Oдржано књижевно вече и промоција монографије „Исаије Митровић: Бањој Луци, Крајини, Србима, свима…“

 

„Ја сам путоказ кога оборише људи пре но што га прочиташе.

Диће га нараштаји који долазе“.

(Исаије Митровић, „Потези пера“, 1919)

 

У четвртак, 13. јуна, у Вијећници Банског двора, у организацији Завичајног удружења „Гла­мочко коло“, одржано је књижевно-сценско вече и промоција фототипске моногра­фи­је „Исаије Митровић: Бањој Луци, Крајини, Србима, свима…“, из циклуса књижевно-сцен­ских вечери „Животним, просвјетним и књижевним стопама Исаија Митровића…“

Препуну Вијећницу Банског двора и толико пијетета свих присутних према једном ве­ликом, а заборављеном писцу, педагогу и човјеку – Бања Лука одавно није видјела.

Креатори манифестације „Прољеће у Бањој Луци“ нису могли замислити љепши за­вр­шетак.

Овом вечери Бања Лука је још једном показала да кандидатура за „Европску пре­стоницу културе“ има и те како чврст и стабилан ослонац и у оним областима културе које су код нас предодређене за мањи број поштовалаца, али и да тај број поштовалаца по­дли­јеже позитивним бројчаним помацима кад је у питању догађај који је вриједан пажње и који је до у танчине добро припремљен.

Свих сат и десет минута, колико је трајао програм, пажња и концентрација публике су били на максималном нивоу. Пијетет какав се ријетко виђа код нас. Ни мува се није чула, док су се, у савршеном складу, смјењивали гласови водитељице Јоване Божовић и во­ди­теља Жељка Еркића, који су надахнуто изговарали стихове и прозне одломке Исаија Ми­тровића, са пре­дивним, топлим, умилним звуцима флауте Сунчице Лончар и виолине Јо­ван­ке Роће­но­вић. Без и једне сувишне ријечи, без и једног сувишног звука, без и једног сувишног ап­ла­уза…

У научном дијелу програма учествовали су проф. др Младенко Саџак, проф. др Лука Кецман и Ранко Прерадовић, с тим да је професор Кецман, због неодложног пословног путовања, био одсутан, али су његово предвиђено излагање прочитали водитељи. И овај дио програма био је изузетно занимљив, те је својом ширином, дубином и научном ар­гу­ментацијом држао пажњу публике на максимуму.

На крају вечери, предсједник Завичајног удружења „Гламочко коло“ Рајко Срдић је позвао надлежне институције да покрену процедуре како би Исаије Митровић добио своје заслужено мјесто у читанкама, уџбеницима, лектири, гдје је и био прије Другог свјетског рата, те обавијестио присутне да ће на излазу добити на поклон ову изузетно ври­једну и ску­поцјену монографију, како садржајем тако и формом, што је права ријеткост код нас. Јер, како рече, „највећа несрећа и за књигу и за писца је да скупљају прашину по магацинима и подрумима, док су они који су жељни истинског знања присиљени да по интернету скупљају мрвице некаквог сумњивог надризнања или полузнања“.

Још једна лијепа вијест са ове вечери јесте да је цјелокупно вече снимљено и да ће ЦД са видео снимком бити доступан свима који буду заинтересовани.

Иначе, издавач фототипске монографије „Исаије Митровић: Бањој Луци, Крајини, Ср­би­ма, свима…“ је Завичајно удружење „Гламочко коло“, уредник Рајко Срдић, аутор/при­ре­ђивач Жељко Пиљак.

Монографија је награђена и суфинансирана од Министарства просвјете и културе Републике Српске и Града Бања Лука, а писмену подршку штампању монографије су дали Академија наука и умјетности Републике Српске и Републички педагошки завод.

Овом монографијом, овом вечери и цјелокупним пројектом „Животним, просвјетним и књижевним стопама Исаија Митровића…“, као и недавно објављеном монографијом „Ћи­рилички споменици Гламочког поља“, Завичајно удружење „Гламочко коло“ се сврстава у ред значајних културних институција не само за Град Бању Луку, већ и за Републику Срп­ску. Још кад се томе дода да су овакве књижевно-сценске вечери предвиђене у Брчком, Приједору, „Матици српској“ у Новом Саду (гдје ће у септембру бити одржан и велики научни скуп) и на Београдском сајму књиге, претходно из­речена констатација добија још више на тежини.

 

Антрфиле

1914

Србине! Дођи, пун титанске свести
О снази својој пред храмовне двери!
Христовом Крви данас се причести,
На путу страшном међу дивље звари.

Гоњен ћеш бити и гажен до кости,
Смрћу ћеш плаћат’ будуће животе.
Удесу своме најцрњем опрости,
Јер наше Сунце сија са Голготе.

Нације друге, док се миром снаже,
Нашој се, ето, вечна борба писа;
Народи многи њену самрт траже,
Ал’ биће оно што удес записа:

Тај сваки цветак, што на груди роди,
Залит ће бити нашом крви врелом,
И куд год Сунце нашом земљом ходи,
Посута биће нашијем пепелом.

И свака стопа биће наша рака,
И много дрво големо стратиште,
И глуво Сунце стаће сред облака,
И неће чути како деца пиште.

“Пуцаће плоче наших пређâ стари’,
И трести гробља од големе туге;
Тамом се овит сви свети олтари,
И нигде неће бити знака дуге.

Поноћ ће доћи и трајат’ без мере,
Велики Петак једне јаке свести…
Приђи, Србине, олтарима вере,
Последњи пут се пред Христом причести.

Ђорђе Филомен

Подели са пријатељима:
Оцени овај чланак
Нема коментара

Напишите коментар