Нова књига Милана Д. Воркапића: „Познати Личани“

Како знадох, онако и дадох!

Ко зна боље – широко му поље!

Пише: Миленко Заилац

 Вишегодишњи рад Милана Д. Воркапића крунисан је новом књигом „Познати Личани“ (2024, издавач: Удружење Крајишника из Панчева) у којој је „окупио“ преко 290 Личана који су оставили запаженији траг, а рођени су у Лици или су поријеклом везани за тај простор. Углавном су то људи који су остварили позитивне резултате, али има и неколико које је потребно запамтити и по негативним дјелима (како им се то не би заборавило). У предговору је записао: „Написах, али не знам да ли је ово биографски лексикон, рјечник заслужних, изборник, списак одличника, енциклопедију виталности једног малог народа…“

Велике дилеме за аутора биле су како да између мноштва виђенијих људи са тих простора направи селекцију, свјестан да је то посао за компетентан тим људи… А он је био сам, са неколицином пријатеља упознатих са тим наумом. Храбро се ухватио укоштац, свјестан критика и разних коментара како год да направи. Поставио је одређене критеријуме, користио углавном енциклопедије, лексиконе, зборнике, монографије, службене биографије и записе, календаре, књиге угледних аутора (Манојла Грбића, Владимира Ћоровића,  Бранка Петрановића, Дејана Медаковића…), а посебно су му корисно послужила дјела Андре Гаврловића „Знаменити Срби 19. века“ (1903), Ивана Бркића „Лички зборник – Високи официри Личани“ (1940), Саве Вуковића „Српски јерарси од 9. до 20. века“ (1996), разна издања публикације „Ко је ко у Југославији“, као и књига Јована Радојчића „Срби западно од Дунава и Дрине“ (2009). Наравно, од користи су му били новински и други текстови (штампани и са интернета). И на крају – изборио се… и пред нама је књига од 370 страна! Насловну страницу је украсила пригодна слика Николе Машића „Личанин“.

За сваког одабраног заслужника пренио је текст из извора, уз нужне (али минималне) корекције, а на крају текста навео извор податка. Због тога у описима има стилске различитости. Обухваћени су људи из свих области: преко 90 војника са маршалским, генералским и адмиралским чиновима у разним војскама, преко 40 министара, 11 академика, 5 архијереја СПЦ, бројни сликари, музичари, глумци, писци, пјесници, спорташи, учитељи, педагози, адвокати… Милан је прије десетак година у манастирсој архиви открио крштеницу Михајла Латаса, потоњег Омер-паше Латаса. То у књизи описује, даје и слику крштенице, са преписом и објашњењима. Да је на крају књиге направио посебан списак свих извора које је користио, имали бисмо бољи преглед њиховог обима, што је овако мање уочљиво.

И на крају, Милан је поставио свима питање: „А ми? Имали смо се на кога угледати, а јесмо ли?“ Поставио је историјско и завичајно огледало, а на читаоцима је да се погледају, онако искрено према завичају, историји, себи и потомцима.

Књига заслужује препоруку читаоцима јер је веома интересантна, корисна, разнолика и поучна, пуна неочекиваних и мање познатих података, па може да послужи као интересантан подсјетник и завичајни поменик, али и као одличан поклон сународницима разасутим широм свијета.