Одржана конференција у организацији Сузе: Сјећања која боле и опомињу – три деценије од Олује

Поводом обиљежавања 30 година од злочиначке акције Олује, 1. августа 2025, Удружење породица погинулих и несталих Суза организовало је конференцију на тему: Сјећања која боле и опомињу – три деценије од Олује у прес центру Удружења новинара Србије.

На конференцији су говорили представник Комисије за нестала лица Владе Републике Србије проф. др Сузана Матејић, представница Комесаријата за избјеглице и миграције Ана Ђуновић, шеф кабинета предсједника Општине Стари град Александар Пуача, директор Меморијалног центра Републике Српске Денис Бојић, предсједница Удружења Суза Драгана Ђукић и ћерка Теодора и Данице Самарџије несталих у Олуји, Нада Бодирога.

У Олуји је погинуло и нестало преко 1.850 Срба, а протјерано најмање 220.000 становника некадашње Републике Српске Крајине.

Предсједница Удружења Суза Драгана Ђукић наводи да се у Хрватској на институтима за судску медицину још увијек чекају на идентификацију ексхумирани посмртни остаци преко 850 тијела за које се годинама не врши идентификација.

– Већина чланова породица се плаши да говори о страхотама које су преживјели и да свједоче о злочинима страхујући да не угрозе живот своје породице. Оно што је пријетња је, да је и само ћутање о злочину потврда да се тај злочин није ни догодио. Неке породице које су ушле у судске процесе са Р. Хрватском, нису довољно правно заштићене, па плаћају високе таксе, губе спорове и ако не плате судске трошкове пријети им се одузимањем имовине. Већина због тога не смије више да крочи у Хрватску. Потребна им је подршка релевантних институција.

Ђукићева наводи да се недовољно говори о српском страдању, и да је крајње вријеме да се тај наратив промијени.

– Свако од нас треба да се запита да ли може бар нешто учинити и како може дати свој допринос да истина остане забиљежена док су свједоци међу нама. Да се са српским жртвама из деведесетих за 50 година, када нас не буде било, не полемише, као што се данас чини са жртвама из Јасеновца. Ми смо претходних 30 година, као представници жртава, у сталној позицији да морамо да се бранимо.

– Желим да вас подсјетим да смо прије 10 година на овом истом мјесту имали госте из Иницијативе младих за људска права из Загреба, који су нам том приликом уручили извињење/опрост за Олују са 400 потписа грађана Хрватске који су свјесни да је почињен злочин над њиховим дотадашњим комшијама и то само зато што су били Срби, апелујући да учине исто највиша државна тијела Хрватске чији су претходници власти осмислили и спровели акцију Олуја. Нажалост, од те иницијативе младих људи није се остварило ништа.

НАДА БОДИРОГА: Живе су их спалили, само зато што су били Срби

Нада Бодирога, ћерка Теодора и Данице Самарџије који се воде као нестали од 7. августа 1995. године каже да су њене родитеље заједно са породичном кућом живе спалили само зато што су били Срби.

– Све ове године трагајући за њиховим посмртним остацима доживљавала сам бројне непријатности од надлежних Републике Хрватске. Једном приликом су ме позвали у Тужилаштво за ратне злочине, у то вријеме на тим случајевима је радио Бруно Векарић, узели су моју изјаву и рекли ми да ће тада то бити прослијеђено тамо гдје треба. Прошле су многе године и ја прошле године добијам позив из Тужилаштва, само је у питању други тужилац, и поново ми узимају изјаву и саопштавају ми да моја претходна изјава не постоји код њих у архиву и да нигдје није евидентирана.

Једна Надина сестра је преминула ове године, и није сачекала истину о судбини својих родитеља, а Нада не жели да својој дјеци и унуцима остави ову тугу, бол и неизвјесност и нада се да ће код неког прорадити савјест и рећи јој гдје су посмртни остаци њених родитеља како би их док је жива сахранила како доликује.

ПРОФ. ДР СУЗАНА МАТЕЈИЋ: Рјешавање питања несталих је и политичко питање

Проф. др Сузана Матејић наводи да је до сада из регистрованих гробница, насталим асанацијом терена након акције хрватске војске и полиције Олуја, на територији Р. Хрватске, у којима су сахрањена лица српске националности, ексхумирано преко 1.050 лица, а од тога идентификовано и предато породицама ради сахране око 700 лица, а за око 350 се још увијек чека потврда идентитета.

Из ових гробница преостало је још 37 гробних мјеста које чекају на ексхумацију, узимање узорака за ДНК анализу и идентификацију посмртних остатака НН лица. Поред тога хрватској страни је предато око 50 појединачних захтјева за ексхумацију и идентификацију посмртних остатака које су породице несталих лица које живе на територији Р. Србије поднијеле преко Комисије, које чекају на провјеру.

