Промовисана нова књига Милоша Мељанца у Београду
У Медија центру Министарства одбране 21. априла 2023. промовисана је књига Пет огњишта далматинских колониста аутора Милоша Мељанца и издању Удружења Од стећака до крајпуташа.
Делић атмосфере која је прије једног вијека карактерисала сјеверну Далмацију дочарао је умјешни диплар Милан Вашалић који је са неколико музичких нумера отворио промоцију монографије.
Књига приказује живот на микроплану у сјеверној Далмацији, Прилепском пољу обухватајући и вријеме Другог свјетског рата, као и турбулентна друштвено-економска дешавања на Балкану у првој половини двадесетог вијека која су пресудно утицала на миграције Далматинаца. Велико богатство књиге чини преко 200 оригиналних фотографија и архивских докумената на скоро 500 страница великог формата.
Послије 10 година истраживачког рада Милош Мељанац је успио да припреми и објави ово вишедисциплинарно издaње.
О књизи су за присутне говорили доцент доц. др Веран Станчетић, др Немања Девић и аутор.
Рецензент књиге доц. др Веран Станчетић каже да испричати причу о далматинским колонистима и то на начин на који је испричана може само човјек који је неометен пуком свакодневицом овог свијета.
– Предмет ове књиге су људи. Залагао бих се и у историји и у политици за један нови приступ, да се догађаји проучавају са аспекта посљедица које су ти догађаји имали на обичног човјека. Књига обрађује и друштвено-политичку тематику тог времена и тог простора, има тај класичан историјско-политички призвук, али истовремено је и сага о животима конкретних људи. Заиста је требало умешности и искуства да се те двије приче спакују у складну цјелину – рекао је Станчетић.
За Милоша Мељанца историчар др Немања Девић каже да је вриједан човјек и поштен истраживач.
– Показао нам је како је тај наш народ живио у Краљевини Југославији на периферији српског етничког простора, а поготово како су живјели колонисти у јужној Србији.
Проучавајући територију Прилепске области, Мељанац је показао студију случаја и она је била заснована на врло богатим историјским изворима.
– Милош Мељанац се овдје одликује добрим познавањем литературе, вјештим коришћењем различитих историјских извора и коначно врло опсежним и посвећеним теренским истраживањима. Овом књигом Мељанац је далматинским насељеницима у ових пет села подигао трајни споменик.
Својим обимом ова књига, наглашава Девић, може да буде једна квалитетна докторска дисертација која је тог габарита и на те теме о којима не пишу више ни етнолози, ни историчари.
– Говори нам прије свега о насељеницима сјеверне Далмације који су поникли на територији Аустрије у једном потпуно другачијем медитеранском, али и динарском културном простору из кога се досељавају у један оријентални културни простор у Стару Србију гдје су велике културне разлике. Из Отишића и других мјеста жељезницом су се отиснули на пут преко 1.300 километара и ту двадесетих година прошлог вијека започињу један нови живот.
Кроз читав низ детаља Мељанац описује тај живот. Отвара питања менталитета, културе, снабдијевања, здравства, обраде земље… Један дио насељеника се и вратио у свој завичај не могавши да издржи сва искушења на која су наилазили у новом завичају.
– Колонисти су приказани као један поуздан елемент југословенске односно српске државе. У Београду се водило рачуна да се кроз колонизацију створи један поуздани национални елемент који ће гарантовати спровођење државне политике. Био је жестоко критикован од Комунистичке партије, од ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација), од разних антидржавних политичких снага у међуратном периоду. Када буде дошло до нове окупације 1941. бугарски окупатор ће кренути у масовно протјераивање и расељавање тог становништва.
Једна четвртина је стицајем неких срећних околности остала на том подручју, а три четвртине су протјеране.
