Отворена је изложба „Сећања у слици“ и промоција четврте књиге из едиције „Кад чекање и неизвјесност успоре ритам живота“

У Кући краља Петра I 23. априла отворена је изложба „Сећања у слици“ и промоција четврте књиге из едиције „Кад чекање и неизвјесност успоре ритам живота“ као резултат пројекта „Нови приступи меморијализацији“ који реализују Удружење породица несталих и погинулих лица „СУЗА” и Центар за развој демократског друштва „Еурополис“.

Приказано је 30 слика сјећања, а умјетница Соња Росић је успјела да илуструје емоције чланова породица које су се налазиле у срцу и оку.

Комесарка Наташа Станисављевић је нагласила да Комесаријат за избјеглице и миграције преко 20 година сарађује са Удружењем Суза и подржава све активности овог удружења.

– Овај пројекат је веома важан јер желимо да допринесе процесу и помирења и разумијевања, али оно што је најважније и самој истини. Вјерујемо да ће ова књига, као и претходне три наставити да говори у име оних који то више не могу. Зато је веома важно да се кроз ове радове и књиге чује оно што је најважније, свједочења и истина – рекла је Станисављевић и захвалила се свима који су својим учешћем дали допринос овом пројекту, посебно породицама које су подијелиле своја сјећања уз ријечи да њихова храброст и достојанство су оно што нас обавезује.

Предсједник Комисије за нестала лица Владе Србије Вељко Одаловић каже да када говоримо о свему шта се десило на простору бивше Југославије морамо да укажемо на то какви су злочини почињени и ко су жртве.

– Када погледате изложбу и прочитате испод сваке слике објашњење коме је слика посвећана, схватићете колико је невиних страдало, који ни за шта нису били криви, сем што су били Срби. Ове слике говоре о њиховом завичају, њиховим домовима и свему што су страдали вољели. То све даје снагу породицама, нама који смо заједно са њима у процесу који је веома изазован. Нажалост, највећи број број жртава чије су приче овдје испричане десио се на територији Републике Хрватске, а Хрватска и њихове надлежне институције неће да сарађују и не чине ништа по питању проналска или идентификовања несталих.

Одалић напомиње да већ пет година нису позвани на ексхумацију у Хрватску.

– То не треба да вас обесхрабри јер нећемо одустати, али то њихово, као и понашање Приштине, која је идентично је нешто о чему морамо да говоримо јавно, и пред представницима међународних организација.

Предсједник Комисије за нестала лица најавио је могућност да се ова изложба прикаже и у Женеви, у септембру, а послије нада се и у Њујорку.

У име домаћина Општине Савски венац и Куће краља Петра присутне је поздравила Драгана Драгељевић и указала на значај сјећања.

Руководилац пројекта Подршка ЕУ у изградњи повјерења на Западном Балкану у Србији, Програм Уједињених нација за развој Гојко Пантовић каже да је захваљујући спровођењу тог пројекта 2024. године додијељено 578.000 евра за реализацију иницијатива организација цивилног друштва.

– Меморијализација прошлости кроз умјетничке радионице и изложбе, или збирке прича су активности које смо препознали као значајне, за оснаживање породица да истрају у потрази за правдом и истином. УНДП ће током ове и сљедеће године наставити са спровођењем активности којима је циљ унапређење квалитета процесуирања ратних злочина, јачање регионалне сарадње између институција које се баве процесуирањем ратних злочина, подршка жртвама и свједоцима у овим предметима и унапређење јавног дискурса и дијалога међу различитим актерима на суђењима за ратне злочине и транзиционој правди и на тај начин ћемо покушати да пружимо допринос успостављању повољнијег окружења, повјерење и одржив мир у региону западног Балкана.

Генерални секретар Црвеног крста Србије Љубомир Миладиновић започео је своје излагање ријечима да је ова изложба отпор забораву и глас свих оних који су нестали.

