Пола вијека од обнављања рада Удружења ратних добровољаца 1912–1918. њихових потомака и поштовалаца
Покрет добровољаца – глобални покрет
У прес центру УНС-а 2. јула 2019. одржана је конференција за новинаре поводом обиљажавања пола вијека обнављања рада Удружења ратних добровољаца 1912–1918. њихових потомака и поштовалаца.
Циљ конференције је да се српска јавност упозна са радом удружења које се бави изучавањем и промовисањем добровољаца, очувањем успомене на њихове велике подвиге.
Говорили су др Милан Мицић, Бранко Миловановић, пуковник у пензији и предсједник Удружења ратних добровољаца 1912–1918. њихових потомака и поштовалаца, Бошко Антић, Никола Тошић Малешевић уредник часописа Добровољачки гласник, мр Михајло Јовановић, др Горан Буџак и Станоје Стојковић предсједник Удружења Кајмакчалан.
Удружење ратних добровољаца 1912–1918. правни је наслиједник Савеза добровољаца Србије из 1903. који су уз сагласност краља Петра I Карађорђевића 2. септембра 1903. у Београду основали добровољци Првог и Другог српско-турског рата 1876–1878, Босанског и Херцеговачког устанка 1875–1878.
Послије Првог свјетског рата, Савез добровољаца Краљевине Србије обновио је рад као Савез ратних добровољаца Краљевине СХС (Југославије) и радио све до окупације Југославије и Србије од њемачког Трећег рајха, који је забранио рад Удружења 1941.
Међутим, послије краћег рада од 1944. до 1947. Удружење је опет престало са радом. Треба напоменути чињеницу да су из Хрватске и Словеније добили сагласност да наставе са радом, али из Србије је дошла одлука са потписом Александра Ранковића да се Удружењу забрани рад и конфискује сва имовина.
– Стари ратници који су ризиковали све да би формирали ту Југославију нашли су се затечени, у том рјешњу се наводи да је Савез дјеловао као националистичка, великосрпска и профашистичка организација – навео је Миловановић.
Савез послије 22 године обнавља рад 28. јуна 1969. године, а од јуна 1990 под називом Удружење ратних добровољаца 1912–1918. њихових потомака и поштовалаца.
– Организовано је у 32 мјесна удружења са око 3.000 чланова – потомака и поштовалаца добровољаца из балканских и Првог свјетског рата. Основано је ради чувања и његовања традиције ратног добровољаштва, развијања слоге и родољубивог осјећања, чувања духовних и историјских вриједности и добара српског народа – рекао је Миловановић.
О историјату српског добровољачког покрета говорио је историчар др Милан Мицић, велики познавалац добровољачког питања.
– Добровољци српске војске у рату 1914–1918. године углавном су Срби аустроугарски држављани из Босне, Херцеговине, Баната, Бачке, Срема, Барање, Лике, Баније, Кордуна, Славоније, Далмације, Црногорског Приморја, који су својим чином из угла аустроугарских власти постајали „велеиздајници“, тј. у случају заробљавања били су убијани, а њихове породице биле су интерниране у аустроугарске логоре и имовина им је конфискована. Масовно добровољство Срба из ондашње Аустроугарске у српској војсци у Великом рату било је врхунац идеје националног уједињења српског народа. Поред њих су били и држављани Краљевине Србије који нису обухваћени мобилизацијом. Држављани Русије, Француске, САД, Велике Британије – рекао је Мицић.
Четнички одреди који су знатним дијелом уништени током борби 1914. имали су герилску функцију или су прихватали најтеже борбене задатке.
– Добровољачки одред мајора Војина Поповића, званог Војвода Вук, био је елитна јединица српске војске која је 1916. ослободила Кајмакчалан.
До напада Бугарске на Србију 14. октобра 1915. године, дунавским путем пребачено је око 3.500 добровољаца из Русије. 1916. је формирана Српска добровољачка дивизија у Русији која је формирана од аустроугарских држављана.
Покрет добровољаца је један глобални покрет.
Као један од двојице живих најбољих познавалаца добровољачког питања Милан Мицић (други је Никола Поповић) је изабран за предсједника Савеза Удружења добровољаца 1912 – 1918.
