Сања Црнобрња Красић – Од дјевојчице из Воћина (Западна Славонија) до великог имена српске археологије

Сања Црнобрња Красић (40) прошла је трновит пут, од девојчице у избеглиштву из Славоније до јунакиње српске археологије.

ТЕШКО да је неко могао да претпостави да ће након егзодуса Срба из Западне Славоније, Сања Црнобрња, девојчица из Воћина код Подравске Слатине, постати велико име српске археологије. Имала је свега 12 година када је због рата, без иједне дечје играчке, морала пут Београда, у избегличкој колони. У престоници Србије, далеко од родитеља, ујака и ујне, брата и пријатеља, неустрашива Крајишкиња одважила се да након основне школе упише Филолошку гимназију, коју је с успехом завршила.

Учење старогрчког и латинског језика, сведочи за “Новости”, помогло јој је касније на студијама археологије на Филозофском факултету, где је, поносна на своје порекло, дипломирала из области средњовековне националне археологије. Иако избегличку драму добро памти, јунакиња ове приче никада није била огорчена. Смело се носила са губицима, па и сећањем на претке. А они су, из лозе Црнобрња њих чак 328 – убијени у Јасеновцу!

– Преживео је мој деда и то у логору у Аустрији, успео је да добије мог тату и стрица – прича за “Новости” Сања Црнобрња Красић, археолог и виши кустос Завичајног музеја Жупе из Александровца. – Увек сам веровала да треба да будемо људи, да не мрзимо, да будемо креативни. Не смемо да заборавимо, али дела настају само из чистог срца.

Са том добром вером у људе и живот, Сања је вредно радила на више од 30 археолошких локалитета, од Фекетића до Котора. Копала је у Националном парку Тара, истраживала Скит Светог Ђорђа, дворац Солотник, Манастир Светих архангела на Превлаци тиватској, град Дупљају у Банату. Као студент, апсолвент или већ оформљен стручњак сарађивала је са својим ментором, сада покојним доц. др Ђорђем Јанковићем и многим истакнутим научним именима, Душаном Мркобрадом, Вујадином Иванишевићем, Михајлом Милинковићем, Емином Зечевић, Слободаном Видановским, Милорадом Стојићем…

– Пре 11 година, стигао је позив који ми је променио живот: Завичајни музеј Жупа тражио је археолога, александровачки крај био је скоро неистражен и решила сам да се упустим у авантуру – открива нам научница. – Први велики пројекат био је истраживање средњовековног града Козника, за који се испоставило да је био центар средњовековне жупе Расине, а касније у турско доба и Козничке нахије. Има чак четири линије бедема, трагова постојања од касне антике, ране Византије и позног средњек века и, након археолошке кампање, ту смо организовали и први “ливинг-хистори” пројекат у Србији, међународну манифестацију са реконструкцијом средњовековног живота.

Сања је учествовала у пројекту истраживања нематеријалне културне баштине Александровца и околине, а након истраживања пољана, јединствених виноградарстких насеља у Жупи, овог лета са мистријом у руци упутила се у Витковачко поље.

– Требало је само проверити да ли су могући даљи радови на канализацији, будући да је реч о локалитету који је под заштитом државе, а где су пре пола века откривене три познате фигурине-богиње. Радили смо месец дана. Отворили девет ровова приближне дужине од око 10 метара и ширине 70 центиметара. У осам од девет ровова није било ничега. Последњег дана заштитних археолошких истраживања, у рову број осам, нашли смо праисторијску кућу!

У неолитском “објекту” крила се спектакуларна богиња од печене глине, четврта монументална Венера нађена на локалитету, а прва од давне 1969. године. Налазила се између каменог жрвња и пећи. За сада је датирана на период 5.500-4.700. г.п.н.е. Револуционарно откриће пратило је и проналажење на стотине фрагмената керамичких посуда, два фрагмента зооморфних фигурина и доста кремених и камених алатки, секира, ножева, стругача.

