АКТУЕЛНО:

Приказ књиге Петра Ђ. Рајчевића „Цепелиш село на Банији“

Средином ове године у издању Библиотеке Крстоноше у Косовској Митровици, из штампе је изашла књига-монографија “ЦЕПЕЛИШ село на Банији“ аутора Петра Ђ. Рајчевића. Рекло би се готово незапажено, што се могло оправдати општим стањем у друштву изазваним присутном епидемијом, али прије свега чињеницом да је аутор књигу намјенио ужем, тачно одређеном кругу читалаца (боље речено људи), што наравно не искључује да се њоме не позабаве и остали заинтересирани љубитељи оваквог штива, међу којима и они који се стручно или аматерски баве истраживањем хисторије Баније а посебно Срба у њој..

Ова обимна монографија, квалитетно опремљена, на 509 страница текста и слика, тврдо укоричена, великог формата, настала је дугогодишњим преданим и стручним али прије свега упорним радом њена аутора почев још од школских дана. Садржај сачињава деветнаест поглавља уз ПРОСЛОВ и на крају ПОГОВОР. Начин на који је писана као и сам садржај заслужују посебну пажњу, за мене и из још једног разлога а то је мој интерес за овакав приступ тумачењу наше прошлости као и чињенице да сам знао за мукотрпан рад њена аутора да се дјело заврши и постане доступно јавности.

У нежељеном положају у коме се нашао наш народ уназад протеклих тридесет година,имамо једну позитивну појаву, понекад рекао бих немогућу и очајничку да сачувамо још оно што се даде сачувати и откинути од заборава. О томе сам већ афирмативно говорио и писао уз сазнање да тако мисле и многи наши умни људи. Такво мишљење потврђује и Мићо Јелић Грновић који на почетку монографије у рецензији (осврту), између осталог пише: “О себи смо изговорили за ових двадесетак година готово све што је требало пасти у ЗАБОРАВ. Ни сами не знамо како смо то постигли – НАПИСАТИ ТОЛИКО КЊИГА ? СКУПИТИ СИЈАСЕТ ДОКУМЕНАТА који нису нигдје сачувани, осим случајно јер НАШЕ СРПСКО У КРАЈИНИ ЈЕ СИСТЕМАТСКИ ЗАТИРАНО паљевинама, прогонима, ГЕНОЦИДОМ “.

У самом настајању као и аутору овог дјела постоји битна разлика у односу на друге већ написане и објављене монографије о нашим селима. Ова раније објављена дјела углавном су започета и завршена кад је наш народ већ напустио вјековна огњишта а њихови аутори су били готово на крају свога животног вјека испуњени личним сјећањима и дубоком сјетом. Аутор овог дјела је свој интерес за родно село показао још у раном дјетињству посматрајући пажљиво природу, објекте и људе крај себе, пратећи шта они раде и притом помно слушао што они причају. Сакупљао је разне предмете, истраживао и сачувао бројне ископине које указују на претходни живот овог краја, сакупљао кућне предмете, документе, слике, читао књиге, руком цртао објекте, прије свега куће, наше банијске чардаке и штошта друго везано уз Цепелиш и његове становнике.Тај посао, настао из љубави и знатижеље, наставио је и касније након школовања, затим, кроз сва тешка времена али понекад уз вјечну дилему “ а чему све то“. Управо у ПРОСЛОВУ на самом почетку уз умну мисао “

Све је тако варљиво и пролазно, у овом земном животу“ (ЛАЗАРЕВИЋ,2014: 66) отвара вјечну дилему искона и есхатона, смисла оног што се чини у овоземаљском животу. Управо та његова истинска и дубока духовност одржала га је у накани да један радосни период живота у родном селу па све до трагичног напуштања кућног прага ипак претвори у једно писано, трајно дјело.

Цепелиш мало село, за које ни многи Банијци никад нису чули, налази се у самој близини Петриње на падинама предивне Храстовичке горе или како је поједини називају Петрињске. Мјесто на коме је настало, својим положајем доминантно у гори, са погледом на град и цијели крај подсјећа ме на “соколово гњездо“. Осим љепоте овог краја и самог села, о чему ће касније бити још понешто, оно што је најинтересантније ово национално мјешовито село (Срби и Хрвати) вјековима је најближе мјесто крај Петриње чије становнике чине и Срби-православни. Они су овдје као једна мала оаза окружена хрватским-католичким становништвом.

Аутор покушава докучити далеку хисторију свог села повезујући је са већ устаљеним мишљењем да све почиње нашим насељавањем ових крајева почев од Великог рата с краја седамнаестог вјека. Упомоћ призива топониме повезујући их са онима у Старој Србији што има одређене логике пошо је опће познато да је народ у сеобама са собом носио и имена својих станишта и околиша који га је окруживао. Да би поткрјепио та сазнања користи се и ономастиком и у презименима Срба Цепелиша налази корјене такођер у Старој Србији и Старој Херцеговини. На трагу је одговора када спомиње и писмо српских кнезова писано у Петрињу 1596. године за чије потписнике се вјерује да су се са својим породицама населили у околицу Петриње. Ипак најбољи доказ о старости овога становништва јесу копије из првих матичних књига (парица) петрињске православне парохије (1785.), којој су они припадали и гдје су у све три књиге (рођених, вјенчаних и умрлих) међу првима уписани. Кроз садржај књиге стално подвлачи уску везаност Срба Цепелиша за њихову петрињску парохију и цркву Св Спиридона тако и за православље уопће.

