Отишао je пјесник Здравко Крстановић, који је то постао рођењем

Вратио се  у „краљевство риба“

 

Здравко Крстановић је преминуо на болничком кревету у Универзитетском клиничком центру у Београду, већ годинама нарушеног здравља. Био је боем у пуном смислу ријечи. А остаће забиљежен као пјесник у исто тако пуном смислу ријечи.

Био је пјесник рођењем, каквих је мало.

На испраћају на Новом бежанијском гробљу је говорило троје његових пријатеља, директно, без папира, из душе, али бираним ријечима, достојних Здравку. И сва тројица су то потврдили.

Отишао је финансијски сиромашан (пензија му је износила мање од трошкова становања) велики пјесник, прозаиста, новинар, легендарни уредник книнског часописа Српска зора, строги антологичар, сакупљач народног блага.

Обилазио је, посљедњих деценија, београдске бувљаке и пијачне „кантуне“ на Каленићу и код Цветка, у Панчеву и иним мјестима, трагајући за књигама и проналазио оне вриједне али и које неком нису требале. Тако је створио вриједну кућну библиотеку.  Написао је вјероватно једину књигу о искуствима трагања на бувљацима на српском језику, можда и на ширим географским подручјима од нашег. Такве теме су изузетно ријетке и у свјетским оквирима.

Здравкову збирку књига, односно библиотеку, треба сачувати. Та кућна библиотека је велико културно благо и не би смјело да се деси да нестане у неком контејнеру или се неке од књига врате на бувље пијаце. Није довољно јасно да ли ће завршити као фондација у једној од општинских београдских библиотека, како се чуло у првим данима послије Здравкове смрти.

Здравко Крстановић је из заборава извукао, између осталих, Павла Соларића и Лују Војновића и написао монографије о њима. Само да је то учинио било би доста за један живот.

Рођен је 1950. у рударском мјесту Сиверић, у општини Дрниш. Крстановићи су старином из оближњег далматинског Косова, а из те породице је раније било неколико свештеника и учитеља, чак и двије учитељице што је, у Сјеверној Далмацији, прије Другог свјетско рата, била ријеткост. Прва два разреда гимназије похађао је у Книну.

Једна од првих пјесама штампана му је у спомен књизи – Алманах книнске гимназије. Гимназију је наставио у Сплиту.

Книњани су га својатали, као и он њих. У редакцији Политике експрес, гдје се скрасио кад су он и његова супруга Соња протјерани из Сплита на самом почетку деведесетих година (септембра 1991), кад би о њему говорили опис би био: мирни човјек из Книна.

Дипломирао је југословенске језике и књижевност на Филозофском факултету у Загребу, гдје је студирао у вријеме Маспока на почетку седамдесетих и био међу ријетким Србима који су у јавним полемикама бранили право свог народа не само на име језика већ су и  афирмисали књижевности и усменог стваралаштва  написано на том језику, и на национално уважавање. Полемисао је он, тада још студент с хрватским академиком Далибором Брозовићем И написао:

“Књижевни језик српског народа у Хрватској потврђивао се вјековима на овом тлу у црквеним списима, српским часописима, новинама, зборницима и научним публикацијама, те у књигама писаца и научника. Афирмирао се у пјесништву и прози (поменућу само 18. и 19. вијек)   Орфелина, Грујића, Пуцића, Боројевића, Сундечића, Утјешиновића Острожинског, Мркаља, Матавуља и других. Жива издавачка дјелатност никада се нијебугасила: постојале су српске штампарије и излазили часописи и неђељници (углавном ћирилицом) којима се вриједност не може негирати: Српско-далматински магазин, Српска зора, Дубровник, Срђ, Српски глас, Невен, Магазин сјеверне Далмације (уређивао га Владан Десница), Српска ријеч и др. Нико озбиљан не може тврдити да је језик ових часописа и новина хрватски или да је нпр. Никанор Грујић (писао екавицом) створио дјела на хрватском језику. Никаквом акробатиком не може се оповрћи истина: српски народ у Хрватској имао је и има свој српскохрватски или краће српски књижевни језик, који се кроз традицију непрестано потврђивао. Тај језик био је и остао једнак језику српског народа у Србији. Реализује се обама изговорима српског књижевног језика: ијекавским и екавским“.

У Сплиту је, послије дипломирања, радио као уредник књижевних часописа и сарадник угледне Слободне Далмације и Недјељне Далмације. Написао је монодраму „Човик на свиту“ и књигу (либар) о Миљенку Смоји. Њих двојица су се међусобно изузетно уважавали.

Објавио је у Загребу и касније у Београду, књиге пјесама: Кнежевина риба, Кућа, Слогови од воде, Динамит, Обрнути мајстор, Друге планине, Дисање, Пјесме на друму, Изабране пјесме, Исус Христ у пољу, Рукопис из росе, Ускоро, свиће, и Соба без огледала, као и збирку лирских записа Књига од сна и јаве.

Аутор је књиге ратне прозе Приче из Хада, монодраме Човик на свиту, кап на листу, ТВ драме Старац и сценарија за кратки играни филм Рајски врт.

Приредио је Еротске народне пјесме, антологију српске народне поезије Златна пјена од мора, Дубровачке елегије Луја Војновића, Гозбу Павла Соларића и антологију српског пјесништва од Барање до Боке Которске Чудесни кладенац.

Преминуо је 2. септембра 2024.

Након пет дана је отишао у своју Кнежевину риба, о чему је педесет година раније пјевао:

…Падају свемири у наше станице

Још увијек сами ми слутимо само

Но и то је доста јер смо без границе.

Макар заточени тако мало знамо…

 

Данко Перић