– Сваки рад изложен овдје носи невидљиву нит која повезује прошлост и садашњост, бол и наду, тиху патњу и неуморну борбу за истину. Сарадња са Сузом је утемењена на поштовању, узајамној подршци и заједничкој вјери да ниједна мајка, отац, брат или сестра, ниједно дијете не смије бити остављено само у свом трагању. Захваљујем и свим породицама које су свој бол подијелиле са нама. Ваша снага је наш подстицај.

Огњен Гогић из Центра за развој демократског друштва Еурополис каже да сва ликовна и литерарна дјела породица говоре о тренуцима живота особа којих више нема, а чији је живот прекинут ратним сукобом, 30 слика и 30 исповијести породица.

– Овим дјелима желимо да прикажемо како је њихов живот изгледао. Сјећамо се људи по ономе по чему желе да буду упамћени. То су најсвјетлији тренуци њиховог живота. Желимо и друге да инспиришемо да се сјећају као и ми. Ово што смо ми извели зовемо новим облицима меморијализације. Дакле, сјећање у чијем фокусу је људска прича. Свака од ових слика приказује како изгледа живот који је прекинут ратом. И то није нешто што би могло било кога да вријеђа. И ми то можемо да покажемо сваком на свијету.

Гогић је најавио да раде на изради видео прича чланова породица који би требало да буде готов у мају. И апеловао на све да приступе чувању сјећања у нади да ће то створити свијет у којем страдање неће више бити прихваћено, јер нажалост оно у великој мјери још увијек траје на различитим странама свијета.

Рецензент књиге др Стефан Радојковић истакао је улогу жене у свим нашим страдањима током претходних ратова.

– Помену бих кључну ријеч, а то је отпор. И не мислим само на отпор забораву, јер када кажемо отпор сви помисле на оружану борбу, али отпор је много више. Начин да осмислите свој живот и спријечите да будете дехуманизовани, да га живите на најбољи могући начин достојан човјека у ванредним и тешким околностима, то је исто отпор. Као и овај данас догађај. Одбијамо да сведемо наше старадале на бројеве и статистику и упознајемо се са њиховим свијетом који је био много више од њиховог страдања. Моменат страдања јесте трауматичан, али њихов живот не смијемо свести само на моменат стардања.

Радојковић каже да је кроз сазријевање схватио да су многе жене, а поготово из Крајине са добрим разлогом биле и остале праведне, оштре и тврде. Па, не чуди што су и данас стубови породица и заједница и у том смислу не чуди што су Драгана Ђукић, Соња Росић и Љиљана радиновић овако успјешне у ономе што раде у Сузи.

Прије него што је Драгана Ђукић званично отворила изложбу, чланови удружења Радмила Крстић, ћерка Петра Боромисе несталог 5. августа 1995. на Сувој Међи (општина Двор на Уни), Никола Турајлић, унук Марије Турајлић нестале око 8. августа 1995. године у мјесту Стрмен општина Сисак и Соња Росић (одломак Милоша Бјеливука који је у једном трену изгубио своје најмилије дједа Драгића Новаковића, баку Невенку, ујака Николу и ујну Недељку) су прочитали одломке прича који су садржани у књизи.

Посвете сликама су читали Бранка Рајковић, рођена Бањанац унука Јагоде Дулић рођене Кукић, нестале 10. децембра 1991. године у Вучјаку Чечевачком у западној Славонији; Миливој Комазец, син Петра Комазеца погинулог 5. августа 1995. године; Веселинка Мркић, ћерка Миле Вила погинулог 4. августа 1995.

Милка Савић, супруга Миле савића убијеног 5. августа 1995. говорила је стихове своје пјесме, унука пита за поријекло своје.

Поред чланова Удружења Суза присутни су били и представници Међународне комисија за нестала лица, и народни посланик Миодраг Линта, предсједница Организације породица заробљених и погинулих бораца Републике Српске Исидора Граорац, представници удружења несталих са Косова и Метохије.