Памтиш ли геноцид над Србима: Илиндански покољ 1941. у Приједору

Сакупљање убијених Срба у Приједору током Илинданског покоља 1941. (Извор: Ведрана Адамовић, Године страдања 1941/42, Приједор, 2018.)

У прољеће и љето 1941. године, усташе организују народне зборове по градовима и варошима Босанске Крајине. Главни гост и говорник на тим зборовима био је Виктор Гутић.  У то вријеме био је усташки повјереник за бившу Врбаску бановину. Окупљени муслимани и Хрвати на тим зборовима, могли су чути да су Срби „били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете“ и „друмови ће пожељети Србаља, ал’ Србаља више бити неће.“ Овим је припреман терен за извршење геноцида  над Србима у Босанској Крајини али и цијелој територији НДХ.

На жалост, усташке геноцидне идеје наишле су на добар пријем код многих припадника муслиманског и хрватског народа. Многи Хрвати су мислили да је дошао њихов час националног просперитета и ширења животног простора на рачун Срба. Са друге стране, многи муслимани су овако размишљали: „Доста је било српске власти. Сада ми треба да владамо!“ Жара за геноцидом над Србима је било, требало га је само разгорити.

Након дехуманизације Срба преко законских одредби, као што су биле одредбе о забрани ћирилице и српског националног имена, на ред је дошла и ликвидација Срба. Да споменемо да је геноцид над Србима започео у селу Гудовац код Бјеловара. Нешто више од двије седмице од проглашења НДХ, 27. и 28. априла 1941. године, хрватска војска је побила око 200 српских сељака из овога села. Након тога редају се масовне ликвидације Срба по Кордуни, Лици, Далмацији, Босанској Крајини итд.

Покољ од 31. јула до 2. августа 1941. године, у народу познат као Илиндански покољ, био је најмасовнији злочин геноцида над Србима у првим мјесецима постојања НДХ. Широм Босанске Крајине и скоро читаве НДХ, отпочео је лов на Србе. Текст ће се базирати на подручје Босанске Крајине и на само наведена три дана, иако су злочини чињени и неколико дана прије 31. јула и послије 2. августа.

Крв је текла улицама Приједора, Босанског Новог, Козарске Дубице, Санског Моста, Босанске Крупе, Кључа, Бихаћа, Цазина, Велике Кладуше и многих других градова. У тим злочинима учествују усташе, домобрани, оружници, „дивље усташе“, наоружани грађани (муслимани и Хрвати, по негдје и Нијемци и Чеси), па чак и наоружани ватрогасци као што је био случај у Приједору. Безумно крваво усхићење било је захватило муслиманске и хрватске масе.

Они који су предводили ове покоље и били највећи злочинци су: у Приједору – Вјекослав Диздар из Макарске (командант Кватерникове гарде), Сафет Декић, Хакија Јусуфагић, Миро Слишковић итд; у Санском Мосту – Миле Љевар, фра Лука Тешић из Сасине, Капић Хасо (Хусе) из Старог Мајдана, Хасан Керић из Врхпоља, Ариф и Хасан Кењар из Кљеваца итд; у Бихаћу – Химзо Бишчевић, Дервиш Мехо Салихоџић, Рамо Мелкоч, Перо Шимић, Јаков Џал итд; у Босанској Крупи – Никола Орешковић, Химзо Хаџић, Адем Беширевић, Мурат Халик, Фетахбег Крупић итд; у Отоци – Авдо Мујагић итд; у Босанском Петровцу – Енвер Капетановић, Смаил Куленовић; у Цазину – Але Омановић итд; итд.

У неким градовима, као што је Приједор, цивили који су учествовали у геноциду над Србима, носили су око руке бијелу траку са грбом НДХ. То обиљежје је служило да би се разазнали муслимани и Хрвати који су учествовали у злочину од Срба и да забуном не страда неко ко није Србин. Тако је нпр. Ђоко Давидовић ставио некакву бијелу траку на руку. На њега је наишао Рашид Ошић (Хошић) „са пушком и са траком на руци, на којој је био ударен усташки жиг и тада је угледао бијелу траку на руци наведеног Ђоке и продерао се: ‘Откуд ти овдје?’, а потом му је одмах згулио са руке и рекао да то немају право Срби носити, него само муслимани и то са штамбиљом, упирући руком на своју траку.“

Хиљаде недужних Срба уморено је на разне начине током Илинданског покоља. У Приједору је убијено око 1500 Срба; у Санском Мосту око 3000; у У Босанској Крупи око 3000; У Кључу око 1000; у Бихаћу око 3000 плус Срби убијани на простору Бихаћа из других срезова што укупно чини око 12 000 убијених Срба из дијелова Босанске Крајине, Лике и Кордуна. На простору читаве НДХ, током Илинданског покоља, у геноциду је страдало неколико десетина хиљада Срба. Криви су били само због свога имена, вјере, писма, па и што су једини међу јужним Словенима имали своју народну краљевску династију.

