Потресна свједочења са Баније: „Првих дана само сам плакао, а дјеца ми још и данас повраћају од страха…“
Људи с којима су репортери портала „Нет.хр“ разговарали свјесни су да је њихове куће боље рушити него покушати обнављати. Дотад су осуђени спавати – ако уопће могу спавати – у донираним камп-кућицама и контејнерима, неки чак у аутомобилима и аутоприколицама.
У сусрету с људима на Банији, у селима око Петриње попут Доње Бачуге у којој у репортери портала „Нет.хр“ били, човјеку извана, волонтеру или новинару, напросто понестане ријечи када види размјере штете након потреса који су 28. и 29. просинца погодили тај крај. Ако нису посве докрајчене, куће су им толико начете да је питање би ли издржале неки идући снажан потрес. Злокобно стоје под урушеним крововима и с напуклим зидовима.
Суговорници „Нет.хр“ свјесни су да је многе њихове куће боље рушити него покушати обнављати. Дотад су осуђени спавати – ако уопће могу спавати – у донираним камп-кућицама, контејнерима, неки чак у аутомобилима и аутоприколицама. Очајнички очекују помоћ, али не у намирницама и одјећи јер тога, кажу, имају и више него довољно. “Не шаљите нам храну и воду, шаљите нам статичаре”, поручују. Притом више разочарано, него љутито говоре како им ни десетак дана након потреса није дошао нитко из града, камоли из жупаније или државе. Не знају на чему су, а права зима је почела.
„Дјеца ми и данас повраћају, сами себе су излупали од страха“
“Нама је сада потребан кров над главом. Наш кров сада су контејнери. Камп-кућице нису трајније рјешење. Стога позивам све да се укључе и помогну у рјешавању стамбеног збрињавања људи, да буду на топлом јер бит ће снијега и великих минуса. Не знам ни сам како ће овај народ то преживјети”, казао је Јеленко Радмановић, предсједник Мјесног одбора Доња Бачуга, када смо у петак били у том селу.
Питамо га како су он и његова обитељ доживјели потрес.
“Ја сам првих дана само плакао, али онда сам схватио да морам бити јак да обиђем људе, да видим како су. На кући имам нека ситна оштећења, али дјеца су ми и даље у страху. Повраћају од страха, сами себе су излупали од страха”, каже.
На концу захваљује свима који су им досад помогли: “Хвала цијелој Хрватској, хвала Еуропској унији и свим државама бивше Југославије. Сви су се укључили, унаточ цовиду, сватко тко је смогао снаге.”
„Жена је након потреса добила слом живаца, ја сам спавао у приколици“
Милану Паропатићу кућа катница није се урушила, али злокобно стоји. Били су статичари, прегледали је.
“Кућа је извана цијела, али су изнутра ћошкови попуцали”, каже Милан који је пет ноћи након потреса спавао у аутоприколици испред куће. Наткрио ју је церадом и причврстио кровном плочом.
“Жена је након потреса добила слом живаца па је син из Њемачке дошао по њу и одвео је тамо. Ја сам преноћио четири-пет ноћи овдје у приколици. Привукао сам пећ на дрва уз приколицу да буде мало топлије. Извана кућа изгледа добро, али изнутра су носиви зидови лоши, попуцали”, прича нам док пуши цигарету.
Милан сада спава у радионици у приземљу куће и не жали се превише.
“Имам све што треба што се тиче хране и одјеће. Све добивамо, обавезно нас посјете, мислим да се нитко не може пожалити на то. Једино, колико знам, нитко из Града није долазио. Ма гдје ће доћи, има и горих стања од овога. Од горег има горе”, каже.
„Имам 70 година, али овакво нешто никада нисам доживјела“
Три куће обитељи Обрадовић у истом дворишту те стаја тешко су оштећене и у њима је опасно боравити. Стога Стана Обрадовић, њезин муж и син те једна сусједа живе сада у контејнеру, новом и великом, смјештеном у дворишту који им је донирао један пријатељ. Ипак, каже, тешко је спавати у контејнеру уза три куће у које не смије ући.
“Мене је потрес задесио у кући. Не знам како сам дошла до штока од врата. Тамо сам се држала док није прошло, а онда сам изашла и почела јаукати. Стара сам 70 година, али овакво нешто нисам никада доживјела”, каже Стана.
И она скромно каже како јој ништа не недостаје… осим крова властите куће над главом.
„Одспавам 2-3 сата у ауту и онда – гас, помажем около“
У Доњој Бачуги сусрели смо и Данијела. Није желио да га снимамо и наводимо му презиме. На његовој обитељској кући урушио се читав предњи зид па сад – каже у шали – има пропуха колико хоћеш. Био је у војсци 27 година и један његов бивши војник из Винковаца, чувши што је задесило Данијела, довезао му је камп-кућицу. Али, Данијел ју је дао другима, а он сваке ноћи спава у аутомобилу.
“Дао сам камп-кућицу другима јер ја сам своје збринуо. Жену и двогодишњу кћер одвезао сам у Србију код женине родбине. Они су на сигурном и онда ја летам около и помажем. Идем у патролу због ових кокошара који краду около. Одспавам два-три сата у ауту, онда одем у Петрињу на бензинску, наточим гориво, купим каву себи. Видим полицајце па успут купим каву и њима, изненадим их… Досад сам потрошио бар 150 литара горива, али ауто грије к“о луд”, испричао нам је.
„Од оног другог потреса дјеца ми спавају у комбију, њих петеро“
Ни Сенад Чибрић није био расположен да га снимамо, али нам је показао унутрашњост свога великог комбија. Тамо је између сједала ставио дрвене клупице те их преуредио за спавање. Његова кућа је “преживјела” потрес, читава је, али дјеца су му отад у великом страху и не желе спавати у кући.
“Дјеца спавају у комбију, њих петеро, од којих је једно с посебним потребама. Спавају ту откако је онај други, јаки потрес ударио. Не могу их натјерати да спавају у кући. Најстарија кћи има 14 година и покушала је спавати у кући, али није могла. То ће на њих оставити велике посљедице. Премалени су и уплашени”, каже нам Сенад.
Он је возач у једној твртки која се бави међународним транспортом. Шеф му је рекао да може остати код куће још неко вријеме, али онда мора натраг на посао. Сенад се жали да држава не реагира на случајеве попут његова јер сматра да би требала обештетити послодавце како би он и њему слични из потресом погођених подручја могли остати код куће док се штета не санира, а тло не смири. И он је захвалан свима који су прискочили у помоћ.
“Нитко није гладан, нитко није жедан. Само када би струје нестало, онда би била катастрофа”, закључује.