једна референца коју не могу заборавити. Био је мој темељ. Често одлазим у Мостар, тамо имам дио фамилије, и сваки пут кад одлазим изнова се радујем. Сјећам се почетака у „Вележу“. Ту су настали моји први спортски кораци, ту се родила љубав за спортом уопште. Прво сам тренирао пливање, а од 14- те године дошао је фудбал. Први професионални уговор потписао сам у „Вележу“ са 17 година и тада отворио врата једне шире приче о мојој каријери“, испричао је Ћурковић чији је ток даље каријере свима познат.

Мостар живи и кроз слике Мостарца Кунић Драгана, сликара који иако је 1992.године избјегао из родног града, али мотиве Херцеговине, камена, брда и неба не заборавља.

„Херцеговина је земља довољно богата и разнолика да ме увјек изнова и снажно мотивише. Ти мостарски лукови мостова, улице, сокаци, бехари, мостарске баште… оставили су ми траг у сјећању. Често сликам и тзв. „гувна“, то су мјеста гдје се сијала пшеница и жито. То је култно мјесто било јер оно што ту створиш, што жетвом добијеш, од тога ћеш живјети цијеле године. Тога пуно има у Попову пољу, одакле су моји, међутим данас су та гувна углавном напуштена, нажалост“, објаснио је Кунић, који иако је правник по струци али слика од 1989.професионално, а члан је Удружења примјењених умјетника Србије и иза себе има доста изложби у значајним државним галеријама, а од предратног времена није направио изложбу у Мостару, па је то идеја и жеља коју се труди да и оствари ускоро.

Кунићеву слику погледа на „Вележ“ са источне стране моста Удружење је поклонило истакнутом хуманисти, добротвору и привреднику Ристу Чалији који је многе Мостарце у ратним годинама хранио и облачио.

„Априла 1992.године ми Мостарци смо се ангажовали и ујединили да помогнемо нашем народу. Ја сам финансијски добро стајао с обзиром да сам имао фирму и иностранству и онда сам нашао простор у ком смо се овдје у Београду окупљали а затим и регистровали Удружење, тада под именом Удружење Мостараца и пријатеља Мостара Алекса Шантић“, сјећао се Чалија и да је недељно три шлепера хране и одјеће слато за источну Херцеговину.

„Добили смо огромне количине хране и слали народу. Удружењу су се прикључили многа имена, попут глумца Гојка Шантића који је у Југословенском драмском позоришту правио молебан за Мостар. Пуно спортиста нам се прикључило и давало помоћ. Шаљиво су нас звали „Влада у егзилу“, али битно је да су Мостарци тих тешких година били изузетно збринути и да нико није био гладан“, закључио је Чалија додајући да је и после Дејтона народу тешко, а да су Срби тамо и данас у тешком положају.

Али као што је велики патриота и најпознатији Мостарац Алекса Шантић написао у својој пјесми „Остајте овјде“: „Овдје вам свако братски руку стеже — У туђем свијету за вас пелен цвјета; За ове крше све вас, све вас веже: Име и језик, братство, и крв света. Остајте овдје! Сунце туђег неба неће вас гријат ко што ово грије, —Грки су тамо залогаји хљеба гдје свога нема и гдје брата није…“

Догађају су присуствовали и предсједници других херцеговачких Удружења, попут Билећана, Гачана, Невесињаца и Требињаца.

новинар „Српског кола“
Весна Вуковић


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк