АКТУЕЛНО:

Oдржано 12. Санско вече у Војки у општини Стара Пазова

У петак 14. фебруара, у Војки (општина Стара Пазова) у ресторану Круна окупили су се Срби поријеклом из Санског Моста. На једној страни проблеми, на другој пјесма и игра. Опхрвани проблемима Срби никада не посустају, а весеља попут овог са ојкачама и колима у мјесту прелијепог имена, Војка, помажу да се на моменат одмакнемо од мука и скупимо снагу за наставак борбе. Србија граби напријед као никада прије.

Старина Милорад Мићо Крунић замјеник предсједнка Удружења грађана „Сана“ Стара Пазова је тај покретачки дух који брине да се већ 12 пута сваке године Сањани нађу на једном мјесту.

Оно што ме покреће је љубав према традицији, обичајима, некадашњим прелима како је то било у нашим крајевима. Као удружење грађана ми смо од општине до републике, прошли све смотре, сву Србију и били на многим манифестацијама. Живимо у опасним временима, не смијемо допустити нашим непријатељима да нас раставе, прича нам Мићо.

Милорад има 11 унука, седам мушких и четири женска. Има кћи која се још није удала па и са те стране очекује још:

-Унуци су ми велико богатство, а богатство је још веће што сви ми живимо у заједници. Имам три сина, сва три су ожењена и нисмо се одијелили. Једемо и пијемо заједно. Баба и дјед, што кажу, држе новчаник и још све држе.

Мићо је захвалан предсједнику општине Ђорђу Радиновићу „најбољем предсједнику“ који поклања пуну пажњу „Сани“. У Приликама код Ивањице на такмичењу са више од 1.000 учесника ова пјевачка група освојила је прву награду.

-Пјевали смо : “Ко би мени једну наздравио, ја би њему три дана косио”. Па имаш здравице, па сватовске…

Иначе, коријени Крунића вуку се од Старе Херцеговине од Никшића, па су Крунићи преко Лике дошли све до Славоније одакле су их Хрвати отјерали.

Мићо каже да му се послије овога што видимо на улицама градова у Црној Гори сваке недеље и четвртка чини да се српски народ враћа себи, враћа заједништву.

-Мени је то чудо, ја се томе нисам надао. Народ је изашао да сачува српску цркву. Ево видимо ово у Црној Гори млади свијет је ту. На овим нашим вечерима млади могу чути праву изворну пјесму. Ако млад неће сад да то чује, да преузме, не може он то послије. Ми пјевамо и грокталице и они могу нешто да науче, није то једноставно.

Умјетнички руководилац „Сане“ Ранко Војводић Војвода води и женску и мушку пјевачку групу нам се представља као „љути Крајишник са Грмеча поноситог“. Водећи је глас у мушкој пјевачкој групи гдје пјевају пјесме „на бас“ и грокт који је жали нам се Ранко, Унеско регистровао као култруну баштину хрватског народа (?!)

-Одрастао сам у Новој Пазови од пете године, али захваљујући томе што је мој отац био љути Крајишник , весељак, пјевач и дружељубив човек код кога су се Крајишници скупљали растао сам уз ојкачу. Кад се састану отац и стриц уз чашицу двије ракије, одмах почне пјесма. Ја сам тако и одрастао. Редовно сам ишао на грмечке кориде. Кад сам ја чуо пјесму Крајишника, ја као момак од 17 година нисам вјеровао да могу да се носим са тим вуковима. Али, кренуо сам и ја полако да пјевам, а њима се допало па кажу: А гдје си ти до сада, што се не јављаш. Моје село зове се Јелашиновци, оно се на граничи са селом Горња Саница. Иако је корида изгубила ону првобитну драж када се бик из једног села борио са најбољим из другог села, ја сам наставио да идем тамо , да срећем своје рођаке најчешће прве недеље у августу. Одем тамо петком навече, дружимо се по два, три дана.

Ранко је имао пет сахрана у породици, па га дуго није било на окупљању Сањана.

-Сваки рад у завичају пратила је наша пјесма. Да ли косидба, да ли вршидба, копање, било шта увијек је било праћено пјесмом. Некад није било машина, морало се радити на мобу и ручно и онда је било правило да се један косац вриједио је два копача. Било је то једно здраво ривалство, ниси био косац ако ниси био способан да извучеш да те прате. Не да ти идеш напријед, а ја те претичем. Значи било која врста радова није могла проћи без пјесме . На страну када је гозба, сватови или слава, ми кажемо пир, то се подразумијевало. Назадрављало се из лиме (лонче од пола литре или литру) уз печење. Тако иде она моја мени најдража: Ко би мени једну наздравио, ја бих њему три дана косио“. Јер када ти неко наздрави, то је највеће могуће поштовање. Или, ако се нисмо дуго видјели: Откад нисмо за бога милога запјевали један до другога. Често пјевамо: Ој кликни мило, грло те болило, кликни боље родило је поље. Ја се тиме поносим, прича нам Војвода и наставља:

-Отац ме је учио: сине никада немој да завидиш ни да мрзиш.То је каже као када узмеш наковањ и ставиш на главу када ујутро устанеш. Ја се радујем када ти напредујеш, када нешто створиш. Када се излива плоча вичем одозго: Ајде, ајде .То је нешто што излази природно из мене. Ја сам то и друго не могу бити: љути Крајишник са Грмеча.

Владо Шобот из Подлуга (правац од Приједора: Копривна–Подлуг-Сана ) је 160 пута давао крв, био је предсједник удружења давалаца крви „Сана – Сански Мост“. Дошао је са супругом из Мајура код Шапца.

-Нема гдје нисам давао крв, од Љубљане и Ријеке до Приштине. Имам нулту позитивну која сваком паше. Радо се одазивам свакој акцији, крв дајем свака два и по мјесеца.

На вечери у организацији УГ „Сана“ Стара Пазова наступили су и пјевачке групе КУД „Младост“ Нова Пазова и „Младен Стојановић“ из Бачког Јарка.

Присутне су поздравили народни посланик Миодраг Линта и предсједник општине Стара Пазова Ђорђе Радиновић.

Линта је присутне поздравио и као предсједник скуипштинског Одбора за дијаспору и Србе у региону. На његов позив одата је почаст свим Србима са подручја Санског Моста и Србима из бивше Југославије.

-Срби са подручја Санског Моста, крајишких општина и цијеле Федерације БиХ, Хрватске те Косова и Метохије доживели су трагедију. Више од милион Срба отјерано је са својих огњишта, али наш народ није клонуо духом и наставио је борбу за егзистенцију не заборављајући своје коријене, и своје поријекло, преносећи на потомке сјећање на свој завичај и претке, традицију и обичаје. Уз подршку наше двије државе, а то су Србија и Република Српска, треба да јачамо културно и духовно јединство српског народа, да чувамо свој српски језик и ћирилицу, да поштујемо своју Српску православну цркву, своју православну вјеру и да никада не заборавимо наше страдале у Првом свјетском рату, геноцид у НДХ и страдале у ратовима 90-тих година. Срби треба да славе своју славу, али треба и да обнављамо наш завичај, наше цркве, путеве и наша гробља. Сада је стање како јесте, трагично у Федерацији БиХ, али ничија није горјела до зоре. Никада се не зна шта будућност доноси. На крају, не мање важно је да се држимо заједно, да се међусобно поштујемо и помажемо, да једни другима опраштамо, ширимо позитивну енергију и будемо јединствени, рекао је Линта.

Он је свој говор завршио са ријечима: “Живјела Република Српска, живјела Република Србија, живио српски народ.”

Д. Башовић

Нема коментара

Напишите коментар