– Мељанац реконструише њихову свакодневицу, посебно злочин у селу Милошеву гдје је страдало цивилно српско становништво од бугарског окупатора. Пописује и других 50 жртава из ових пет села. Велики простор посвећен је и 1945. и 1946. години, односно комунистичкој политици према колонистима. Посебно су ми занимљиви документи које је Мељанац нашао у Архиву Југославије, упитници за повратак колониста гдје су од старосједилаца Македонаца добијали различите карактеристике. Да су помагачи четника, да су шовинисти и на тај начин читавом низу породица онемогућавали повратак у њихове крајеве, а земља им је била отета 1941. од бугарског окупатора.
Већи дио преосталих колониста македонски титоисти су у прољеће 1946. на перфидан начин усмјерили на банатску равницу, а други дио је већ почео да се асимилује и то ће се у наредним деценијама у потпуности реализовати. Ствара се македонска нација на рубу српског етничког простора, као што се стварала и црногорска нација у исто вријеме.
Аутор каже да је у изради овог пројекта имао неколико стартних предности. Живио је у Сутјесци код Зрењанина гдје је знатан дио становништва чинили далматински колонисти и њихови потомци који су били у Македонији.
– Конкретно највећи дио Новолаговчана и један дио из Александрова. То је била мјешавина Буковчана и нешто мање Врличана, па сам од времешних комшија слушао догодовштине и из Македоније и из Далмације и избјеглиштва из Србије. Од свих извора са којима сам из села контактирао истакао бих Божу Гајића, живу енциклопедију, и он ми је највише помогао.
Друга стартна предност му је остатак родбине далматинских колониста у прилепском крају.
– Млађи брат и ја одлазили бисмо у Прилеп, код нас су долазили рођаци из Македоније и та пријатељства из дјетињства су најчвршћа и трају и до данашњих дана. Могао сам се у Македонији ослонити на њих и њихове пријатеље и не само у Прилепу.
Мељанац је издвојио Бранка Шоргића за кога каже да у околини Прилепа зна имена укућана у свакој кући, у сваком селу.
– Пишући монографију саживио сам се са породичним причама многих фамилија. Њихово потомство сам интервјуисао и многе њихове догађаје, славља, трагедије памтио и постале су дио мене.
Ипак се трудио да сачува своју истраживачку објективност, поготово што је примијетио да су македонски историчари игнорисали далматински елемент или ако су помињани, у већини случајева би их оцрнили.
Велику помоћ пружио му је др Владан Јовановић са Института за новију историју Србије. Захвалио се Медија центру Одбрана на бесплатно уступљеној сали, и водитељки промоције Сташи Копривици као и др Немањи Девићу и доц. др Верану Станчетићу.
Од пет огњишта које су промијенили само су се на једно селили добровољно, сва остала су била изнуђена. На посљедње огњиште, пето, их је отерала Комунистичка партија Југославије раселивши их по Војводини, и забранила им повратак на огњишта у Македонији.
Водитељка програма Сташа Копривица прочитала је пригодну пјесму Далматински колонисти ауторке Саве Гајић Ивић из Швајцарске коју је написала за ову прилику, као и пјесму Савине кћерке Иване Прлине Никодијевић Далмацијо никад прежаљена.
БИОГРАФИЈА
Милош Мељанац (1955, Зрењанин) је потомак међуратних далматинских колониста из мочварних недођија Прилепског поља. Дипломирао је на Фaкултету политичких наука. Написао је књигу Прилепски контрасти посвећену српским сељацима, радницима и ослободиоцима, Милошево насеобина удовица историјску књигу посвећену сjенима девет невиних врличких жртава колонизираних између два свјетска рата у селу Милошево, поред Крушева, у Македонији, побијених на звјерски начин почетком новембра 1942. године од стране њихових комшија, али и подвигу њихових удовица које су у тим тешким временима, а и касније, успјеле да своје потомство изведу на прави пут.
Урадио је и више документарних филмова и филмских репортажа. Мељанац је и предсједник Удружења Од стећака до крајпуташа.
Заинтересовани љубитељи историје своје библиотеке могу да обогате са овом монографијом поруџбином на тел. 064 1323299.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун