Представљена књига генерал-мајора Мирка Бјелановића Свједочанство о Грађанском рату у Југославији 1990–1995.

У Медија центру Дома војске у Београду 11. априла представљена је књига генерал-мајора Мирка Бјелановића Свједочанство о Грађанском рату у Југославији 1990–1995. у издању Клуба генерала и адмирала Србије и Удружења Срба из Хрватске.

Књига представља лична искуства и догађаје које је аутор доживио у току рата. Аутор се потрудио да вјерно опише грађански рат, и говори о колективној трагедији народа који су живјели у Југославији. Као је сам рекао на промоцији вођен је мишљу да немамо право на заборав.

Захвалио се на присуству генералу потпуковнику Миломиру Миладиновићу, доктору техничких наука пуковнику Видоју Пантелићу, вицеадмиралу Николи Ерцеговићу, генералу мајору др Луки Кастратовићу, народном посланику Миодрагу Линити, као и класним друговима из Војно-техничке академије, Командно-штабне академије и Ратне школе.

На промоцији су говорили генерал потпуковник др Радован Томановић, генерал мајор Лука Кастратовић, пуковник др Коста Новаковић, контараадмирал Бошко Антић, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир.

Минутом ћутања одата је почаст погинулим и преминулим припадницима ЈНА, Војске Републике Српске и Војске Републике Српске Крајине у Грађанском рату.

Бјелановић је рекао да иако је од завршетка рата прошло три деценије, за многе и даље траје ратна психоза и неизвјесност, те за многе учеснике рата пристижу оптужнице и трају суђења.

– Трагичан је случај генерала мајора Борислава Ђукића који је већ 9 година у затвору у Сплиту, а да ниједна правоснажна пресуда није донесена.

ТОМАНОВИЋ: Врхунац зрелости аутора

Генерал Радован Томановић наводи да ово дјело представља врхунац зрелости аутора. У девет поглавља писао је о друштвено-политичким приликама и стању у СФРЈ 1990. и 1991. Детаљно је описао руковођење и комадовање у ВПО 1991/1992. године. У трећем поглављу описује своје службовање у гарнизону Книн, у команди 9. корпуса од његовог формирања 1988. до одласка 31. јула 1991. у Сплит, што је такође описао у књизи у четвртом поглављу. Након напуштања Сплита одлази у Црну Гору. Аутор детаљно описује и евакуацију установа и јединица ВПО са територије Хрватске. Истиче сарадњу и размјену искустава са све три војске, Војске Југославије, Војске Републике Српске и Војске РСК. Детаљано је описао и припреме за одлазак у Хашки трибунал ради давања исказа о рату 1990–1995.

– У деветом поглављу аутор кроз 20 поднаслова упућује поуке и поруке које су настале као производ његовог највишег војног образовања из ратне вјештине и личног учешћа у рату Свједочанство о ратним догађајима је смислено и истинито и зато ће остати као трајан печат на највишем нивоу истине. Аутор је свјестан да изношењем чињеница у овом дјелу успоставља једну историју које до сада као цјелине није било и да ово његово дјело није налик на друге.

КАСТРАТОВИЋ: Извор знања о племенитој борби

Генерал мајор Лука Кастратовић рекао је да је Бјелановић свједок готово свих догађања у припреми разбијања Југославије, формирању Независне Хрватске, притисака и злочина над српским народом до протјеривања и сламања Републике Српске Крајине.

– Детаљано је водио дневничке забиљешке, лично учествовао у одбрани РСК, био у петомјесечној блокади, био у преговарачком тиму и био дио других активности које је водило руководство Републике Српске Крајине у одбрани српског народа. Књига је свједочанство кључних процеса разбијања Југославије, стога је ово дјело значајно за проучавање историјског страдања српског народа.

Срби спаљивани у Жељезари Сисак

Кастратовић поручује да ова књига младима треба да буде извор знања о племенитој борби српског народа за слободу.

– Не смије да се забораве патње српског народа, и треба да наставе борбу за истину, правду и афирмацију српског народа. Иако су протјерали Србе са вјековних огњишта нијесу успјели да обнове Јасеновац. Не смијео заборавити и прве жртве српског народа прије почетка грађанског рата када је Туђманова власт прве ухапшене Србе спаљивала на Мирогоју у крематоријуму, а онда када се повећао број ухапшених Срба и крематоријум био тијесан, Србе су спаљивали у Жељезари Сисак. Надамо се да ће и томе бити ријечи у неким наредним књигама.

Новаковић: Међународни посредници подржавали Хрвате

Пуковник Коста Новаковић каже да Бјелановић у књизи указује на изненађујућу мржњу и некоректност нових хрватских власти, посебно бивших припадника ЈНА.

– Неразумљиво је то како је ЈНА постала главни непријатељ нове хрватске власти и углавном је третирана као страна војна сила, а добро се зна да је ЈНА тада била једина легитимна оружана формација. Хрватска се по завршетку оба свјетска рата сврстала на страну побједничких сила, иако је у току оба рата била на страни поражених, односно непријатељских сила. Бјелановић добро уочава да међународни посредници који су углавном били и официри из земаља ЕУ нису били објективни, већ напротив, подржавали су хрватску страну у сукобу, што је додатно усложавало положај ЈНА у преговорима и живот свих припадника ЈНА у блокираним гарнизонима у зони одговорности ВПО.

Новаковић наглашава да ће књига добро послужити научним институтима, школама, библиотекама, али и поједницима из војне структуре за свестраније сагледавање чињеница о времену на које се односе дневнички записи, које је подарио Бјелановић.

АНТИЋ : Да ли је ЈНА могла да спријечи избијање Грађанског рата?

Контраадмирал Бошко Антић је посебно истакао шесто поглавље које обрађује друштвено политички амбијент у којем су живјели припадници ЈНА и чланови њихових породица у сепаратистичким републикама Хрватској и Словенији, па и БиХ.

– Поставља се питање да ли је ЈНА могла да спријечи избијање грађанског рата и разбијање државе. Обављајући дужности помоћника команданта за позадину на највишем нивоу, захваљујући претходно стеченом искуству у органима позадине, Бјелановић веома успјешно сагледава услове у којима је функционисала ова дјелатност.

Највећи дио књиге је посветио служби у главном штабу Српске војске Крајине.

– Одлазак у Војску РСК услиједио је након састанка са начелником Генералштаба Војске Југославије у Подгорици. Обављање дужности у ратним условима било је сложено, али је олакшање било познавање већег дијела територије на којој је рођен. Отежавајућа околност је била разуђеност ратишта и удаљеност јединица у Славонији. Веома су интересантни описи сједница Врховног савјета одбране и Владе Републике Србије, Владе Републике Српске Крајине и Генералштаба Војске Југославије којима је присуствовао ради израде плана координације.

Будимир: Захвалност Мирку за ову књигу

Милојко Будимир се осврнуо на интересантан моменат у књизи када Бјелановић спомиње старицу која је захваћала воду у бунару у Великој Попини у Лици. Старица је на његово питање како је, одговорила „како ћу бити када се ви шеткате док се држава распада”.

– Заиста се та реченица провлачи кроз цијелу Миркову књигу. Испада да се војска шеткала, а народ је осјетио да се зло спрема. Бјелановић је до средине 1991. био у Книну, а онда га премјештају у Сплит. Из лошег у још горе. Можете замислити ту 1991. у Сплиту, Хрватска која је кренула у сецесију, а Мирко се затекао у Гарнизону Сплит са обавезама које има према подређенима, али тамо је била и његова породица. Били су заточени у тим касарнама и издржати није било лако. Генералова улога у том периоду је била изузетна, јер сигурно да није био тада на том мјесту питање како би се то све завршило.

Почетком 1992. прешао је у Црну Гору, а око Аранђеловдана 1993, по трећи пут се враћа у завичај.

– Савјестан, какав је све вријеме био, дошао је у Книн и остао тамо до Олује. Сви ми знамо какво је тамо било стање, све је то требало издржати, посебно послије Бљеска, који описује у овој књизи. Читајући ову књигу све сам изнова преживљавао, и заиста велика захвалност Мирку који је нашао снаге и могућности да напише ову књигу. Да то није учинио остали бисмо ускраћени за много чињеница, јер ова књига није настала на основу сјећања, јер су она варљива, ово је књига докумената.

