Прослављен Петровдан у селу Лужани поред Санског Моста

Путем Лужана, села порушених успомена, и ове године запутили су се из свих крајева давно одбегли мештани и њихови потомци. И сузе и смијех прате свако Петровданско окупљање. С једне стране срећа због поновног сусрета са старим пријатељима, комшијама, родбином, са којима ће, барем тог једног дана у години, попити кафу “натенане”, прошетати коровом обраслим путевима детињства, а са друге, зебња и сјета због тога што је све то ипак само сенка живота који је у Лужанима бујао некада. А како прикрити подрхтавање гласа и кап у углу ока боље, него музиком? И заиста, музике не мањка ни на једном Петровданском скупу. Веселећи се, пјевајући у загрљају старих знанаца, човјек се некако изгуби у ковитлацу тих навирућих емоција и гледајући младеж, која памти тек по коју слику свога села, пре него је порушено, или је уопште не памти, него гледајући његове рушевине и слушајући приче замишља како је изгледало мјесто на брежуљку у коме би можда живели.

Дводневни Петровдански скуп сви придошли искористе да обиђу старо сеоско гробље и поклоне се прецима. Уз стрму литицу до мјеста вјечног почивалишта пењу се и стари и млади, намјерно избјегавајући другу стазу, много погоднију и лакшу, као да, корачајући тим непроходним путем, показују колико им је стало да стигну свако до своје породичне гробнице. А када стигну нема суза. Говори се о лијепим стварима, о дјелу живота који су провели са онима који су на врху Лужанског брда остали заувијек, о догодовштинама, слављима, свадбама… Сјете се сви покојих батина које су добили прутом од својих мајки, али их сада не боле, већ милују, сјете се мириса свеже погаче и очевог строгог погледа. Оставивши тек покоји цвијет на црни мермер, враћају се истом оном стрмом стазом, да покажу да се још увијек могу попети, а сваки корак представља обећање да ће поново доћи.

Већ на пола пута до шатре поново се чује пјесма, ручак се поставља, звецкају тањири. Прије ручка неизоставни су поздравна реч домаћина, Дује Миланка и благослов свештеника Илије Проле и Невена Маринковића. Ручак пролази уз смијех, шалу и добро расположење. Као некад. И тако до касно у ноћ. Одигра се понеко коло, без краја и почетка, као симбол јединства које није нестало, чији пламен сија од Лужана крај Санског Моста, преко Приједора и Бања Луке, Београда и Новог Сада, Љубљане и Краља, Беча и Париза, до многих других градова и села широм планете. А када се мјесец већ високо подигне и музика утихне, слиједе обећања. Обећања и заклетве да ће слиједеће године поново доћи, да ово није последњи пут, да ће се наћи под истом шатром на истом мјесту догодине за Петровдан. Ратом растављени пријатељи, родбина и комшије заклињу се, ту пред рушевинама својих кућа, да ће своје село посјетити опет, да ће уђи у огуљене зидове својих соба, поново доћи да виде мјесто гдје је некад горјела ватра, погледати на зарасло двориште којим су ходали боси, окупати се у хладној води реке Сане на којој су научили да пливају тако да им ни океански валови нису тешки за савладати и сјести испод дрвета под чијом су се крошњом први пут пољубили. И са том жељом одлазе у бијели свијет надајући се да ће догодине бити боље, да ће их догодине бити више и да ће догодине угледати Лужане какви су некад били..

Нема коментара

Напишите коментар