– Савез добровољаца обухвата удружења која су формирана и која дјелују. Функција Савеза јесте да изврши координацију рада, да покреће акције, да оснује нова удружења. Удружења у склопу савеза су – Београд, Зрењанин, Нови Сад, Ковин, Лозница и Деспотовац, Удружења у добровољачким насељима у Војводини (Алекса Шантић који обухвата добровољачке колоније на сјеверу Бачке), Сириг, Старо Ђурђево у општини Темерин, Војвода Степа, Александрово и Банатско Карађорђево.
Удружење издаје и публикацију – часопис Добровољачки гласник покренут у мају 1928. године.
– Настао је као потреба да се тадашњој јавности скрене пажња на улогу и значај добровољаца и њихове идеје које су непосредно прије завшетка Другог свјетског рата биле запостављене – рекао је уредник часописа Никола Тошић Малешевић и додао да је гласник излазио до марта 1941. године и укупно је изашло 155 бројева. Поново почео да излази од априла 1991. и до сада је изашло 52 броја.
Часопис се може купити на Савском тргу број 9. у просторијама Удружења.
Михајло Јовановић пуковник у пензији говорио је о рехабилитацији и реституцији имовине Удружења.
– Рехабилитација би обухватала поништавање рјешења из Савеза унутрашњих послова из 18. фебруара 1947. године. Обраћали смо се и МУП–у, Влади и Скупштини, али смо наилазили на маћехински однос према овом питању – рекао је пуковник у пензији Михајло Јовановић.
Реституција се односи на повраћај имовине која је одузета 1947. Одузет је Добровољачки дом у Молеровој улици 24, и Добровољачки дом у Шумадијској улици 6 у Новом Саду.
– Тај дом у Ново Саду су откупили добровољци Прве српске добровољачке дивизије својим чланаринама и доприносима. Сада тај дом има новог власника. Добровољачки дом у Београду је разрушен, јер је на том мјесту подигнута стамбена зграда која обувата врло мали дио плаца на којем је био дом – рекао је Јовановић
– Планирамо отварање изложбе са фотографијама о Нато агресији у Дому војске у Нишу крајем јула. Затим, 29. септембра у селу Лесковице код Ваљева одржаћемо годишњи помен и одавање почасти војнику и хероју Стојадину Мирковићу, који је погинуо заједно са мајором Миланом Тепићем на тај дан 1991. у Беденику крај Бјеловара – рекао је др Горан Буџак и додао да ће 30. 9 у Ваљеву учсетвовати у отварању обновљеног спомен обиљежја 5. Пуку дринске дивизије, јединице која је заједно са добровољачким одредом Вука на тај дан ослободила Кајмакчалан и тим чином отворила капију слободе – рекао је Буџак.
– У припреми су и још двије изложбе које ће бити отворене до краја године.
Удружење за његовање и чување српске баштине Кајмакчалан основано је крајем јуна 2015. године у Београду као потреба да се затечено стање српских војних гробаља и меморијала, прије свега ван Србије, поправи и сачува од заборава.
Како нам је рекао предсједник Удружења зато је и за назив Удружења изабран Кајмкчалан, јер на том подручју Солунског фронта током Првог свјетског рата су многобројна гробља заборављена и запуштена.
– Ми смо група људи која је схватила значај да се траг наше борбе и жртве за слободу не заборави и зато сваке године више пута походимо у тај дио Македоније и Грчке ради чишћења, евидентирања и проналажења неоткривених војних гробаља – рекао је Станоје Стојковић предсједник Удружења Кајмакчалан.
На 1.600 квадратних км има их преко 80 гробаља.
– Прије нас је о тим гробљима бринуло Планинарско друштво Копаоник заједно са члановима Удружењем ратних добровољаца.
– Као планинарски водич 2008. године сам водио планинаре у Македонију, наишао је један човјек који ме је питао да ли смо ми Срби, на мој потврдан одговор ме је питао зашто се не пењемо на Кајмакчалан. Питао сам га зашто бисмо се тамо пењали, да би ми одговорио да су тамо кости српских јунака – рекао је и додао како је питао какве везе имају планинари са тим , рекао ми је ако нећете ви неко мора.
– Након повратка у земљу стигло ми је писамце гдје су на цд-у биле фотографије споменика и гробаља, плакао сам када сам видио у каквом су стању – рекао је Стојковић.
Тако је 2009. године пут Кајмакчалана кренуло 20 планинара и 9 чланова Удружења ратних добровољаца 1912–1918.
Удружење и ове године у првој половини септембра планира одлазак у Mакедонију под слоганом Прошао је вијек – не и наше сјећање са задатком да пронађе и очисти гробља која су заборављена и препуштена зубу времена.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун