Проф. Миле Рајчевић представио нове књиге у Београду

И када нас не буде било, ми ћемо постојати

У сали ГО Нови Београд 18. јуна 2022. промовисане су двије књиге проф. Миле Рајчевића Свјетла угашених огњишта и Историја школства Лике 1752–1995. На промоцији су поред аутора говорили и рецензенти Ђорђе Пражић, проф. др Милан Почуча, за издавача Јован Каблар и проф. Милојко Будимир.

Проф. Миле Рајчевић, дугогодишњи просвјетни радник, осјећао је дужност и обавезу према своме завичају да напише Историју личког школства од првих почетака писмености у Лици, па све до насилног гашења и затирања писаних трагова школства и просвјете у Лици у грађанском рату у Хрватској 1991–1995. године.

У књизи Свјетла угашених огњишта се налазе истине о злочинима који су се догодили српском народу у некадашњој општини Госпић и околним српским селима која су етнички очишћена, започето у Другом свјетском рату 1941–1945. године, а довршено у грађанском рату у Хрватској педесет година касније 1991–1995. године.

Како је на самом почетку модератор новинарка Ђурђица Драгаш рекла да је Рајчевић својим радовима оставио писани траг историји и покољењинм која долазе водећи се идејом да је важно да се не почупа коријење и да се сачува истина о српском народу који је вијековима живио на овим просторима и имао своју богату културну и историјску баштину.

Предсједник Удружења пензионера из Хрватске Јован Каблар подсјетио је присутне на прво Рајчевићево дјело монографију  Дивосело, Читлук и Орнице у времену и трајању и нагласио да је то Рајчевићево капитално дјело.

— То је књига свезнања и незаборава. Миле је хроничар времена, свједок догађаја новије историје српске голготе. Заљубљен у свој завичај, у своју Лику, родно Дивосело о коме пише и то само истину. Посебно препоручујем књигу Свјетла угашених огњишта која говори о злочинима у Госпићу и околним српским селима.

Рецензент Ђорђе Пражић каже да је у књизи ИСТОРИЈА ШКОЛСТВА ЛИКЕ 1752—1995. која је изашла из штампе 2020. године обрађен развој школства у Лици у периоду од 243 године. Кроз тај временски период у Лици су се измијењала многа државна уређења, која су имала различити  утицај на личко школство. У том времену избијале су многе кризе, од чега су ратови имали погубан утицај на развој школства.

— Ми ученици из личких школа памтимо те школе по топлим учионицама, пристојно одјевеним и увијек оптимистички, али дисциплини и одговорности oпредијељеним учитељима, наставницима и професорима, који су нас усмјеравали на прави животни пут и давали нам потребан ниво знања, да смо без проблема могли настављати школовање било гдје у свијету.

Пражић наводи да се у књизи може наћи какви су били организациони проблеми у школству као што су мотивација дјеце за школовање, недостатак наставничких кадрова, одржавање наставе на народном језику, недовољан број расположивих школских објеката и увијек хронични недостатак финансијских средстава.

— У књизи су дати документи, а и личности који су имали утицај на развој школства у Лици. Некадашње и садашње фотографије школа су свједочанство о прохујалим временима када су те школе биле пуне ученика, и садашњим, када су многе од њих срушене, запаљене или су се саме урушиле од неодржавања и запуштености.

Друга књига професора Миле Рајчевића СВЈЕТЛА УГАШЕНИХ ОГЊИШТА издата 2022. године, на интересантан, увјерљив и упечатљив начин, каже Пражић, приказује живот и страдање српског народа у подвелебитским и осталим селима Лике, као и на дијелу приморског Подгорја, на територији Републике Хрватске.

— Оно што је започело у усташком устанку у Брушанима 1932. године, у највећем дијелу реализовано је у геноциду над српским народом у Другом свјетском рату. Покушај завршног рјешавања српског проблема пропао је 1971. године, али су зато настављене припреме за коначно етничко чишћење српског народа са територије Републике Хрватске у грађанском рату 1991—1995. године. Аутор описује и доба мира у којем је стваралачки занос вриједног и напаћеног народа подизао из пепела Дивосело и остала српска села. Осим инфраструктурних садржаја, паралелно су се подизали и објекти културних садржаја.

У књизи можемо наћи фотографије са описом готово за све споменике и православне цркве на простору некадашњих општина Госпић и Перушић. Ова књига обезбеђује нови „живот” тим споменицима и црквама.

— Времена, мјеста и учесници догађаја, као и детаљи из тешког ратног времена, су описани са беспријекорном тачношћу. Посебан допринос су пописи са биографским подацима и начину страдања цивилних жртава и бораца убијених и погинулих у рату од 1991. до 1995. године.

Пражић предвиђа да ће књиге протоком времена бити све драгоцјенији извор података за истраживаче догађаја на тим просторима.

— Ове књиге се снагом аргумената и доказивих чињеница супростављају садашњим хрватским историјским фалсификатима, гдје се наш народ приказује примитивним, необразованим и стално непријатељски расположеним према наводно „мирољубивим” и „безгрешним” Хрватима — закључује Пражић.

Професор Правног факултета и рецензент Милан Почуча наводи да аутор предано, стрпљиво и професионално ниже документа, изјаве затвараних и преживјелих људи, имена стратишта, јама, казнионица, логора приближавајући их у књизи читаоцу ријечима, фотографијама, скицама и оригиналним документима и архивском грађом, које стварају слике које враћају Србе у Лику.