У опису села и живота у њему даје бројне детаљне описе поткрепљујући их навођењем топонима за оранице, ливаде, пашњаке, шума и гајева,за млинове и њихове власнике на Утињи а потом и имена крава и осталог блага које су најчешће давали. Ово је изузетно значајно за оне који се студиозно баве нашим језиком пошто структура и љепота ових назива плијени већ на први поглед. Све је овдје подређено човјеку и природи. Интересантно је податак да су сељани поред бројних извора воде у селу и крај њега, постали прво село које је још за старе Југославије изградило властити водовод. Године 1936. подигли су и велику чесму са спомен-плочом посвећену благопочившем краљу Александру.

Из једног мирног, релативно идиличног живота у селу улази се у период сукоба, рата и трагедија. Аутор описује све страхоте које је ово малобројно српско становништво проживјело за вријеме рата 1941-1945. када су углавном страдали од комшија из најближих села. Због специфичности која произлази из њихове нациоалне припадности као и географског положаја, у четири године рата на њих су примјениване све могуће методе :прјетње, прогон, покушај прекрштавања, терор, пљачка, паљење и убиства. На то надовезује и грађански рат 1991-1995. када поново подносе жртве са коначним прогоном са вјековних огњишта. Значајан напредак и развој села који је био видљив од 1945 до 1991, уз опрост за све оно што им је учињено раније, био је готово у једном дану 1995. уништен. Петар поименично по кућним бројевима наводи све становнике села прије рата а затим такођер поименично све оне који су прогнани. Оно што карактерише ова поглавља јесте Петрово опредјелјенје да он за све ове сукобе и ратове не даје своју политичку оцјену тј. не улази у дубљу и ширу анализу опће познатих и толико пута написаних текстова иако треба рећи да готово сваки крај или село има своје специфичности у наведеним догађајима.

Након ових трагичних описа слиједи поглавља која заузимају готово четири петине књиге ја бих је назвао фото-монографијом и она свакако представља најзначајнији и највреднији дио овог обимног дјела. Овај дио започиње цртежима које је урадио у дужем периоду а који, гледано данас, представљају велику вриједност као вјеродостојни документ и траг живота у некадашњем Цепелишу. Дрвене куће и кућице нису само слике већ трајни свједок једног живота када су те посебне куће у једној идиличној средини биле најбољи примјер везе човијека и природе преко грађевине-дома. Потом долазе стотине слика његових сусељана кроз вјекове. Невјероватним трудом успио је сакупити слике готово свих Цепелишана унзад једног вјека а сигурно свих оних који су ту живјели до коначног прогона.

У овом дијелу нису презентоване само слике већ се виде и њихове куће и околиш. Затим, ту су дати бројни подаци о особама које су на њима са основним подацима, негдје чак и малим родословима. Није заборавио и изоставио ни оне који су се иселили из родног села као н оне који су поријеклом из Цепелиша. Ово ће свакако бити значајан извор података за многе породице и потицај да се не само сачува успомена на претке већ да потакне озбиљнија истраживања о својој прошлости и прецима. Ово је најбољи начин да се потакне култура сјећања и да се заустави неодговоран однос према документима које имамо и за које не знамо да постоје у нашој близини.

Цепелишани су се кроз хисторију показали као отпорни, сналажљиви, вриједни и способни домаћини. Познато је да су били добри мајстори, млинари, месари, воћари, виноградари, пчелари, сточари и у другим подручјима људског живота и рада. Многи су остварали значајне успјехе у томе, неки постали и угледни привредници. Други су се школовали и такођер остварили значајне каријере, међу њима и сам аутор који је од пријератног наставника стекао звање др педагошких наука и постао Универзитетски професор. Штета је што тим појединцима у књизи није посветио више простора.

Након бројних портрета, породичних и других слика слиједи сет слика које приказују “учинковитост Олује“ на којима се виде уништене и девастиране куће и остала имовина. Саме слике говоре све и није потребан коментар. У селу је готово замро живот, нема људи, путеви пропали и неупотребљиви, земља необрађена, свуда шикаре и пустош.

Петар није заборавио ни своје сусељане друге националности чиме је показао пуну одговорност према прошлости и стварности али прије свега став једног интелектуалца-хуманисте. Објавио је слике сусељана Хрвата уз напомену да су и они жртве, вољне и невољне, свега онога што се догодило. Само мањи дио повратио се након рата у село и сада се бора са свим оним што је претходно речено. У прилог томе говори податак да је по попису 2011 у Цепелишу живјело само 59 становника.

Ово изузетно вриједно дјело аутор завршава поглављем Ево рјешења, у коме само једним документом Републике Хрватске написаног његовој породици показује све плански и свијесно смишљене административне зачкољице да се спријечи сваки повратак прогнаних Срба. Уз напред приказане фотографије села данас, хисторијско искуство и проток времена, одговор је савим јасан.

Кад ми је јавио да ми шаље ову монографију обавијестио ме да је ове године у Цепелишу умро и посљедњи Србин. Тако је на неки начин и завршена вјековна хисторија нашег народа у овом изузетном селу. Управо зато значај ове монографије постаје још већи.

Захваљујући Петру Цепелишани ће, иако малобројни, диљем свјета носити ово дјело као своју Библију подсјећајујући се на своју прошлост, учећи своје потомство о потреби памћења и незаборава, на то да ће у Цепалишу и даље постојати вјековни гробови њихових предака.

Захваљујући преданом раду Петра Ђ. Рајчевића добили смо још једно врједно и значајно дјело које ће бити саставни дио хисторијске и културне баштине Баније а посебно њених Срба.

У Ивањици, октобар 2021.

Бранко Крњаић

Нема коментара

Напишите коментар