Радмила Кнежевић: Призрен је иконица коју носим са собом

Постоје мјеста која човјек може напустити, али која никада не може оставити иза себе. За Радмилу Кнежевић, Призрен је управо такво мјесто – простор дјетињства, породичног сјећања, вјере и коријена, али и град чија је судбина дубоко обиљежила њен живот. Њено искуство одрастања, одласка и живота далеко од родног града, али и повратка Призрену кроз умјетност, свједочи о снази завичаја и човјековој потреби да сачува оно што му припада.

Радмила Кнежевић рођена је у Призрену, у старом дијелу града Поткаљаји, у старој призренској породици Стојковић. У родном граду завршила је основну, средњу и музичку школу, а потом Академију умјетности, смјер глума, у класи професора Светозара Рапајића, и Филолошки факултет, смјер књижевност и српски језик. Живјела је у Призрену, Приштини и Београду, а животни пут је одвео и у Будву, гдје данас, поред свог умјетничког рада, учествује у бројним културним пројектима. Мама је Анастасије и Василија.

У разговору за Српско коло Радмила Кнежевић говори о Призрену свог дјетињства, тешким годинама које су промијениле њен живот, одласку из родног града и болу који је донио погром 2004. године. Говори о повратку након тринаест година, о умјетности као начину да сачува сјећање на Призрен и Косово и Метохију, о Приштинском позоришту, српској култури у Црној Гори и очувању српског идентитета.

Како данас памтите Призрен из времена свог дјетињства и младости? Да ли постоји неко мјесто у Призрену које вам најчешће долази у мисли?

– То су два Призрена. Овај први, из времена дјетињства, попут је неког малог раја који не напусти човјека. Калдрма, црквена звона, лоза, сарме од виновог лишћа, бабина скутача, клавир у кући, кандило и иконе, тарабозан, тераса са погледом на метохијску равницу, мирис липе, дрво дуда на које сам се пела и јела дудиње, под који шкрипи, ормар у дневној соби на коме сам написала наша имена.
Када ме је мама питала: „Зашто си то урадила?“, одговорила сам: „Нека знају да смо ми живјели овдје.“
Младост је била другачија. Топла боја дјетињства почела је да блиједи због непрестане стрепње и неизвјесности: демонстрације Албанаца, сукоби са њима, окупљање и груписање Срба, полицијски час, наше демонстрације, рат, пријатељи који одлазе у рат, неки који се никада нису вратили, киднаповани људи и, на крају, бомбардовање. Привидно одржавање мира, а у ствари немир, и на крају је тај немир пресудио.
Ето, тај ормар на коме сам исписала наша имена, а који је касније горио у кући 2004. године, често ми је у мислима.

Колико је било тешко напустити град у коме сте рођени и започети живот из почетка? Да ли човјек икада оде из завичаја или га носи у себи читавог живота?

– Физички, то је личило на велику завјесу која се спустила на почетку другог чина једне представе која се зове живот. Када бих се окретала иза себе, изгледало ми је као да нема ничега. Као да је иза мене зјапила велика црна рупа. Дуго сам у души носила тај мрак и ту тишину.
У својој пјесми Михољска бајка имам стих: „Јер је тишина потребна свакој великој боли“. То је оно што се дешавало у души.
Са друге стране, видљиви живот је ишао даље и требало је кренути испочетка. Богу хвала, ипак се догодило Јеванђеље по Јовану: „Свјетлост свијетли у тами и тама је не обузе“. Са вјером је све могуће – чак и да живиш далеко од свог града, а да никада не одеш из њега.
У суштини, човјек никада не напушта мјесто у коме је рођен. Мјеста рођења и раног дјетињства су наша обиљежја, а касније у животу и знамења, путокази и Аријаднине нити. Помажу нам да се не изгубимо у овом смутном свијету. Ко прекине ту нит, носи сталне немире у себи.

Шта вам је било најтеже у данима одласка из Призрена?

– Прво што ми је пало тешко била је та колона мојих Призренаца који су отишли из града. Мада, ми Срби смо се некако навикли на колоне. У колонама смо прелазили Албанију, у колонама ишли на стријељање и клање, у колонама напуштали своје домове.
Колона је мало другачија од сеобе. Сеоба је трајна. У колони не можеш да понесеш много ствари, ограничен си временски и просторно. Сеобу можеш да планираш, колону углавном не. Али управо то што већину ствари не понесеш него остављаш за собом даје ти неку наду да ћеш се поново вратити.
Сеоба може да буде и појединачна, колона је увијек колективна. Идеш јер иде твој народ. И чак и ако идеш на клање, у колони си јер су сви у њој и срамота те да преживиш – личило би на издају свог народа, своје колоне.