Иако је народ био упознат са неким усташким злочинима прије овога, није вјеровао да ће у толиким размјерама страдати ни крив ни дужан. То је у многоме олакшало посао злочинцима. Прво су похватани куличари, људи који су били на присилним јавним радовима (кулуку), углавном радили поправке цеста и сеоских путева. Затим су локални управници, начелници, кнезови итд, слали позиве Србима да дођу на одређена мјеста. Као изговор су наводили разно разне пописе, издавање докумената и слично. Тако је било прије Илиндана. Уочи Илиндана и на сам празник, војне формације НДХ уз помоћ наоружаних цивила (муслимана и Хрвата) залазили су по селима и купили Србе. Народ је углавном био код кућа прослављајући Илиндан.

Устаничке групе које су се почеле стварати од 27. јула 1941. године, нису биле толико снажне да пруже јачи отпор добро наоружаним  јединицама НДХ. Њихов највећи успјех био је да онемогуће усташе да продру у забаченија села и брдовитије и шумовитије крајеве. Устанак српских народних маса, иако слаб и изнуђен ранијим усташким терором, био је једно од оправдања НДХ за злочине над Србима. Ипак, Илиндански покољ је био раније испланиран, што се види по неким документима, груписању усташких и других јединица на подручјима злочина, антисрпска пропаганда која је претходила овим злочинима, хапшењима Срба и прије Илинданског покоља, ранијим ликвидацијама Срба, тиме што су Илиндански покољи почели у исто вријеме,  итд. У једном документу за подручје Бихаћа је писало:

„За војника Раму Мелкоча да има све Влахе, било сумњиве или не, поубијати. То имаде извршити јер данас сам добио налог од Великог жупана да се побију сви од 16-100 година. И Влахиње које су сумњиве. Који вам дођу до руку не пушчајте. Видите шта се ради. За дом спремни!“

Много је свједока посвједочило о размјерама и методама геноцида над Србима у Босанској Крајини на Илиндан. У једној групи тек доведених сељака у затвор у Бихаћкој кули, био је и поп Илија Тинтор, везан за једног старијег сељака. Запазили су га усташе и одмах му пришли. Један му је наредио да пружи руку што је поп Тинтор урадио, а усташа му у длан саспе неку течност, наређујући попу да с њом намаже браду. Кад поп то уради, усташа  кресну шибицом и плану му брада. Пламенови обавише лице које се зачас нађе у буктињи. Када се пламен угасио појавило се грозно, црно и мрко, печено попово лице. Поп је и даље ћутао, „скамењен као сфинга, као чудо природе“, како је записао Мирко Турић. Потом онај усташа што му је запалио браду трже бајонет и ископа попу око и рече: „Друго ти остављам да видиш гдје ће ти бити гроб.“Поп Илија Тинтор је и даље  стајао непомично, без јаука, као да он није у питању већ неко други.

У Приједору је Дренка Остојић Леви тих дана гледала како превозе убијене Србе: „Ја сам шест кола лешева видјела у својој непуној тринаестој години. Руке, ноге, цури крв. Препознала сам кочијаша… Тад сам ваљда схватила да нема живота.“

Хрватица Катарина Чанак гледала је у Санском Мосту како злочинци „ударе кундаком дијете, по глави које је на матерњим рукама и мозак се проспе“. За то вријеме „усташка музика иде на челу, онда тај строј, па усташе за њима… а људи пјевају. Они су морали пјевати оне пјесме које су им усташе говориле.“

Потресно је свједочење и Аише Суљић. Она је гледала покољ у Соколском дому у Босанској Крупи. Аиша је стајала у својој башти недалеко од Соколског дома и гледала шта усташе раде: „…када их је Илија Смиљанић замолио да прво убију њега па његовог сина Вељка, усташе су пришле Вељку, прво му одсјекле нос, па уши, подваљак, још га неко вријеме мрцварили, па тек онда заклале. Његов отац, гледајући то, пао је онесвијешћен и усташе су онда и њега заклале….“

Сличних свједочанстава је много, превише. Оно што су Срби доживјели у љето 1941. године најстрашнија је страница историје Босанске Крајине. Мучеништво Срба Санског Моста у стихове је уклесао и пјесник Бора Капетановић:

 

„Ко сански Срби на Илиндан

Тако страдају Богови

Нож у души и у грлу

У срцу колац глогови“

И на овај Илиндан, и на сваки слиједећи, сјетимо се и поменимо мученике, дјецу Светога Илије.

 

АУТОР: Борис Радаковић

Преузето са: srbiubih.com

Коментари
  • Avatar

    Malo cudan naslov, ne znam da li je danas neko ziv tko bi mogao pamtiti taj zlocin ?
    Svi ostali su samo culi citali tako da ga ne mogu pamtiti.

    Da, takodjer i prvu recenicu u tekstu ne shvatam ” Sakupljanje ubijenih Srba u Prijedoru tokom Ilindanskog pokolja….”
    Ne mogu se ubijeni sami sakupljati a kasnije u tekstu nisam naisao na nesto pocemu bi nasao odgovor na to.

    понедељак, 26. август 2019.
  • Avatar

    Nema tu šta da ti bude jasno ili ne. Ubijali su nas, a mi praštali.

    уторак, 27. август 2019.

Напишите коментар