Промовисана збирка приповједака „Легенда о в(ј)етром вијанима“ Анђелка Анушића

Приче о животу који није прошао

Промоција  збирке приповиједака “Легенда о в(ј)етром вијанима”, аутора Анђелка Анушића одржана је  на Београдском сајму 24. октобра на штанду Републике Српске као издање Удружења књижевника Републике Српске из Бањалуке.

О збирки коју  чине приче о изгону, бездомству, скућавању у избеглиштву, навикању и својеврсној културолошкој асимилацији, осим  аутора, говорила је и књижевница Љиљана Дугалић.

„Ово су  превасходно  приче о повратку, о враћању у земљу својих отаца, и налажењу горем од губљења, како каже књига Пророкова.  Јер, тамо гдје се прогнаник вратио – ништа више није као што је некада било. Осим што је све у простору похарано, порушено, духовно оскрнављено – због деловања сила греха, ни дух тога простора није више онај исти. Али, ни повратник у духу своме није онај исти. То је неки други човјек кога су наружили, преварили, облатили лажима, показали као највеће бијелосвјетско зло и обезљудили га,  па га потом изгнали, а  пљачки и  огњу предали његов дом, дом  његових предака. И дух тога човјека сад је разбаштињен, утуљен, жалостан, пометен“, објаснио је аутор о каквој се књизи ради.

„Као ни у воду, ни у исти простор не може се угазити два пута, као што ни оштећени човјек – а то је сваки изгнани човјек – у духу своме није онај исти кога су протјерали, па се после  вратио на своје огњиште које је сакрално, које је некада било сакрално. Све се бесповратно измјенило. То је тамо неки други простор, обезбожен,  а и онај човјек је неки други човјек. И никад више неће бити исти. Он је остао без своје психологије, и сада мора да ствара другу, навлачи је на себе, као препрану  рубину,  његов емотивни свијет је раскућен, ни циглице на циглици нема више.  Механика његове физиологије претрпјела је потрес, поремећај и библијски образац његове свакодневице, као облик мале вјечности оскрнављен је и требаће га васпоставити у духу отаца његових. Зато се парадоксалним доима, али је истинито, да је увијек лакше нестати, бити заборављен , него доказати свој повратак, своју нађеност, своје  повраћено, обновљено присуство, ма гдје, у било ком простору и времену, и било којој варијанти. И то  је трагедија сваког прогнаника и повратника“, рекао је Анушић дидајући да су ово приче „о животу који није прошао, о утуљеним, заборављеним  животима који, упркос свему, и баш зато – нису заминули. То су и приче о људима  заглављеним  у зупчаницима временске машине  да би их књижевност, као и увијек што она чини, одробила и духовно ослободила“.

„Ово су приче  и о жигосанима и изопштенима који су се ипак отели и узмакли испред свог усуда, својих трагача, својих гонилаца. Ово су, најзад, и приче о архајском снази језика који чува један изгнани народ, његов миленијумски жижак, његов дух, његову успомену на њега самог,  чува један испражњен, пуст простор  који, ипак, није пуст, јер га је засвагда населио језик који се својим божанским жилицама држи за архајску котву земље“, закључио је Анушић.

Љиљана Дугалић у свом обраћању рекла је да се аутор у књизи бави темом страдања свога народа, савременим догађајима чијим смо трагичним околностима, узроцима и последицама сви ми свједоци.

„Писац ове збирке свим својим бићем је заронио у драму народа коме и сам припада, ријешен да ништа не прећути, као што су генерације пре њега прећуткивале, па својим потомцима тако оставили то крваво бреме да трагају за изворима зла у прошлости и дођу до одговора и изнесу их пред будућа покољења.  Да им се открију те незацјељене ране на националном тијелу, трајан биљег и сад већ сасвим сигурно меморисан у генима Срба, посебно Срба са источних простора Балкана. Јер ако и овај погром из деведесетих минулог вијека остане прећутан, као што је остао прећутан средином вијека, хоће ли уопште више бити икога ко ће се вратити. Одлазак, учи нас предање, подразумијева и враћање. Враћање почетку“, поручила је Дугалић додајући да књига шаље поруку да се наше вијековно „ЈА“ није изгубило  у тим погибијама, сеобама и колонама.

„Ако погледамо наслов збирке и ово трагично „Ј“ у загради и замислимо се над овим оградама којима је утамничено то слово, вјерујем да се и читав низ асоцијација из тога јавља. Који је то вјетар што својом силом јури, вија и завија за народом који пред њим, кроз историју, повија се и узмиче, прибира и враћа. Вјетром вијани и ветром вијани, народ који је промјеном мјеста боравка ојађене душе, осјећајући и поразно неприпадање средини у коју су их силе зла нагнале, одричу се свог изворног говора и то утамничено „Ј“ у наслову збирке, симбол је и осјећања изневјерених очекивања у матици на источним странама Балкана. Туђа рука свраб не чеше, туђа мука увјек мања“, уздахом је завршила своје обраћање књижевница  Љиљана Дугалић.

У оквиру промоције представљена су и друга издања Удружења књижевника Републике Српске, а то су роман „Кад ће срећа па се зарати“ Саше Кнежевића, пјесме „Рушевине“ Слободана Лепира и  пјесме „Дрхтаји испод пепела“ Сава Гуслов Марчете.   О издањима је говорио и предсједник Удружења књижевника РС Предраг Бјелошевић који је збирку приповједака Анђелка Анушића оцјенио  као изванредну књигу за коју очекује да аутор ускоро буде награђен, јер  је направио фантастичан одабир прича које говоре о трагизму наших људи у Хрватској.

  Биографија:

Анђелко Анушић, пјесник, приповједач, романописац, књижевни критичар, рођен је 1953. године у Градини, Сува Међа, БиХ. Објавио је 36 књига, а приредио је и двије пјесничке антологије.  Заступљен је у лектири у Републици Српској, девети разред основне школе, антологијама и прегледима српске савремене поезије и приповјетке. Његова поезија и проза превођени су на енглески, француски, руски, бугарски и македонски језик. Добитник је књижевних награда “Печат” вароши сремскокарловачке, “Стражилово”, награда “Сарајевских дана поезије”, “Светозар Ћоровић”, награда Удружења књижевника Српске, “Станко Ракита”, “Раде Томић”, Међународна награда “Шушњар” за цјелокупно књижевно дјело, и награда “Гордана Тодоровић”, “Константинова визија”, награда Фондације “Петар Кочић”, “Младен Ољача”, “Златна сова”, “Бранко Ћопић”. Живи у Новом Саду.

Новинар „Српског кола“

Весна Пешић

 

 

Нема коментара

Напишите коментар