У колони још увијек немаш ту свијест да је то углавном и посљедњи дан на твојој земљи. У колони ти каменчић калдрме некако увијек остане у ципели да те жуља и подсјети на поријекло, да не застраниш тамо куда си кренуо. Или остане заглављен у ђону ципеле да те подсјети да образ није ђон, кад одеш тамо гдје треба да градиш нови живот. Али чак и у таквим околностима нада још увијек тиња. Права бол се увијек јавља са губитком наде, а то је било 17. марта 2004. године, када се догодио погром. Ту је свака нада била угашена.
То је највећи парадокс српске историје и једина ватра која је нешто угасила – угасила је наду да ћемо се икада поново вратити. То је била буквално физичка бол и бол на свим другим нивоима људског постојања; духовна, душевна, историјска, емотивна, когнитивна… И она се уселила у биће нашег народа као вјековна бол, као ујед за срце и душу.
Генерације рођене послије 2004. године такође носе ту бол јер је она остала у свијести и генетском коду српског народа као колективно памћење.

Понекад кажем: „Боже, ако плачеш, твоје сузе сигурно имају укус спаљених светиња.“ У Богородици Љевишкој још увијек можете да осјетите тај мирис. И на платану у Богословији. Замислите да је цијела Богословија горјела, а дрво у средини дворишта није изгорјело. Ватра га је дотакла на два-три мјеста. Чудо.

И онда останете са том боли, као да вам је неко нешто предао – и шта ћете с њом? Ништа. Понесеш је на својим леђима и идеш даље. Како каже Б. Пекић у роману „Вријеме чуда“ – „вјера не може да чека“.

Колико је искуство расељености обликовало Ваш живот и Вашу умјетност? Да ли сте икада кроз улогу или књижевност покушали да испричате оно што је било тешко изговорити у стварном животу? Да ли су глума и књижевност Ваш начин да сачувате сјећање на људе и завичај?

– Можда не толико искуство расељености колико искуство повратка. О Косову и Метохији сам одувијек писала. Моје пјесме и приче нису импулс актуелности. Али тај коначни прелом и стваралачки тренутак настао је онда када сам се вратила у Призрен након 13 година пружања добро познатог српског ината. Антологија Призрене стари (са Лелом Марковић) тамо ме је одвела и отворила врата моје призренске душе, која је од тог тренутка интензивније наставила да пише о царском граду.

Затим је настала још једна антологија, посвећена Богородици Љевишкој, Богородица Љевишка у пјесмама, затим поезија Кап сунца, Твоја рука, Пјесме призренске – поезија писана на призренско-тимочком дијалекту, и коначно посљедња књига Писмо из царског града, пјесме о Призрену. У међувремену су објављиване у електронским и штампаним медијима приче, текстови и драме са тематиком Призрена и Косова и Метохије. Тако смо се Призрен и ја трајно спојили у једно метафизичко, непропадљиво ткање. Са обновом куће 2016. године, која је изгорјела у погрому 2004. године, та љубав је добила и своју опипљивост.

Од тог времена сваки мој покрет умјетничког израза, било да је то писање, режија, нека улога у позоришту везана за тематику Косова и Метохије, јавни наступи, школа глуме, фестивали – све је то један мој призренски кујунџилук и начин да сачувам један град.

Призрен је иконица коју носим са собом.

Призрен је моје мјесто причешћа, моје закопано надање и моје исповиједање чак и кад ћутим.

Како данас гледате на Призрен – са сјетом, надом или вјером да ћете једног дана поново живјети као некад?

– Нигдје се више не може живјети као некад. Свијет се мијења, а са њим и ми, и то је неминовност. Али оно што треба да остане константа у нама јесте вјера.

То је жица на коју сви слијећемо као врапци, као привремени гости овога свијета. Само ће права и истинита вјера људи успјети да сачува Косово и Метохију. Тако гледам на Призрен – као вјеровање у добро. Света земља ће се сама побринути за људе. Ми треба да будемо достојни ходања по њој.

