Литургија за почетак Сабора СПЦ: Заседа највише црквено тело, шта ће бити теме
Редовно заседање Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве почело је данас литургијом у Храму Светог Саве у Београду којом је началствовао патријарх српски Порфирије.
Сабору присуствују владике СПЦ из целог света.
Радни део највишег јерархијског, црквено-законодавног и црквено-судског тела СПЦ, под председништвом патријарха Порфирија и уз учешће архијереја, почеће сутра у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару.
По процедури одређеној Пословником о раду, заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети које доставља Свети Архијерејски Синод. Заседање ће бити настављено разматрањем извештаја о раду свих епархијских архијереја, централних црквених тела, органа и завода.
Питање за Сабор: О „епископу студената“
Иако се дневни ред Сабора утврђује тек сутра, медији данима уназад спекулишу шта би могле бити теме на заседању највишег црквеног тела. Једна је готово извесна: расправа о канонској одговорности митрополита жичког Јустина којег је средином фебруара Свети архијерејски Синод разрешио управљања Епархијом жичком до редовног заседања Сабора.
Синод је, наиме, покренуо канонски поступак против митрополита жичког и привремено га разрешио управљања епархијом, остављајући Сабору, чија је то и надлежност, да да коначну реч. У фебруарском саопштењу Синода, „црквене владе“, наводи се да је митрополит жички починио бројне канонске и друге црквене преступе у управљању повереном му Епархијом жичком и то, како су навели, неовлашћеним оснивањем три привредна друштва, закључивањем са правним и физичким лицима штетних уговора вишемилионске вредности противно црквеним прописима, као и неовлашћеним вршењем позајмица у вишемилионским износима.
„Синод са жаљењем констатује да је Митрополит жички Г. Јустин у протеклом периоду, са циљем да избегне црквену и канонску одговорност, са својим сарадницима упорно обмањивао јавност да је ‘политички прогоњен’ због актуелне друштвене и политичке ситуације у Србији, што одлучно демантујемо“, наводи се у саопштењу овог црквеног тела.
„Одлучни деманти“, међутим, није имао готово никаквог утицаја у делу јавности, махом опозиционе. Они сматрају да је овај архијереј прогоњен због своје подршке студентима. Митрополит је у јуну прошле године, поводом протеста у градовима на територији његове епархије, на званичном сајту објавио саопштење за јавност у којем упозорава представнике власти да „злоупотреба силе не може донети мир“, док „свима онима који невини страдају дајемо молитвену подршку да опстану и истрају на путу истине“ – из којег би злонамерници могли помислити да представници власти немају молитвену подршку митрополита жичког.
Такође, митрополит Јустин одобрио је да група студената из Новог Пазара, који су пешачили на обележавање годишњице пада надстрешнице у Новом Саду, преспава у конацима манастира Студеница, а и један је од шест архијереја потписника писма којим се негодује због текста владике крушевачког Давида о протестима – најпознатијег по коришћењу термина „српске усташе“ – и у којем шесторица епископа, како се протумачило, дају подршку студентима. Све ово, у анализи прозападних медија и дела јавности, прави је разлог покретања канонског поступка против митрополита жичког.
Оптужбе које је Синод навео у свом саопштењу готово да се и не помињу – нити се демантују као лажне или монтиране. Као што се ретко помиње и део синодског саопштења у којем се наводи да је преглед материјално-финансијског пословања епархије вршен на основу одлуке Патријаршијског управног одбора од 24. октобра 2023. Дакле, провера материјалног пословања почела је много пре и пада надстрешнице и студентских протеста.
Можда се, дакле, и може дозволити могућност да се ради о унутрашњем црквеном питању, а не о политичком обрачуну, јер за разлику од „ћација“ и „блокадера“, сви архијереји окупљени у Сабору припадају једној „странци“ – Српској православној цркви, која им је преча од сваке политичке опције. Ако је то неко заборавио, од лаичких или свештених лица, требало би их подсетити.
Универзитет Свети Сава
Црквено школство обавезна је тема која се сваке године разматра на заседању највишег црквеног тела, које и доноси одговарајуће одлуке везане за црквену просвету. Стога не би било неочекивано да се чланови Сабора ближе упуте о корацима који су предузети на оснивању Универзитета Свети Сава од претходног мајског заседања до овог текућег.
Српска православна црква са Републиком Србијом потписала је прво Меморандум о разумевању, а потом почетком маја и Меморандум о сарадњи на оснивању Универзитета Свети Сава. Већ прва вест из Владе Србије, о потписивању меморандума о разумевању, тумачена је у делу универзитетске јавности као атак на државни универзитет, да би потом цео подухват био прозван „црквеном варијантом школе младих лидера“, како су га недавно назвали саговорници Н1.