Милојко Будимир је напоменуо да је Бјелановић писао и за Зборник Удружења Срба из Хрватске. До сада их је 20 издато, и у свих 20 се налазе радови Мирка Бјелановића.

Бјелановић: Немамо право на заборав

На крају промоције учесницима се захвалио и сам аутор, након њихових опсежних излагања.

– Ова моја књига није настала како бих накнадно паметовао, настала је у тренутку, у простору и времену тих догађања, никакве накнадне памети у овој књизи нема. Те своје дневнике нисам хтио да сачувам само за себе, сматрао сам ако их објавим да ће сигурно некоме послужити, ако ништа друго бар као инспирација историчарима. Моја основна идеја је била да немамо право на заборав.

По њему је посљедњи рат типичан примјер како се са лажима манипулише, и како се лажи претварају у истину.

– Учесници су свједочили како је облаћен један народ, ЈНА, Војска Републике Срспке, како су се облатили Срби. Лажима се постиже хомогенизација сопственог народа. То је био плански посао, помогнут и унутрашњим и спољашњим непријатељима. Нисам се могао помирити да ми „поражени” не треба да пишемо историју. Хрвати, муслимани и Словенци неће никада прихватити тезу да је рат био грађански јер би морали да одустану од тезе да није било агресије, него да су они кроз сецесију извршили агресију.

Бјелановић констатује да се о Републици Српској Крајини мало пише и тихо говори.

– Сматрају да нисмо били у стању да одбранимо Крајину. Данас ћете у многим књигама причитати да је Книн пао у Београду, а у неким другима да је војно руководство које је било на челу Крајине било неспособно. Сви овакви ставови доприносе урушавању племенитих намјера људи који су били у Републици Српској Крајини. Апелујем на Крајишнике да се дружимо, да не блатимо једни друге, да поштујемо све оне који су обукли униформу и кренули да бране РСК.

За Крај је Бјелановић цитирао Чомског „Срби Крајишници не треба међусобно да се оптужујете и свађате ко је крив за пад РСК, судбина Крајишника је ријешена у Вашингтону, Лондону и Бриселу.

 

БИОГРАФИЈА:

Мирко Бјелановић, рођен је 1941. године у Кистањама, Книн, Република Хрватска. Oсновну школу завршио је у Кистањама. Средњу техничку школу у Задру. Техничку војну академију Копнене војске у Загребу 1963. године, Командно-штабну академију Копнене војске 1978. године и Школу Општенародне одбране (ШОНО) 1985. године као други у рангу. Студирао је на Електромашинском факултету у Скопљу и стекао звање машинског инжењера 1972. године.

Као професионални официр службовао је у гарнизонима: Скопље, Сплит, Книн и Кумбор. У јединицама ЈНА, ВЈ и Српске војске Крајине обављао је дужности: командир вода/чете, начелник техничке службе у пуку/бригади, командир ВПО, командант позадинске базе и помоћник команданта за логистику у стратегијско-оперативним командама у Корпусу, Команди војнопоморске области (КВПО), Ратној морнарици (РМ) и Српској војсци Крајине (СВК).

У Хашком трибуналу 2009. године давао је изјаву на околности рата у Хрватској 1995. године. У рату 1990–1995. године био је на книнском ратишту, у блокираној Команди ВПО у сплиту. За вријеме петомјесечне блокаде јединица у ВПО, у гарнизонима Далмације био је стални члан и замјеник шефа преговарачког тима КВПО са представницима хрватског кризног штаба за Далмацију, уз посредовање мисије Европске заједнице.

Учествовао је у више научних скупова тематски везаних за логистику јединица ЈНА у миру и рату.

Учествовао у писању зборника радова Ничији хероји Јадранског мора у издању Удружења Ветерани Ратне морнарице 2024. године.

На позив Хашког Тужилаштва на задате теме, 2009. године, дао је изјаву на околности рата у Хрватској 1995. године.

Текст и фотографија: Драгана Бокун