— Проф. Рајчевић, живећи у Лици готово 60 година, свjедочи и личним физичким присуством појединим догађајима, не дајући простора за сумњу, или помисао да ли је изнијето тачно, вjеродостојно, и да ли се десило. Ако би неко и посумњао у изнијето у другом дијелу књиге, аутор појачава аргуметацију, постављајући велики број фотографија, докумената, који визулено улазе у разум читаоца гасећи могуће несвеjсне сумње у самопитања „па зар је заиста било могуће да се све ово овако и на овакав начин дешавало.”

Сва страдања и ужаси који су описани у књизи требају да послуже као опомена како и са коликом пажњом треба разговарати и прилазити „комшијама”.

— Свима који прочитају ову књигу проф. Миле Рајчевића засузиће око и испунити душа потресним сликама и свједочењима мучених, злоставњаних и убијаних рођака, кумова браће по вјери за наук, и за навијек. Књига која одваја од заборава, збирка злочина, штиво које образује и опомиње, енциклопедија Срба Личана, уџбеник и алгоритам односа Хрвата и Срба у новијој историји.

На крају Почуча наводи стихове из Горског вијенца „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема.“

— На нама је да о тим дјелима свједочимо говором, артефактима свакако и књигом, што аутор упорно и предано чини све ове године у изгнанству у Београду одвојен од завичаја и родног Дивосела. Хвала ти ујаче (Миле Рајчевић) што си пишући ове три књиге потпуно заокружио живот, вријеме, догађаје, простор и злу коб Срба Личана, Дивосељана прије свих, и њихову вијековну борбу да преживе.

Милојко Будимир каже да књига Свјетла угашених огњишта не може да се чита одједном јер је врло тешка за читање.

— Много сам књига прочитао, али ме ниједна није потресла као ова. Толико има тешких момената. Жао ми је што је књига штампана само у 200 примјерака, ова књига је морала да буде штапана у хиљаду или двије хиљаде примјерака.

Будимир се осврнуо на дијелове књиге гдје се говори о срушеним споменицима и црквама.

— Врло је интересантно када Миле говори о покрштавању. Наши несретници како би преживјели ишли су да приме католичку вјеру, али ко год је дошао на тај покрст није остао жив. Једна мајка из Почитеља, Матић се презива, отишла је са петоро дјеце на покрст и сви су убијени. Просто људски ум не може да схвати о каквом је то народу ријеч, то су били људи коју су живјели са њима, били комшије, заједно радили, заједно ишли у школу.

Будимир каже на сву срећу из јама је било преживјелих, често и само један, да исприча о свим страхотама које су се догодиле.

— Ми смо заиста потомци великих људи као што би Миле рекао. Мислим да би се ова књига могла и по тој реченици звати, јер преживјети све оно, не смијемо никада заборавити све те догађаје. Ми морамо Лику чувати, носити је у срцу докле год можемо.

Професор Миле Рајчевић каже да је у свом раду слиједио Андрићеву максиму „да је сваки човјек доживотно дужан чинити добра  дјела у своме родном мјесту, без обзира колико их је до тада урадио.”

— Књига  Историја школства Лике је резултат мога вишегодишњег истраживања, прикупљања изворне архивске грађе, консултовања стручне литературе  и отимања забораву истргнутих страница историје.

У књизи се налазе подаци о свим школама 8 личких срезова (котара): Госпић, Грачац, Оточац, Кореница, Доњи Лапац, Удбина, Перушић, Бриње.

Књига обилује бројним фотографијама шкoла, културних и историјских споменика, културно и историјско насљеђе, које представља незамјењиву традиционалну, историјску вриједност народа  који је живио на овим просторима, и једно вријеме које је остало историја.

— Kao човјек, који је као дијете преживио покољ српског народа у Дивоселу  5. августа 1941. године и проживио све голготе ратног и послијератног периода, страхоте и страдања српског народа у грађанском рату у Хрватској 1991 – 1995. године, човјек који је живио и стварао готово читав  свој радни вијек на овим просторима, осјећао сам се компетентним да се прихватим пера и генерацијама оставим писане трагове о народу који је живио на овим просторима, да пoкољења памте и не забораве.

Аутор се захвалио модератору промоције новинарки Ђурђици Драгаш, др Милану Почучи и Ђорђу Пражићу, проф. Милојку Будимиру и издавачу Јовану Каблару, лектору и коректору Владану Рајчевићу,  графичком дизајнеру Браниславу Нинковићу, који је  урадио прелом и графичко-техничко уређење књига, Издавачком штампарском предузећу Типографик плус д.о.о, директорима Бранку и Зорану Обрадовићу, Министарству спољних послова Републике Србије – Управи за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, Комесаријату за избјеглице и миграције Републике Србије и ГО Нови Београд .

— Постхумно се захваљујем мојим колегама проф. Душану Ђаковићу, директору Средњошколског центра у Госпићу и магистру Николи Узелцу, дугогодишњем професору Гимназије и Учитељске школе у Госпићу и декану Педагошке академије у Госпићу, који су ми пружали несебичну помоћ у писању књиге: Историја школства Лике 1752–1995. године.

Промоцији је присуствовао и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта.

Текст и фото: Драгана Бокун