Поново из саопштења СПЦ, која је појашњавала медијима какав је меморандум иницијално потписан, сазнали смо да је Универзитет Свети Сава црквена иницијатива, не државна. Као и да је меморандум почетни оквир за његово оснивање, а не „завршени чин који већ сада производи коначне последице“. Српска црква је мало тога рекла о овом пројекту, истина мало ко је шта и питао јер су се увелико расправљале „коначне последице“ – држава оснива „свој“ универзитет да угуши „неподобне“ факултете са којих су кренули протести против владајуће структуре. И тако у прозападним медијима добијамо једну заокружену предсаборску слику: СПЦ уклања владике који подржавају студенте и оснива универзитет да угуши студентско-професорски бунт.
То што је сама СПЦ покушала да објасни да на ово гледа као на дугорочни пројекат који је тек у зачетку, а не као на изборни адут за следеће гласање у наредним месецима, није имало много важности када су се одмеравали аргументи за и против у делу јавности која је коментарисала читаву ствар. Као што је у трећи план пало и то што државни универзитети, и без Универзитета Свети Сава и свих будућих универзитета, годинама уназад имају проблем са попуњавањем уписних квота и смањивањем броја студената – што због демографских разлога, што због одлазака у иностранство или конкуренције постојећих приватних факултета.
Осим што проблеми за државне универзитете нису почели ни са протестима ни са оснивањем Универзитета Свети Сава, већ много пре тога, у уређеном свету, било би добро широкој јавности макар понудити као опцију могућност да треба да постоје оба универзитета, и државни и црквени. Да видимо прво да ли можемо заједно, пре него што се поцепамо на саставне делиће.
Косово и Метохија
Највише црквено тело редовно разматра и извештаје о стању у свим епархијама Српске православне цркве, а деценијама уназад посебна пажња се посвећује Епархији рашко-призренској и стању на Косову и Метохији. Сабор се неретко оглашавао и посебним саопштењима о КиМ, што је последњи пут учињено 2024, али претходно и 2023. године, када су подробно наведени и проблеми са којима се суочава Црква на Космету.
Сабор је те 2024. године реаговао на забрану „косовских власти“ уласка на КиМ патријарху српском и седморици архијереја који су кренули у Пећку патријаршију где је требало да буде одржан свечани, литургијски почетак Сабора. СПЦ је тада саопштила да је „ово безакоње учињено пред лицем света…бледа слика онога што тамошња власт свакодневно чини српском народу који живи на свом вековном животном простору“ и позвала међународне органе на КиМ да учине све да се престане са флагрантним кршењем људских права и основних слобода српског народа.
На крају заседања, указано је и да се „проблеми на Косову и Метохији морају решавати искључиво дијалогом, заснованим на поштовању Резолуције 1244 Савета безбедности УН и међународним повељама које гарантују очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије на овом простору“, што је више пута исказани став српске Цркве.
Годину дана раније, у посебном саопштењу о Косову и Метохији Сабор је поновио став да би „прихватање самопроглашене независности Косова и Метохије, посредно или непосредно, de facto или de iure, било у директној супротности са међународним правом“. Такође, указано је на конкретне проблеме са којима се СПЦ суочава на КиМ: низ напада на храмове и спречавање процеса обнове оних оштећених или уништених, реинтерпретација гаранција за заштиту имовине и економских права српских манастира, неприхватање чак ни званичног имена Српске православне цркве од стране албанских власти.
Српска црква је упозоравала на намеру приштинских власти да створе „етнички албанско Косово“ практично без Срба – што је намера која се непрекинуто спроводи и дан-данас. Између два заседања Сабора, на КиМ су се на удару нашле последње институције државе Србије на Космету: здравство и школство. Како ствари сада изгледају, приштинске власти немају намеру да стану, а остала им је још једна српска институција на КиМ на коју се, још увек, нису овако брутално обрушили с намером да је угасе – Српска православна црква.
Под тачком разно
Хоће ли Епархија жичка бити подељена и да ли ће митрополит рашко-призренски Теодосије прећи на нову епархију, да ли ће се расправљати о „финансијским малверзацијама“ у Ковиљу и Херцег Новом, о којима нас је у наставцима извештавала Нова С, али за које не чусмо ништа од надлежних црквених органа и да ли ће ово бити Сабор који ће променити будућност цркве, како се помпезно најављује у прозападним медијима, сазнаћемо убрзо у данима који су пред нама.
Склони да од свега направимо политичко питање, изгледа да смо ми више него други православни народи заинтересовани за арондацију епархија и црквена постављења – јер се то обавезно детаљно претреса пред сваки Сабор у јавности, која нема баш никаквог ни утицаја ни овлашћења да одлучује о границама епархија или постављењу архијереја.
У свим тим претпоставкама, незваничним сазнањима, црквеним струјама, позицији и опозицији међу владикама, треба се вратити и на оне основне поставке. Како му и име каже, Сабор управља Црквом заједнички, саборно. Чини га патријарх и 37 архијереја и 16 викарних епископа међу којима је председавајући патријарх први међу једнакима, док глас сваког владике такође има своју тежину. Сабор се састаје ради решавања црквених, административних питања, али је основни циљ заседања да демонстрира јединство српске Цркве: и кроз заједничку литургију свих епископа и кроз њихов заједнички рад. Ако тога нема, онда имамо много већих проблема од тога ко ће бити митрополит жички.