– Рјешавање питања несталих првенствено је важно хуманитарно, али догађаји који нас сустижу увјеравају нас да је и важно политичко питање јер од њега у великој мјери зависи процес помирења и изградња мултиетничких друштава заснованих на демократији, владавини права и толеранцији у региону. То је обавеза надлежних власти према породицама несталих лица које имају право да сазнају истину о судбинама својих најближих.

Матејићева наглашава да ускраћивање информација о отетим и несталим лицима представља грубо кршење људских права чланова њихових породица.

– Мјера зла једног рата или сукоба није само број жртава него и начин њиховог усмрћења, као и однос према њима и њиховим породицама. Ратови су и у прошлости бивали и пролазили али никада ни у једном рату, као у овом, није тражено признање од жртава да су они злочинци, а убице хуманисти и добротвори.

АНА ЂУНОВИЋ: Олуја је опомена човјечанству

Представница Комесаријата за избјеглице и миграције Ана Ђуновић наводи да се сјећамо колона прогнаних, туге дјеце и стараца, бола мајки и очева, свих оних који су протјерани само зато што су Срби.

– Подсјећамо да је Олуја више од трагедије, она је опомена човјечанству. Не заборављамо и не одустајемо од тражења правде, да васпитавамо нове генерације у духу истине, солидарности и мира.

Ђуновићева је навела да је Комесаријат до сада изградио преко 8.000 станова, додијелио хиљаде сеоских кућа и пакета грађевинског материјала, монтажних објеката и подршке за економско оснаживање, али знају да ништа од тога не може да надомјести изгубљене животе, ишчупане коријене и уништене домове.

Меморијални центар РС највећа база снимљених свједочења страдања српског народа

У име Меморијалног центра Републике Српске говорио је Денис Бојић, који је 23. децембра 1992. године са својим братом и родитељима избјегао из Бјеловара. Сада послије 30 година размишља зашто његови родитељи никада му ниси објаснили политичко-историјски контекст онога што се десило.

– Мислим да је то кључно питање за све нас, питање које обавезује појединачно и институционално како ћемо нашој дјеци преносити све оно што она морају да схвате. Причање и инсистирање на истини имају два правца, један је онај о коме данас говоримо, а други је на који начин да едукујемо нашу дјецу. Управо зато је Меморијални центар Републике Српске покренуо један од највећих подухвата у историји српског народа снимање свих свједочанстава о страдању српског народа независно од локације и начина страдања, између осталог и страдање српског народа на подручју данашње Хрватске.

Већ сада имају највећу базу свједочанстава и надају се да ће у оквиру активности обиљежавања 9. јануара ту базу представити и јавно. Апелују на све оне који се устручавају и плаше, да свједоче.

– Морамо јавно да говоримо, јер оно што нисмо снимили или записали, сутра ће већ бити касно, а самим тим бићемо оштећени и као појединци и као нација и као народ. Говорите о ономе што се догодило јер је то суштина свега оног што радимо.

Поријеклом из Лике, са извора ријеке Уне, у близини Срба шеф кабинета предсједника Општине Стари град Александар Пуача осврнуо се на усташки поздрав „За дом спремни“ око којег се посљедњих дана много полемише.

– Треба сваки пут да се забринемо када га чујемо. До сада су нас увјеравали да су ти поздрави због предизборне кампање. Каква је то предизборна кампања, и како то да не можете добити изборе ако не ударите по Србима. Данашња Хрватска је остварила све своје националне интересе, добили су територију авнојевске Хрватске и многе дијелове данашње Хрватске који никада историјски нису били хрватски, етнички су очистили територију од Срба, али се и даље не осјећа радост у Хрватској, велики број Хрвата се иселио у друге земље, а они су и даље „За дом спремни“. Који им је то нови дом?

Генерални секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир је поручио да је тужно што се само ових дана говори о страдању у Олуји, и онда прође година дана да се готово о томе не говори.

– Хрватска је чланица Европске уније, а ми који смо тамо били конститутиван народ, који је живио на тим просторима више од 1000 година, данас смо у избјеглиштву, одузета су нам имовинска, станарска и сва друга права. Држава Србија би морала ово питање да постави на што виши ниво и оснује институције које ће нама помагати да се испоштују билатерални споразуми који су потписани.

На крају конференције потписан је Меморандум о сарадњи Удружења Суза и Меморијалног центра Републике Српске за архивирање свједочења видео записима. Тим записима су обухваћене све исповијести чланова породица српских жртава са простора бивше Југославије као и жртава бомбардовања. Меморандум су потписали Драгана Ђукић и Денис Бојић.

Овим путем позивамо све чланове породица чији су најмили страдали да се јаве Меморијалном центру Републике Српске како би њихово свједочење било забиљежено и доступно јавности, те ће на тај начин трајно сачувати истину о страдању њихових најближих.