Живот музеја у Жупи почео је да се мења са проналаском фигурине. Министарство културе доноси одлуку о организацији првих правих систематских истраживања. Одобрена су и средства за наставак истраживања Козника. Размишља се о реновирању музејске зграде, како би сада већ четири спектакуларне праисторијске богиње биле чуване као у Лувру. Сви резултати, међутим, нису стигли преко ноћи. Много година рада и труда у раду малог и сложног музејског колектива, “кривац” је за велики повратак Жупе на археолошку мапу.

– Археологија брзо напредује, као и генетика, морате да будете у ритму, да стално учите и да се усавршавате, јер бити археолог је начин живљења, то вас одређује – прича, за “Новости”, Сања Црнобрња Красић. – Никада ме није напустила жеља за откривањем и нема веће радости него када кренем на терен са алатом! Има ту доста одрицања, самопрегора, тешких тренутака и сумњи, али овај посао не бих никада мењала.

Предавање историје деци у сарадњи са александровачком школом је друга велика љубав саговорнице “Новости”, која нам скреће пажњу на изузузетне археолошке налазе из словенске и српске археологије и убеђена је да најмлађе треба учити и о тој прошлости, као што је наша обавеза да деца знају ко су Тесла и Пупин.

– Не хранимо нашу децу правом храном, као што то чине други народи, не говоримо им о историји, не радимо на њиховом идентитету, неретко их затрпавамо глупостима – сматра археолошкиња. – Уверила сам се на једном часу колико мали Жупљани воле бајке, али су се изненадили када сам им причала како су потомци витезова и принцеза. О Кознику нису знали ништа. И тачно видите како упијају сваку реч, постају поносни, како би економисти рекли, “добијају додату вредност”. Мислим да томе треба да служе археологија, историја, да је то мисија музеја. Да ти помогне да се осећаш човеком, да спознаш себе, да не спушташ главу ниједног тренутка, да научиш да постоји континуитет.

Сања нам открива да је најсрећнија што ђаци у Александровцу врло често као слободну тему на часовима ликовног цртају “Лејди оф Александровац”, најзначајнију фигурину са Витковачког поља.

– То су њихови локални симболи. Нека оду у Америку и Канаду једног дана, али нека понесу реплику богиње и кажу, слободно, ово је старо 7.000 година, брајковићу мој, е ја сам ту рођен! – каже нам Сања.

БОГИЊА ЈЕ БИЛА МУШКО?

НЕОЛИТСКА фигурина пронађена средином августа је црвено-окер боје и јавност ће у пуном сјају моћи да је види наредне године након рестаурације. Но, више од те чињенице, занимљиво је да богиња нема изражене атрибуте жене, за разлику од већине винчанских фигурина, као и три чувене антропоморфне скулптуре са локалитета Витковачко поље: “Лејди оф Александровац” (Миладија), “Венус де Жупа” (Ружица), “Мадам де Витково” (Гроздана), као и Венеру – “Мадам де Венчац”. На своје име, фигурина ће сачекати додатне анализе, како би се прецизно утврдило да ли је заиста мушког рода.

– Тренутно се пише пројекат и елаборат за конзервацију и рестаурацију фигурине, а верујем да ћемо у наставку истраживања наћи и део бутине и ногу који нам недостаје, као и да ћемо пронаћи још фигурина, у ово последње уоште не сумњам – уверава нас Сања Црнобрња Красић. – Предстоје прва права систематска истраживања у сарадњи велике екипе стручњака Народног музеја у Београду и Крушевцу, као и нашег музеја у Александровцу. Следе и геофизичка снимања Виткова. Наш главни задатак биће да поднесемо Влади Србије документацију за проглашење локалитета од изузетног значаја.

ПОНОСНА ЦЕЛА ПОРОДИЦА

САЊА Црнобрња Красић нам каже како успешну каријеру не би имала без своје породице. Њени верни навијачи су супруг Мирољуб и деца, осмогодишња Јована и Богдан који је недавно прославио први рођендан. Уз њу су и мама и рођена сестра са породицом, и Жупљани, за које каже да су је прихватили као своју. Прича нам како је Александровац дивно место за одрастање деце и како никада није имала дилему где ће наставити свој живот.

Преузето са: Новости.рс

Нема коментара

Напишите коментар