Петорица браће Наранчић из Лике међу најбржима на Београдском полумаратону
Успешни тркачи Немања, Зоран, Горан, Ђорђе и Драган Наранчић са још тројицом браће, сестром и родитељима 2008. год. вратили су се у српско село Дољани код Оточца
На овогодишњем Београдском полумаратону међу најистакнутијим тркачима били су петорица браће Наранчић из Лике, који су посебно за ову трку дошли из околине Оточца, гдје живе са породицом. Немања, Зоран, Горан, Ђорђе и Драган Наранчић у село Дољани вратили су се 2008. године са још четворо браће и сестром, као и родитељима Душаном и Миром Наранчић. Ова породица, тада са три члана, 1995. године дошла је у Врбас послије протјеривања из Хрватске. Осталих осморо дјеце Душан и Мира изродили су у Србији, да би се свих једанаесторо вратили у родни крај гдје су уз помоћ донације Европске уније обновили породичну кућу и данас се баве пољопривредним газдинством и гаје стоку. Петорица браће се полупрофесионално баве атлетиком, односно трчањем и остварују значајне резултате гдје год да учествују, па су тако и на Београдском полумаратону остварили завидне резултате.
Драган је у трци на 21 километар остварио шесто мјесто, Горан једанаесто, Ђорђе 23, а Зоран 45, у трци у којој је учествовало преко 7 хиљада тркача. Немања је био 15. у трци на 10 км, на којој се такмичило преко 4 хиљаде тркача.
„Све је почело рекреативно прије неколико година. Сами смо се припремали, без тренера. Генетика нам је највише помогла, јер су мајка Мира и тетка Радмила Радаковић биле веома успјешне у атлетици, тачније трчању. Рат је спријечио развој њихових каријера, нажалост. Прве значајне резултате остварили смо на такмичењу „Еко Гацка“ у Госпићу прије двије године, гдје је мој брат Драган освојио прво мјесто, престигавши хрватског репрезентативца Анту Живковића. Након тога позвао нас је локални Спортски клуб „Оточац“ да потпишемо уговоре и кренемо трчати за њих. Трчали смо у Огулину, Опатији, Бихаћу, Госпићу, Плитвицама, Кострени у Ријеци, Слуњу, Загребу… Сада имамо подршку спонзора „НАР-транс Наранчић“ фирме нашег стрица који се бави транспортом, па нам је лакше да се спремамо када имамо финансијску помоћ“, на почетку је испричао најстарији од браће који су дошли у Београд, Немања и додао захвалност земљаку Жељку Граовцу из Госпића што им је био домаћин у Београду и на чију иницијативу су се пријавили за Београдски полумаратон.
„Најстарији брат Александар рођен је 1992. год у Крајини, послије су се родитељи доселили у Србију, због рата, гдје смо рођени ја и остала браћа и сестра и живјели смо ту до 2008. год. Затим смо се нас 11-оро вратили у Лику. Сада смо сви завршили школу и радимо, већина у Ријеци“, рекао је Немања додајући да се планирају бавити трчањем професионално, али да су мало лошији услови за ову врсту спорта у Хрватској, у односу на Србију.
„ Још увијек нико од нас не може напустити посао и посветити се само томе, јер не бисмо могли само од тога живјети, али ми када се такмичимо, углавном су наша прва три мјеста, некада и првих пет“, поносно је додао Немања.
Највише медаља за прва мјеста освојио је Драган, најмлађи од браће који има 19 година и он наступа за репрезентацију Хрватске.
„Видим се убудуће у 10 најбољих тркача у Хрватској. Прошле године смо брат Горан и ја изборили наступ, осим у репрезентацији, и на првенству Балкана у Румунији гдје је било 25 тркача у јуниор екипи. Ја сам освојио 19 мјесто у јуниор екипи, а Горан у сениор екипи 22 мјесто. Тренутно се спремамо са нашим тренером јер нас очекују 32 трке ове године. У Београду смо први пут на полумаратону гдје је наступало око 14 хиљада учесника. Моја очекивања су се остварила, да уђем у топ 10 и да помјерим свој лични рекорд, 21 км сам истрчао за 1:13:19. Спремамо се три пута недјељно са нашим тренером Андрејем Мајером из Атлетског клуба „Гробник“. Иначе су тренинзи деонице издржљивости, вјежбамо снагу, брзину, идемо на атлетску стазу… Углавном заједно тренирамо, али зависно од посла некада и не. Викендом идемо кући код родитеља, а преко недјеље смо у Ријеци због посла“, истакао је Драган.
О томе како живе као Срби повратници у Лици и зашто су одлучили да се врате говорио је Немања, наводећи да је носталгија за родним крајем њиховог оца била пресудна и да се у село вратило још Срба, углавном старијих људи.
„Наши родитељи имају ОПГ- пољопривредно газдинство, баве се производњом меса, гаје краве, свиње, овце, магарце, кокошке… То су покренули уз помоћ ЕУ кроз годишње мјере суфинансирања. Свих 11 чланова породице учествујемо у раду и помажемо родитељима када смо код куће“, објаснио је Немања, од кога је старији само Александар, а млађи су Арсеније, Радмила, Стеван, као и поменути успјешни тркачи Зоран, Горан, Драган и Ђорђе.
новинарка „Српског кола“
Весна Пешић
