Отац домовине 1876.

„СИТО ЗА ТРУЊЕ“

 

Давно су прошла времена, када је сито било незаобилазно помагало на сваком огњишту и у кући. С њим су наше баке и мајке просијавале брашно, прије него би замјесиле тјесто за печења хлеба. Од просијаног брашна остајале су у ситу осијевине, које су и те како добро дошле за напој. У овом поступку није било говора о некаквом труњу.
Тако је то било некада. Али када се овај поступак просијавања или одстрањивања труња, употреби у драгачијем контексту и на другом мјесту, онда је то случај за добро размишљање смисла таквог описа.
Године 1926. издата је у Америци књига: „Čitanka za hrvatske katoličke škole u Americi, za I. i II. razred“. У књизи се наводи низ вриједних и поучних текстова из историје, вјеронауке, друштвених и природних наука. На мјесту гдје су објашњења за улогу и мјесто цркве, дословно је написано:
„Crkva je, da se u njoj Bogu molimo. Cjedilo rastavlja čistu tekućinu od trunja i nečistoće. Crnci imadu samo bijele zube. Cvrkutanje i pjevanje ptica veseli nam polja i dubrave“.
Ако се овоме дода с насловне стране књиге, слика хрватског краља Томислава, али с положајем руке, што неодољиво подсјећа, како је то касније чинио и дизао руку Поглавник Анте Павелић, онда и предходни текст добија потпуно други смисао. У најмању руку, је представљен текст за размишљање. Јест, и треба да се Богу молимо, али Црква треба да нас обједињава, спаја и окупља, а не да нас дјели. Могло би се рећи, да нас усмјерава и одваја добро од зла, али се ни у ком случају ту не уклапа тврдња о црнцима или слика хрватског краља Томислава без копља и поздравом као на насловној страни.

 

 

 

 

Izvor: Čitanka za hrvatske katoličke škole u Americi, za I. i II. razred. Sastavio Nikola Medaković. 1926. Desno: poglavnik pozdravlja – novine Ustaša, Zagreb, svibanj 1942. godina II. Broj 19. cjena 3 kune.
Иначе 1925. година је била јубиларна „tisućugodišnjica hrvatskog kraljevstva“.
У једној књизи, аутор, свештеник римокатоличке цркве, Крунослав Драгановић објашњавајући историју цркве и однос католика и православаца цитира фра Филипа Лаштрића из 18. стољећа: „Ми у њима (Православцима) љуће непријатеље имамо него ли су сами Турци, јер никада не престају радити о томе, како да нас под своју власт справе.
Два су главна разлога тадањим затегнутим одношајима и сукобима католика и православаца.
Први од њих јест, да су се православци појавили у хрватским земљама по првипут након доласка Турака као њихови кметови, помоћници, па чак и као њихова нередовита војска“.
„Друго су Срби, који се зову Власи, а ми их називамо Ћићима или мартолозима. Они се досељују од Београда и Смедерева, а вјере су св. Павла (православци)“.
„Ради непрестаног пустошења по хрватској Крајини, ради отимања католичке дјеце, коју би касније продавали у Турску у робље, и честих крволочтава, донесе хрватски сабор 1585. оштри закључак, да се заробљени мартолози, ухваћени на злодјелима на хрватском тлу, имају натакнути на колац; у исто вриеме поступало се добро са заробљеним муслиманима. То доказује, колико су Хрватима додијали православни мартолози.
Други разлог зловоље католика против православаца био је ради насилног и неправедног држања православних патриарха, владика и свећенства према католичком народу. Они су хтјели католике подложити својој власти и ударити на њих порезе“.

Извор: Draganović Krunoslav, Butorac Josip. (1944). Poviest crkve u Hrvatskoj, pregled od najstarijih vremena do danas. Zagreb: izdalo hrvatsko književno društvo svetog Jeronima, 1944.
Овај римокатолички свештеник, Крунослав др Драгановић, био је професор на Загребачком Богословном факлултету, а за вријеме рата Павелићев амбасадор и човјек из најближег окружења кардинала Алојзија Степинца. Послије Другог свјетског рата проглашен је ратним злочинцем, гдје стоји да је обављао дужност потпредсједника Завода за колонизацију у Независној Држави Хрватској. Па ипак, седамдесетих година Драгановић се вратио у Сарајево и ту је и умро 1983. године.
„Овде у Заводу св. Јеронима, као главни организатори Пацовских канала, дјеловала су два свећеника Римокатоличке цркве др Крунослав Драгановић и др Доминик Мандић. Обојица су били присталице хрватског, фашистичког покрета Анте Павелића“.
„Ватикан и папа Пије XII. добро су знали шта се дешава у Независној Држави Хрватској“. (страна 150).
„Драгановић је дакле дошао у Рим као представник Црвеног крста Хрватске, са благословом надбискупа загребачког Алојзија Степинца“. (страна 152).
Извор: Бајић, Јово. (2003). Блажени Јероним солинска црква и Србо-Далмати. Шабац: Бели Анђео, 2003.

USTAŠKA PJESMA (KORJENI ZLA) 1934. godina

Овако је Анте Павелић спјецао своју пјесму, која је позив у рат и будуће злочине.

 

Izvor: Poglavnikova pjesma. (1941). Ustaša, Zagreb 1941. – ispjevao poglavnik Ante Pavelić 1933

PROMJENE NAZIVA ULICA U SARAJEVU 1937.

Almanah Adresar grada Sarajeva 1937. (naslovna strana i predzadnja strana)

Godine 1937. promjenjen je naziv ulica u Sarajevu, kako je navedeno u donjem tekstu. Извршено је брисање српских назива улица и стављање усташких и фашистичких како је приказано у доњем прилогу.

Попис улица са предзадње странице Алманаха или Адресара града Сарајева из 1937. године.

 

Stari naziv ulice u Sarajevu	Novi naziv ulice u Sarajevu
Vojvode Stepe	Adolfa Hitlera obala
Čubrilovića Veljka	AlibegaFirdusa/
Kralja Aleksandra	Ante dr Pavelića
Vojvode Putnika	Ante dr Starčevića
Vuka Karadžića	Augusta Harambašića
Kralja Petra	Ferhadija
Pašića budžak	Kvaternikov budžak
Nemanjina	Mahmutpaše Hrvata
Vilsonovo šetalište	Musolinijevo šetalište
Njegoševa	Mustajbega Ličkog
Koroščeva	Nadbiskupa dr Josipa Štadlera
Krekova	Nadbiskupa dr Ivana Šarića
Alekse Šantića	Smailage Čengića
Starine Novaka	Udbinskog Dizdara
Sokolskla	Ustaška
Nikole Pašića	Vojskovođe Slavka Kvaternika

Izvor: Almanah adresar grada Sarajeva 1937. Štamparija „Bosanska pošta“ Sarajevo

 

ДВА ПОПИСА СТАНОВНИШТВО САРАЈЕВА 1879. и 1931. године

 

Извор: Алманах града Сарајева

За протеклих 40 година, од 1879. до 1931. године дошло је до великих промјена у структури становништва града Сарајева. Муслимани су са 69 % становништва забиљежили велики пад на 39 % у укупном становништву. Највећи пораст догодио се код римокатолика са 3% на 26% становништва. Благи порсат забиљежили су Јевреји и Православци. Овај поремећај у структури становништва имао је велики утјецај на каснија догађања. Дошло је споразума и заједничке политике и наступа римокатолика и Муслимана, тако да су Муслимани учествовали у усташкој војсци, као својој јединој војној сили. Самим тим су и чинили злочине у чишћењу Сарајева од непожељног становништва („труња“) у овом случају Јевреја и Срба.

 

НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА

Извор: Алманах града Сарајева
За протеклих 40 година, од 1879. до 1931. године дошло је до великих промјена у структури становништва града Сарајева. Муслимани су са 69 % становништва забиљежили велики пад на 39 % у укупном становништву. Највећи пораст догодио се код римокатолика са 3% на 26% становништва. Благи порсат забиљежили су Јевреји и Православци. Овај поремећај у структури становништва имао је велики утјецај на каснија догађања. Дошло је споразума и заједничке политике и наступа римокатолика и Муслимана, тако да су Муслимани учествовали у усташкој војсци, као својој јединој војној сили. Самим тим су и чинили злочине у чишћењу Сарајева од непожељног становништва („труња“) у овом случају Јевреја и Срба.

НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА

Независна Држава Хрватска проглашена је 10. априла 1941. године. Истовремено објављен је и Проглас за подручје Врбаске бановине а самим тим и за град Сарајево.
PROGLAS
10. travnja 1941. Banja Luka

„Niko ne smije kupovati ili na dar ili preuzimati na navodno čuvanje bilo šta od srba i židova, jer se i to smatra prekršajem“. „Neposluh ovih odredaba smatrat će se sabotažom, pa će svatko, tko se o njih ogreši biti predan Prijekom Sudu“.
Stožernik i likvidator Vrbaske banovine
Dr. Viktor Gutić v. R.
Гутић је послије завршетка Другог свјетског рата проглашен ратним злочинцем са следећим описом: „ Гутић др Виктор, Бањолучки адвокат, стожерник Босанске Крајине и повјереник за ликвидацију Врбаске бановине“.
МИЛЕ БУДАК: „НА НАШЕМ ТИЈЕЛУ“ у говору 13. јула 1941. у Карловцу:

„Ето, браћо и сестре, на те светиње, на цркву, вјеру и обитељ, највише наваљиваху наши највећи непријатељи, а то су православци свих класа и бољшевици. Прорачунати непријатељи траже увијек најосјетљивије мјесто и кушају на њ ударити. Али, баш се ту намјерио на највећи отпор, јер је на тим темељима базирана идеологија усташког покрета“.
Загребачки франковачки лист „Хрватска“ 29. април 1914. године:
„У нашем кругу, на нашем тијелу, налази се сва сила крпуша и сподоби Срба и славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају, са њима морамо једном за свагда обрачунати и уништити их. То нек нам од данас буде циљ…Убојицо, име ти је Србин! И јеси Србин, проклето ти сјеме и племе, што га је вјетар натрунио по нашем хрватском тлу, да рађа злочин и злобу, сије неслогу и разбојнички пролијева крва“.
Извор: Viktor Novak. Magnum crimen. Zagreb, 1948, str. 9.

BJEŠTE PSINE PREKO DRINE – DIV PLANINE!

Autor: Mile Budak, ministar prosvjete.
Izvor: Novi list, broj 103, Zagreb, utorak 12. kolovoza 1941. godine.

ЏАМИЈА У ЗАГРЕБУ

Џамија у Загребу 1942. године
Џамија у Загребу је зграда чији је архитекта Иван Мештровић. Године 1938. носила је назив Дом ликовних умјетности Краља Петра II . Великог ослободиоца. Године 1942. за вријеме НДХ Поглавник Анте Павелић је подигао три минарета и тако поставио џамију. Године 1947. нове власти руше минарете и зграда се зове Музеј револуције. Послије Домовинског рата зграда добија назив Дом хрватских ликовних умјетника.
Извор: Хрватски Домобран, број 4. 1942. година.

KULT MRTVIH JEST KULT ŽIVOTA

Насловна страна новина Усташка младеж 2. новембра 1942. године. Десно омладина Борова за вријеме интонирања усташке химне 1942. године.
Из новина Усташка младеж, 1942. година у тексту Смрт је култ живота“
„Iz pepela Svačića, Kvaternika i Starčevića, Radića, Javora i Šufflaja buknuo je plamen rodu i kulturi, koja nosi ime Hrvatska. Snazi ovih metafizičkih i duhovnih svjetova, iz kojih nas je hrabrila snaga i sjaj karaktera, nisu mnogi tuđinci i neprijatelji ništa – jer duhovno je nedjeljivo i neuništivo – jer ideja može i krvlju krštena biti, ali tek tada je moćna, tada stalno pobjeđuje. Sa njihovih grobova su nas tjerali i razganjali, ali Starčević, Javor i Šufflaj, nisu za nas bili samo hladni grobovi velikana“.

ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ ЖРТВЕ 1941-1945.

За вријеме Другог свјетског рата у Сарајеву је настрадало 12.010 невиних жртава. У укупном броју жртава највише је било 8.778 Јевреја, од чега 4.1945 мушких и 4.583 женских. То је 69% свих жртава.

Усташе су убиле 4.012 Јевреја и 4.361 Јеврејки, што је 8.373 жртава. Јевреје мушкарце су убили 1942. године у Јасеновцу, а Јеврејке женске у логору Ђаково 1942. године.
Међу жртвама су била и дјеца, која су исто подјељена, дјечаци у Јасеновац а дјевојчице у логор Ђаково.

Дјеце, 356 дјечака до десет година старости усташе су убиле у Јасеновцу. Исту судбину доживјеле су и дјевојчице, Јеврејке. До десет година старости усташе су убиле 350 дјевојчица у логору Ђаково.

Нијемци су у Сарајеву убили 106 Јевреја, 29 мушких и 77 женских.

За вријеме рата у Сарајеву је убијено 2.146 Срба (1.766 мушкараца и 380 жена) што је 18% свих жртава.

Муслимана је убијено 776 или 6% затим 504 Хрвата или 4% свих жртава. Осталих је убијено 185 или 3% свих жртава.

Жртве су убијане по разним логорима. Највише у Јасеновцу 4.729 жртава и у логору Ђаково 4.008 невиних жртава. Поред ових жртава убијено је у логору Стара Градишка 199 жртава, Јадовну 29, Лоборград 16, Земун Сајмиште 13 и у логору Славонска Пожега 4 невине жртве.
У вањским логорима убијено је: у логору Аушвиц 83 жртве, под описом у Њемачкој 82 и Норвешкој 22 невине жртве, у логору Дахау 23 и у осталим логорима 176 невиних жртава.

Подаци су кориштени из Пописа жртава 1941-1945.

Миљан Цујић.