У Приштинском позоришту сте у сталном радном односу већ 30 година. Шта оно за вас представља и колико је битно његово постојање?

– Лично сам везана за позориште управо из разлога јер је прво професионално позориште на Косову и Метохији основано управо у Призрену, 7. октобра 1945. године. То је било Обласно народно позориште. У њему је као мала дјевојчица глумила моја тетка, а касније и мој отац. Овај датум је званично узет као Дан Приштинског позоришта. Касније, када је административни центар из Призрена прешао у Приштину, измјестило се и позориште. Значи, ради се о најстаријој културној институцији на Косову и Метохији и из тог разлога његово постојање се не смије доводити у питање, ма какве околности биле.

Рад овог позоришта је потврда да култура на Косову и Метохији није ни стала, ни престала, ни нестала. Бити глумица најстарије установе културе на Косову и Метохији није само професионални позив већ и лична мисија. Бранислав Нушић је једном приликом рекао: „У сваком случају боље је гледати живот у позоришном комаду него гледати позоришни комад у животу.“

Чиме се још бавите, осим глумом и писањем?

– У Будви водим школу глуме у оквиру Драмског студија и предсједница сам Фестивала књижевности за дјецу Мале морске и обалске приче, који реализујем у сарадњи са Народном библиотеком Мирослав Лукетић. Такође сам предсједница и црквеног хора Свети Јевстатије Превлачки при Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви, који ће ове године обиљежити јубилеј – 30 година постојања.

Руководим и Умјетничким удружењем Призренаца Бистрица, које окупља умјетнике из Призрена и заљубљенике у наш град и у оквиру кога већ пет година реализујемо Фестивал умјетности за дјецу Филиграни у манастиру Светих Архангела у Призрену.

Може ли умјетност да сачува оно што политика и историја понекад разоре?

– Не само да може већ и мора. Задатак умјетности је истина. Импулс истине мора да буде јачи од сваке политике. Умјетност треба да подиже пале духове и води напријед. Њена мисија и глад за истином треба да буде немјерљива. Често, нажалост, умјетност која није прилагођена актуелним токовима углавном буде маргинализована, неприхваћена или чак свјесно и намјерно игнорисана. Али у таквим ситуацијама на сцену ступа аутор и његово опредјељење – да ли ће подилазити привременим и актуелним токовима или ће стварати за вјечност која у себи носи истину.

Питање је шта човјек својим животом и стваралаштвом чека – боље вријеме или Христа.

Како вас је пут нанио у Црну Гору?

– Сасвим случајно, као и све ствари у животу. Супруг и ја смо били у Будви након бомбардовања и сједили у једном локалу поред мора у Будви. Ја сам тада изговорила реченицу: „Замисли када би живјели овдје.“ Бог је већ очигледно имао план за који ми нисмо ни знали.

Како данас видите положај српске културе у Црној Гори?

– Нисам сигурна да уопште и постоји у Црној Гори нешто што бисмо могли да назовемо српска култура. Не постоји одређено јединство у том погледу које би функционисало макар на нивоу платформе око које би сви умјетници могли да се окупе.

Постоји неколико удружења, али то су углавном затворене структуре и кругови. Неријетко се ставови многих руше политичким, племенским и чеговићким, сујетним и материјалним атрибутима, међусобним несугласицама, и тешко да би у таквој културној клими могло доћи до неког уједињења српских умјетника у циљу формирања српске културне сцене.
Ван тога и насупрот томе, постоје фантастични појединци и интелектуалци, људи који нису поткупљиви, који су досљедни, мудре главе нашег времена, који стварају велика дјела.

Шта за вас значи сачувати српски културни идентитет данас?

– Рађати дјецу, не продавати ђедовину, сачувати српски језик и писмо. Све остало је небитно, јер без ових полазних ствари неће постојати људи којима ће идентитет бити потребан.
Послије свега што сте проживјели, шта вас данас највише покреће?
– Ријеч ме покреће. Јер ријеч је Логос, Логос је Бог, а Бог је љубав.

Шта је ваш највећи животни и умјетнички успјех – награде или људи које сте дотакли својом умјетношћу?

– Свакако људи. Мада ја не пишем са циљем да „дотакнем“ људе. Али пошто ја од средстава за писање користим срце, онда та љубав често дође до читалаца. Волим када се са неким препознам у духу. То је, по мени, највећа радост живота.

 

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун