Промовисана четврта књига о Мустафи Мулалићу, историчара Николе Жутића

У Земуну у ресторану Гурман, 14. августа промовисана је књига др Николе Жутића Мустафа Мулалић етномузиколог и севдалија. То је Жутићева четврта књига о Мулалићу.

Прва књига је Мустафа Мулалић, Србин мохамеданац у Краљевини Југославији, либерални кемалиста и четнички идеолог 1918–1945, друга Мустафа Мулалић, Хроника другог свјетског рата, трећа Мустафа Мулалић – историчар и публициста.

На промоцији је поред аутора говорио и научни савјетник на Институту за политичке студије др Момчило Суботић и Јово Цвјетковић.

Никола Жутић преко деценију изучава комплексну личност Мустафе Мулалића, рођеног 1896. године у Ливну. Мулалић је био је политички изузетно активан, имао је бројне културно-умјетничке таленте, склоности ка књижевности, музици, филозофији, па чак и психологији. Мулалић је нарочито био активан у политичком животу Краљевине Југославије истичући се сјајним говорима у Народној скупштини. Био је анатемисани интелектуалац скривен од комунистичких власти због отворено српског опредијељења и негирања муслиманског национализма , али и иделошког монанрхистичког опредјељења и привржености равногорском покрету.

Жутић је истакао неке паралеле између њега и Мулалића.

– Као приређивач ове музиколошко-историјске књиге немам формално музичко образовање као ни Мустафа Мулалић који је за себе говорио да је самоук, а притом је имао проблема са оцем који је говорио да је свирање цигански посао, и да Мулалићи као старо клишко-ливањско племство морају сачувати достојанство предака и име у презимену „мула“ што значи научник.

Ипак, напомиње Жутић његов отац Илија са мајком Милком настојао је да се Никола усаврши у разним инструменталним вјештинама.

Аутор је одрастао на простору оптерећеном римокатоличким и православним сукобљавањем, Мулалић у Ливну живи у непоколебљивом тројству сукобљавања вјерских и политичких идеологија римокатолицизма, муслиманства и православља.

– Мулалић се противио да се муслиман пише са великим м, јер муслимане није посматарао као нацију, већ као племе српско и југословенско.

Жутић преко документарних истраживања и литературе настоји у овој четвртој књизи да анализира начин на који је нестајало музичко српство у Босни и Херцеговини нарочито током друге половине 19. вијека и почетком 20. вијека.

– С аустријском окупацијом мијења се етноструктура наведених српских покрајина . Тиме почиње најезда римокатолицизма и хрватства и уништавање историјске српско-босанске традиције православног и мухамеданског народа…

Др Момчило Суботић наводи да у четвртој књизи аутор пише о муслиманима припадницима Равногорског покрета, где је значајно мјесто додијелио Муји Пашићу, Исмету Поповцу, Фехиму Мусакадићу, српском добровољцу у Првом свјетском рату и високом српском официру, који је као припадник четника у Другом свјетском рату убијен од партизана 1943, затим о Хасану Репцу, који је такође био добровољац у српској војсци у Прв. св. рату, као и Шукрија Куртовић, један од највиђенијих Срба мухамеданаца, те Мехмеду Беговићу, професору Правног факултета у Београду и најбољем познаваоцу шеријатског права.

– Био је отворени противник хрватског сепаратизма. Говорио је да просвјетна политика мора бити прожета еминентним национализмом- југословенским. Позивао се на српску националну историју и традицију- немањићку и косовску. Био је веома надарен и рјечит говорник, увијек расположен за наступ у Народној скупштини током цијелог посланичког дјеловања. Као што је био противник хрватског сепаратизма, исто тако се одлучно борио против покрета за аутономију БиХ, коју је заговарао Мехмед Спахо.

Суботић каже да је Мулалић истицао да га до свијести о српском поријеклу није довела брошура Шукрије Куртовића (такође Србина мухамеданца, писца књиге „О национализовању муслимана, који је био солунски добровољац), за коју је рекао да је јеванђеље националног освештења наших муслимана, него српска музика и пјесма (нарочито севдалинке), и сматрао је да би национално амалгамисање, „тај процес духовног уједињења ишао брже уколико би сви муслимани Југословени осјећали своје српско поријекло.

О муслиманској разапетости између старог народног српства и новог идеолошко-политички устројеног хабзбуршког хрватства, Мустафа Мулалић је записао следеће: „А Муслимани? Испитују своје словенско поријекло. Турци нису. Не говоре турским језиком. Све остале особине су словенске. А да ли су српске или хрватске? За српство се знало одавно, а хрвтатство је нови стварнов народни покрет, који је имао окпупити цијели народ истога језика који живи на југу Аустроугарске монархије“.

– Како сам Мулалић истиче, његово српство није било политички нити интересно, већ искључиво идејно и културно, обликовано под утицајем српске књижевности, српских путујућих позоришта и музике… Био је опсједнут музиком.

Јово Цјетковић каже да је севдалинка мултикулутрални феномен и да не може искључиво да буде нека врста насљеђа босанких муслимана.

– Када пратимо историју традиционалног извођења севдалинки и оном што припада ауторском приступу и ауторској воларизацији на основу традиционалног пјевања севдалинке можемо закључити да су преко 70 посто аутора били Срби – рекао је Цвјетковић и навео примјер севдалинке аутора Чачанина Предрага Вуковића Вукаса Низ калдрму клепећу нануле за коју многи мисле да је изворна пјесма.

Такође, Цвјетковић наводи још једну од најљепших севдалинки те врсте ауторке Радојке Живковић, Кона на бунару, или Очи моје клетвом бих вас клео коју је компоновала, а текст исписао Сафет Сафеџић.

– Раде Јовановић је прославио својим стиховима и својим музичким саставом Сафета Исовића. Најљепше пјесме које су Сафета прославиле везане су за овог аутора, као што је култна пјесма Када сретнеш Ханку или Јаблани се повијају у раној фази.

Присутни су могли да уживају и у севдалинкама које је маестрално извео Јово Цвјетковић, као и свирању Николе Жутића са сином Владимиром и господином Бранком.